— Kakvu paučinu? Gde?
— Dobro, nije važno — kažem. — Imali smo sreće.
A u sebi mislim: što još treba da se vidi.
— Hajde da je ubacimo — kažem.
Podigli smo «kutiju» na «leteću platformu» i uspravili je, da se ne kotrlja. Stoji ona tako, nova, čista, bakar se presijava na suncu a plava sadržina između bakarnih diskova preliva se maglovito. I sad se vidi da ovo nije nekakva «prazna kutija», već upravo neka vrsta posude, kao staklena tegla sa gustim plavim sirupom. Pogledasmo je, uživajući, popesmo se i sami na «platformu» i bez suvišnih reči okrenusmo nazad.
Svaka čast tim naučnicima! Kao prvo, rade po danu, i kao drugo, teško im je samo da uđu u zonu, a iz Zone «platforma» leti sama — ima takav uređaj, kursograf, šta li, koji vodi letelicu istim onim putem kojim je došla. Letimo tako natrag, ponavljamo sve one manevre. Zaustavljamo se, lebdimo malo i — dalje. Prošli smo iznad svih mojih matica, da sam hteo, mogao sam ih natrag u džep.
Moji novaci, naravno, odmah živnuše. Vrte glavama na sve strane, strah kao da je sasvim iščezao iz njih, ostali su samo radoznalost i zadovoljstvo što se sve srećno završilo. Razbrbljaše se.
Tender mlatara rukama i obećava, kao, sad će on, samo da ruča, krenuti nazad, da markira put do garaže. A Kiril me dohvatio za ruku i uzeo da mi objašnjava «gravikoncentrat», odnosno «vetrometinu». Dobro, nisam odmah, ali sam ih ipak umirio. Ispričao sam im koliko je budala nastradalo u povratku. Ćutite, kažem, i držite oči otvorene da ne završite kao Kratki Lindon.
Delovalo je. Nisu čak ni pitali šta je bilo sa tim Lindonom Kratkim. Letimo tako tiho nazad, a ja mislim samo na jedno — kako ću sa uživanjem da odvijem čep i povučem prvi gutljaj. A pred očima mi svaki čas blesne ona paučina.
Ukratko, izvukli smo se iz Zone, zajedno sa «letećom platformom» otišli u perionicu, odnosno, naučničkim jezikom, u sanitarni hangar. Tamo su nas onako sa odelima dobro izribali, ozračivali nečim, posipali još nečim, pa opet kupali, pa osušili i najzad rekli — gotovo, momci, slobodni ste! Onda Kiril i Tender ponesoše «kutiju». Okupiše se zaposleni u Institutu, masa njih, ne možeš proći, ali evo šta je interesantno: svi samo gledaju, pozdravljaju, čestitaju, a da pomognu umornim ljudima da nose tu stvar — nijedan majčin sin nije se našao... Dobro, to se mene ne tiče. Sad me se ništa više ne tiče...
Svukao sam specodelo, bacio ga onako pravo na pod — neki od narednika će ga već pokupiti — i uputio se pod tuš, jer sam bio mokar od glave do pete. Zatvorio sam se u kabinu, izvadio pljosku, odvio čep i zalepio se za grlić kao pijavica. Sedim na klupici, u kolenima prazno, u duši prazno, pijem onu žestinu kao vodu. Živ sam. Pustila me je Zona. Pustila me, kučka. Voljena moja. Podla strvina. Živ sam. Nikad oni novaci neće to shvatiti. To samo pravi stalker može da razume. I niz lice mi teku suze — da li od žestine, da l’ od nečeg drugog. Isisao sam pljosku do poslednje kapi; ja mokar, ona suva. Naravno, još jedan gutljaj je zafalio. Ali nema veze, to se još može popraviti. Sad se sve još može popraviti. Živ sam. Zapalio sam cigaretu, sedim. Osećam da se smirujem. Pale mi na pamet i premije. To je kod nas u Institutu dobro uređeno. Mogao bih pravo odavde po koverat. A mogli bi mi ga i pod tuš doneti.
Polako sam se skinuo. Skinuo sam i sat, pogledao — punih pet sati smo proveli u Zoni, gospodo! Pet sati. Stresao sam se kad sam to video. Da, gospodo, u Zoni vreme ne postoji...
Uostalom, šta je za stalkera pet sati? Sitnica. Kako bi vam se svidelo dvanaest sati? Ili dva dana.
Kad ne stigneš da se vratiš tokom noći, ceo sledeći dan ležiš u Zoni nosa zarivenog u zemlju i više se ni ne moliš, već pre buncaš, ne znaš jesi li živ ili mrtav... A onda sledeće noći završavaš posao i privučeš se sa plenom do granice — a tamo patrole sa automatima, kerovi koji te mrze i kojima nije u interesu da te hapse, jer te se plaše nasmrt, za njih si zarazan i najbolje je da te ubiju izdaleka, pa ti posle dokaži da su te upucali protiv propisa... I, znači, opet nos u zemlju, moli se do zore, pa opet do mraka, a plen leži pored tebe i, što je najlepše, ne možeš znati da li on samo tako leži ili te polako ubija. Ili kao sa Koščatim Isakom. Našao se u Zoni na otvorenom, skrenuo sa puta i zaglavio između dva jendeka — ni levo, ni desno. Dva sata su pucali u njega i nikako da ga pogode. Dva sata se pretvarao da je mrtav. Hvala bogu, najzad su poverovali i otišli. Posle sam ga sreo i nisam ga mogao prepoznati — senka od čoveka...
Obrisao sam suze i pustio vodu. Dugo sam se kupao. Tuširao sam se vrućom, pa hladnom, pa opet vrućom. Ceo sapun sam potrošio. Onda mi je dosadilo. Zatvorio sam tuš i čujem — Kiril lupa na vrata i viče:
— Ej, stalkeru, izlazi! Stigli zelembaći!
Zelembaći — to je dobra stvar. Ja otvorih vrata i videh — stoji Kiril go, samo u gaćama, veseo i razdragan, i pruža mi kovertu.
— Drži — kaže. — Od zahvalnog čovečanstva.
— Jebalo te čovečanstvo. Kol’ko ima para?
— Za izuzetan plen i za herojsko držanje u opasnim situacijama — dve mesečne plate!
E, da. Tako se već može živeti. Kad bi mi ovde za svaku «praznu kutiju» davali po dve plate, ja bih odavno poslao Ernesta gde treba.
— Pa, jesi li zadovoljan — pita Kiril a osmeh mu od uveta do uveta.
— Onako — kažem. — A ti?
On ne reče ništa, samo me zagrli, pritisne na svoje mokre grudi i odgurne, pa ode u susednu kabinu.
— Ej! — viknuh za njim. — A šta nam radi Tender? Sigurno pere gaće?
— To ti misliš. Tendera su opkolili novinari, i da ga vidiš samo kako je sad važan... Tako im kompetentno izlaže...
— Kako im izlaže? — pitam.
— Kompetentno.
— Dobro — kažem. — Ubuduće ću nositi rečnik sa sobom. — A onda kao da me je struja udarila. — Čekaj, Kirile! — viknuh. — Izađi napolje!
— Pa već sam se skinuo — odgovara on.
— Izlazi, ne izvodi!
Kiril iziđe. Ja ga dohvatih za ramena i okretoh. Ništa. Učinilo mi se. Leđa su mu čista. Srce mi se smirilo.
— Šta si se zakačio za moja leđa? — pita on.
Pljesnuo sam ga po leđima, vratio se u svoju kabinu i zatvorio se. Nervi, đavo da ih nosi.
Tamo mi se pričinjavalo, ovde mi se pričinjava. Do đavola sa svim! Napiću se danas kao svinja. Da mi je odrati onog Ričarda! Ali kako igra ta hulja... Ni sa kakvim kartama ne mogu ga dobiti. Već sam probao da varam na razne načine...
— Kirile! — viknuh. — Hoćeš li doći danas u «Boržč»?
— Koliko puta sam ti govorio da nije «Boržč», nego «Boršč»...
— Ne gnjavi! Piše «Boržč». Nećeš valjda ti da nas učiš. Onda, dolaziš ili ne? Da oderemo onog Ričarda...
— Ne znam, Red. Ti, kakav si priprost čovek, i ne shvataš kakvu smo mi to stvar danas doneli...
— A ti, kao shvataš?
— Ne shvatam ni ja; to je tačno. Ali sad je, pre svega, jasno za čega su te «prazne kutije» služile, a osim toga, ako se jedna moja ideja pokaže dobra... Napisaću članak i posvetiću ga lično tebi: Redriku Šuhartu, počasnom talkeru, sa poštovanjem i zahvalnošću posvećeno.
— I onda će me ćorkirati na dve godine.
— Ali zato će tvoje ime ući u nauku. Ta stvar će se odsad zvati «Šuhartov cilindar». Kako ti zvuči?
Dok smo se tako peckali ja se obukoh. Gurno sam praznu pljosku u džep, prebrojao novčanice i krenuo.
— Srećan ti rad, složeni čoveče...
On ne odgovori — voda je glasno šumela.
Gledam — u hodniku gospodin Tender, sav crven i naduven kao ćuran. Oko njega gomila — tu su i saradnici, i novinari, i par narednika sa ručka, još žvaću, a on se raspričao. «Tehnika, sa kojom mi raspolažemo — lupeta — daje gotovo stoprocentnu garanciju uspeha i bezbednosti...» Tu me je ugledao i odmah se malo smanjio — osmehuje se zbunjeno, maše rukom. Vreme je da zbrišem, pomislih. Krenuo sam prema izlazu, ali kasno. Čujem — trče za mnom.