Kad se dobro razmisli, Ernest i ne zarađuje baš tako mnogo, verovatno — petnaest-dvadeset procenata, a ako ga uhvate — deset godina mu ne gine.
Uto moje plemenite misli prekide dolazak nekog pristojnog tipa. Nisam ni čuo kad je ušao.
Tek, našao se s moje desne strane i učtivo pita:
— Dozvoljavate?
— Samo izvolite — kažem.
Sitan, mršav, sa špicastim nosićem i mašnom. Faca mi je poznata, negde sam ga već video ali se ne sećam gde. On se pope na stolicu pored mene i kaže Ernestu:
— Burbon, molim! — i odmah se okrete meni: — Izvinite, čini mi se da vas poznajem. Vi radite u Međunarodnom institutu, zar ne?
— Da — odgovaram. — A vi?
On spretno vadi iz džepa vizitkartu i stavlja je ispred mene. Čitam: «Alojz Makno, opunomoćeni agent Biroa za emigraciju». Pa da, sad ga se sećam. Ubeđuje ljude da odu iz grada.
Nekome je jako stalo do toga da stanovnici napuste grad. Nas je u Harmontu ostalo jedva polovina od pređašnjeg broja, a oni bi da sasvim očiste grad. Odgurnuo sam vizitkartu i rekao:
— Ne, hvala. Ne zanima me. Želja mi je da umrem na rodnoj grudi.
— A zašto? — živo pita on. — Izvinite za nametljivost, ali šta vas zapravo ovde drži?
Zini da ti kažem šta me ovde drži!
— Kako šta me drži? — govorim ja. — A slatke uspomene iz detinjstva? A prvi poljubac u gradskom parku? Mamica i tatica? Pa onda, kako sam se prvi put napio i potukao u ovom baru. Pa najdraža policijska stanica... — Vadim iz džepa zašmrkanu maramicu i primičem je očima. — Ne — kažem — nizašta na svetu!
On se nasmejao, liznuo svoj burbon pa će zamišljeno:
— Nikako ne mogu da shvatim vas Harmontovce. Život u gradu težak. Vojna uprava. Loše snabdevanje. Pored Zone živite kao na vulkanu. Svakog časa može izbiti neka epidemija ili nešto još gore... Dobro, starije ljude još i razumem. Njima je teško da odu sa mesta gde su proživeli tolike godine. Ali vi... Koliko je vama godina? Dvadeset dve, dvadeset tri, ne više... Shvatite jednom da je naš Biro — dobrotvorna organizacija. Mi ne izvlačimo iz ovoga nikakvu korist. Prosto želimo da ljudi odu sa ovog đavolskog mesta i uključe se u normalan život. Obezbeđujemo stanove i zaposlenje, a mlađima, kao što ste vi, još i mogućnost školovanja... Ne, stvarno vas ne razumem.
— A šta — kažem ja — neće niko da ode?
— Nije da neće niko. Neki odlaze, posebno ljudi sa porodicama. Ali omladina i stariji... Pa šta vi vidite u ovom gradu? Obična rupa, provincija...
I tu sam mu otkrio tajnu.
— Gospodine Alojze Makno — kažem. — Vi ste u pravu. Naš gradić je stvarno rupa. Uvek je to bio pa je i sad. Ali sad je to rupa u budućnost. Kroz tu rupu mi ćemo u vaš smrdljivi svet izbaciti takve stvari da će se sve promeniti. Život će biti drugačiji, bolji, svako će imati sve što mu treba. Eto kakva je to rupa. Kroz ovu rupu dolaze znanja. A kad budemo imali znanje, sve ljude ćemo načiniti bogatima, stići ćemo i do zvezda i kud god hoćemo. To je ono što vi zovete rupom...
Tu sam se prekinuo jer sam primetio da me Ernest gleda zapanjeno i postalo mi je neprijatno.
Ja, inače, ne volim da ponavljam tuđe reči, čak ni ako mi se dopadaju. Pogotovo što kod mene one zvuče nekako falš. Kad Kiril govori slušaš kao omađijan. A ja govorim isto to, a ispada nekako drugačije. Možda je to zato što Kiril nikad nije doturao plen iz Zone pod Ernestovu tezgu. Pa dobro...
Tu se moj Erni trgnuo i brzo mi nasuo još šest prstiju odjednom. Kô veli: šta lupetaš, momak, saberi se. A šiljatonosi gospodin Makno opet je liznuo svoj burbon pa će:
— Da, naravno... Večni akumulatori, «plava panaceja»[1] Ali, da li vi stvarno verujete u sve to?
— Šta ja stvarno verujem, to se vas ne tiče — odgovaram. — Ja sam vam govorio o gradu. A sa svoje strane mogu vam reći ovo: šta ima u toj vašoj Evropi? Video sam ja nju. Danju crkavaš na poslu, uveče zuriš u televizor...
— Ne mora to biti obavezno Evropa...
— Svejedno. Svuda je isto, osim što je na Severnom polu još i hladno.
A evo šta je čudno: ja sam stvarno verovao u to što sam govorio. I naša Zona, kučka prokleta, podmukli ubica, bila mi je tog trenutka stoput draža od njihovih Evropa i Afrika. Nisam ja tada bio pijan, već sam prosto na trenutak zamislio sebe kako se sav isceđen vraćam s posla u stadu istih takvih kretena, kako me u podzemnoj guraju sa svih strana i kako mi se sve smučilo i nije mi ni do čega.
— A šta vi kažete? — okrenuo se Makno Ernestu.
— Ja imam svoj posao — neljubazno odgovara Erni. — Ja vam nisam tamo neki klinac! Ja sam sav svoj kapital uložio u ovo. Kod mene ponekad navraća i sâm komandant, general, razumeš?
Zašto bih se selio odavde?
Tu gospodin Makno uze nešto da mu tumači navodeći i neke brojke, ali ja ga više nisam slušao. Povukao sam dobar gutljaj, izvadio iz džepa sitniš, sišao sa stolice i kao prvo uključio muzički automat. Ima tamo jedna dobra pesma — «Ne vraćaj se ako nisi siguran». Odlično zvuči posle Zone... Automat, dakle, trešti, a ja uzeh svoju čašu i odoh do «Jednorukog Džeka» da poravnam neke stare račune. I prolete vreme kao ptičica... Ubacujem ja svoj poslednji novčić, kad u našu gostoprimljivu kuću ulaze Ričard Nunan i Imalin. Imalin se već udesio, a on, kad je takav, samo gleda s kim bi da se potuče. Nunan ga nežno drži pod ruku i umiruje šalama. Lep par! Imalin — krupan, blistavocrne kože kao oficirska čizma, kudrav, sa ručerdama do kolena, a Dik — omalen, bucmast, rumen — ma, kô bebino dupe.
— A! — viče Dik, ugledavši me. — Tu nam je i Red! Dođi kod nas, Red!
— Tako je! — grmi Imalin. — U celom ovog radu ima samo dva prava čoveka — Red i ja! Svi ostali su svinje i satanina deca. Red! I ti služiš satani, ali si ipak čovek.
Ja idem do njih sa svojom čašom. Imalin me dohvati za jaknu, povlači na stolicu i kaže:
— Sedi, Riđi! Sedi, slugo satanin! Volim te. Daj da oplačemo grehe ljudske. Gorko ćemo plakati!
— Ajde — kažem. — Progutaćemo grešne suze naše.
— Jer dolazi dan! — proriče Imalin. — Jer već je zauzdan konj bled i već je u stremen stavio nogu jahač njegov.[2] I uzalud molitve onih što su se prodali satani. Spasiće se samo oni koji su se digli na njega. Vi, deco čovečija, koji ste od satane zavedeni, koji se sataninim igračkama igrate, koji satanina blaga tražite — vama govorim: slepi ste! Osvestite se, hulje, dok još nije kasno! Uništite đavolje igračke! — Tu je on odjednom zaćutao kao da je zaboravio kako ide dalje. — A hoće li mi dati ovde da pijem? — upitao je sasvim drugačijim glasom. — I gde sam ja to?... Znaš, Riđi, opet su me izbacili sa posla. Kažu, agitator. Ja im kažem: osvestite se, sami ste slepi i druge slepce u provaliju vučete! A oni se smeju. Onda sam razbio njušku šefu i otišao. Sad će me u zatvor. A zašto?
Stigao je Dik i stavio flašu na sto.
— Danas ja plaćam! — doviknuo sam Ernestu.
Dik me pogleda iskosa.
— Sve je po zakonu — kažem. — Dobio sam premiju.
— Išli ste u Zonu? — pita Dik. — Jeste li doneli nešto?
— Punu «praznu kutiju» — kažem. — Položili smo je na oltar nauke. Hoćeš li da sipaš ili nećeš?
— «Prazna kutija»! — jadikuje Imalin. — Zbog nekakve «prazne kutije» on rizikuje svoj život!
Ostao je živ, ali je zato doneo u svet još jednu đavolju napravu... A da li si mislio, Riđi, koliko će zla i bola...
— Prekini, Imaline — kažem mu strogo. — Pij i raduj se što sam se živ vratio. Za uspeh, momci!
I krenuli smo «za uspeh». Imalin se skroz raspekmezio: sedi, plače, iz očiju mu curi kô iz slavine. Ništa, znam ja njega. Sad je u takvoj fazi — da plače i propoveda kako je Zona đavolja sablazan, da se iz nje ništa ne sme iznositi a ono što je već izneseno treba vratiti i živeti kao da nikakvih Zonâ i nema. Đavolovo đavolu. Ipak, volim tog Imalina. Ja uopšte volim čudake. Imalin, kad ima para, otkupljuje plen od bilo koga i bez cenkanja, a onda ga noću nosi natrag i zakopava...