Došlo joj je da zaškrguće zubima. Galgan zapoveda vojnicima Povratka, ali ona ima zapovedništvo nad Hailene, Predvodnicima, te je samim tim po činu viša uprkos njegovoj čelenci i crveno lakiranim noktima. Pretpostavljala je da je jedini razlog zašto on nije ustvrdio da su Predvodnici utopljeni u Povratak samim njegovim dolaskom to što bi onda on preuzeo odgovornost za Tuoninu bezbednost. I na njega bi palo da se izvini, ukoliko bi to bilo neophodno. Preslabo je reći da ga ne voli. Duboko prezire Galgana.
„Pobuna?“, upita ga, ponoseći se smirenošću svog glasa. U sebi je počela da izgara.
Galganova seda pletenica lagano se zanjiha kada je odmahnuo glavom. „Ne. Svi izveštaji kažu da su se naši Tarabonci dobro borili, a imali smo i nešto uspeha i zarobili nekoliko ljudi. Nijednog od njih nema na spiskovima odanih Tarabonaca. Nekoliko je prepoznato kao Zmajuzakleti, za koje se veruje da su Arad Domanu. A ime Rodela Ituraldea više se puta spomenulo kao ime mozga iza svega toga i vođe. Domanac. On bi trebalo da je jedan od najboljih vojskovođa sa ove strane okeana – i ako je on sve ovo pripremio i izveo“, mahnu preko karte, „onda verujem u to.“ Budala zvuči kao da mu se divi! „Nije reč o pobuni, već o upadu velikih razmera. Ali neće se izvući odavde ni sa izbliza onoliko ljudi koliko je uveo.“
Zmajuzakleti. Na tu reč kao da neka pesnica stisnu Surot za grlo. „Ima li Aša'mana?“
„Onih ljudi što usmeravaju?“ Galgan se namršti i načini znak protiv uroka, izgleda ne shvatajući šta radi. „Nema pomena o njima“, odgovori suvim glasom, „a mislim da bi bilo.“
Ključajući od besa, osećala je duboku potrebu da prasne na Galgana, ali vrištanje na drugog pripadnika visoke Krvi spustilo bi joj pogled. A da bude još gore, time ništa ne bi dobila. Ipak, taj bes mora biti nekud usmeren. Mora da izađe iz nje. Ponosila se onim što je postigla u Tarabonu, a zemlja sada kao da se napola vratila u metež koji je zatekla kada se tu tek iskrcala. A za to je kriv jedan čovek. „Taj Ituralde.“ Glas joj beše leden. „Hoću njegovu glavu!“
„Ništa se ne boj“, promrmlja Galgan, sklapajući ruke iza leđa i saginjući se da pogleda jedan od manjih barjaka. „Neće proći dugo pre nego što ga Turan otera nazad u Arad Doman – i to povijenog repa. Uz malo sreće, biće s jednom od onih družina koje hvatamo.“
„Sreće?“, prasnu ona. „Ne verujem u sreću!“ Sada je otvoreno besnela i nije joj ni padalo na pamet da pokuša da ponovo suzbije gnev. Pogled joj je leteo po karti, kao da tako može naći tog Ituraldea. „Ako Turan progoni stotinu družina, kako se iz tvojih reči može zaključiti, biće mu potrebno više izviđača da ih otkrije, a ja želim da budu otkrivene. Sve do jedne. Naročito Ituralde. Generale Julane, hoću da četiri od svakih pet – ne, devet od svakih deset rakena u Altari i Amadiciji pređu u Tarabon. Ako Turan sa svim tim ne bude mogao da ih nađe, onda može da vidi hoće li me upravo njegova glava zadovoljiti.“
Julan, tamnoputi čovečuljak u plavoj odori izvezenoj crnoglavim orlovima, mora da se oblačio u tolikoj žurbi da je zaboravio da nanese smesu koja obično drži periku na mestu, jer ju je neprestano dodirivao da bi se uverio da stoji kako treba. On je zapovednik vazduha Predvodnika, ali zapovednik vazduha Povratka samo je general-barjaktar, pošto je čovek višeg čina preminuo za vreme putovanja. Julan s njim neće imati nikakvih nevolja.
„Mudar potez, visoka gospo“, reče on i zagleda se u kartu mršteći se. „Ali mogu li da predložim da ostavite rakene u Amadiciji, kao i one dodeljene general-barjaktaru Kirganu. Rakeni su nam nabolji način za nalaženje Aijela, a u poslednja dva dana još nam nije pošlo za rukom da nađemo one Bele plaštove. Tako će general Turan svejedno imati... “
„Aijeli su svakim danom sve manja nevolja“, odbrusi mu ona, „a nekoliko odmetnika nije ništa.“ On nakloni glavu u znak saglasnosti, jednom rukom držeći periku da mu ne spadne. Naposletku, on je samo niska Krv.
„Teško se može reći da je sedam hiljada ljudi tek nekoliko odmetnika“, suvo promrmlja Galgan.
„Biće kako ja zapovedam!“, prasnu ona. Prokleta da su ta takozvana Deca svetla! Još nije odlučila da li da od Asunave i ono nekoliko hiljada što su ostali načini da'kovejl. Jeste da su ostali, ali koliko će proći pre nego što i oni postanu izdajice? A Asunava izgleda mrzi damane. Čovek je neuravnotežen!
Galgan slegnu ramenima, kao da mu je sasvim svejedno. U crveno lakirani nokti pređoše preko karte, kao da priprema pokrete vojske. „Ne bunim se, sve dok ne budeš tražila i to'rakene. S time se mora nastaviti. Altara gotovo bez borbe pada u naše ruke. Još nisam spreman da krenem na Ilijan, a moraćemo brzo umiriti Tarabon. Narod će se okrenuti protiv nas ako ne budemo mogli da im pružimo bezbednost.“
Surot zažali zbog toga što je dopustila da se vidi koliko je gnevna. On nema ništa protiv? On još nije spreman za Ilijan? Samo što nije otvoreno rekao kako ne mora da sledi njena naređenja, ali ne želi da s njenom vlašću prihvati i njene odgovornosti.
„Generale Galgane, očekujem da ova poruka bude poslata Turanu.“ Glas joj je bio staložen samo zahvaljujući snazi njene volje. „Ima da mi pošalje glavu Rodela Ituraldea, makar morao da ga progoni preko Arad Domana i u Pustoš. A ako mu ne pođe za rukom da mi pošalje tu glavu, uzeću njegovu.“
Galgan na tren stisnu usne i namršti se na kartu. „Turanu je ponekad potrebno da oseća vatru pod petama“, promrmlja, „a Arad Doman je oduvek bio njegov naredni cilj. U redu. Surot, tvoja poruka će biti poslata.“
Više ne može da boravi u istoj prostoriji s njim. Bez reči se okrenu i ode. Da je progovorila, zaista bi zavrištala. Ljutitim koracima vratila se u svoje odaje i ne trudeći se da prikriva srdžbu. Naravno, stražari Mrtve straže ničim nisu pokazali da su je primetili; kao da su isklesani od kamena – zbog čega ona uz tresak zalupi vrata predvorja za sobom. Možda su to primetili!
Prišavši svom krevetu, zbaci papuče sa stopala i pusti da joj ogrtač padne na pod. Mora da pronađe Tuon. Mora. Kad bi samo mogla da odgonetne ko je ili šta je Tuonina meta, da odgonetne gde je ona. Kad bi samo...
Odjednom, zidovi njene spavaće odaje, tavanica, pa čak i pod, zablistaše srebrnastom svetlošću. Kao da postaše svetlost. Zgranuto uzdahnuvši, ona se lagano okrenu, zureći u kutiju od svetlosti oko sebe i shvati da gleda u ženu sačinjenu od zatalasanog ognja i odevenu u zatalasani oganj. Almandaragal je skočio na noge, čekajući da mu vlasnica zapovedi da napadne.
„Ja sam Semirhag“, prozbori ognjena žena glasom nalik na pogrebni gong.
„Trbuh, Almandaragale!“ Ta zapovest, kojoj ga je naučila još kao dete jer joj je bilo zabavno da se lopar prostire na trbuh pred njom, završila se stenjanjem jer ju je i ona poslušala istog trena kada ju je izdala. Ljubeći crveno-zeleni tepih, kaza: „Živim da služim i da se pokoravam, Velika gospodarice.“ Nimalo nije sumnjala da ta žena nije ona za koju se izdaje. Ko bi se usudio da laže da mu je to ime? I ko bi mogao da se prikaže kao živa vatra?