Pošto su ih na njen dolazak upozorile dve gardistkinje, koje su ispred nje proverile prostoriju, svi su bili na nogama kada je Elejna ušla praćena s još dve telohraniteljke. Deni Kolford, na čelu gardistkinja koje su zamenile Devoru i ostale, jednostavno je zanemarila njeno naređenje da sve ostanu napolju. Zanemarila je njeno naređenje! Pretpostavljala je da one ipak deluju upečatljivo, hodajući tako ponosno, ali nije mogla a da ne zaškrguće zubima.
Kejrejn i Sarejta, svečano odevene, sa šalove s resama, blago pognuše glave u znak poštovanja, ali Melar skide šešir s perjanicama i kicoški se pokloni, držeći jednu ruku uz čipkom opervaženu lentu ukoso prebačenu preko njegovog uglačanog oklopnog prsnika. Šest zlatnih čvorova na tom oklopnom prsniku, po tri na oba ramena, dovodilo ju je do besnila, ali za sada ga je puštala da ih nosi. Njegovo usko lice nasmeši joj se previše prisno, ali ipak ma koliko ona bila hladna prema njemu, on i dalje misli da ima nekih izgleda s njom jer nije opovrgla glasine da su deca koju nosi njegova. Njeni razlozi zbog kojih nije opovrgla tu poganu priču promenili su se – više ne mora da štiti svoju decu, Randovu decu – ali ostavila je to tako kako je. Ako tom čoveku da dovoljno vremena, sam će navući sebi omču oko vrata. A ako to ne učini, navući će mu je ona.
Plaćenici, svi dobrano zašli u srednje godine, kasnili su za Melarom svega jedan otkucaj srca, mada se nisu tako kicoški poklonili. Evard Korvin, visoki Andorac četvrtaste vilice, u levom uhu je nosio krupan rubin, a Aldred Gomajsen, nizak i vitak, prednjeg dela glave potpuno izbrijanog, imao je vodoravne crvene, zelene i plave pruge preko pola nedara, daleko više nego što je ikako verovatno da u svom rodnom Kairhijenu ima pravo da nosi. Prosedog Hafina Bakuvana krasila je debela zlatna okrugla naušnica u levom uhu i na svakom prstu po prsten s draguljem. Domanac je bio veoma debeo, ali po tome kako se kretao videlo se da ispod tog sala ima čvrstih mišića.
„Kapetane Melare, zar nemaš dužnosti?“, ledeno upita Elejna, sedajući u jednu od nekoliko stolica u prostoriji. Bilo ih je pet, doručja i visokih naslona jednostavno izrezbarenih lozama i lišćem, bez trunčice pozlate. Raspoređene u razvučenom redu ispred prozora, stolice su bile nameštene tako da svetlost pada iza ljudi koji u njima sede. Po sunčanom danu, oni koji se u toj prostoriji prime na razgovor moraju da čkilje od bleštanja. Nažalost, ta prednost je danas izgubljena. Dve gardistkinje zauzeše položaje iza nje, s njene leve i desne strane, obe sa šakama na balčaku, gledajući plaćenike tako preko da se Bakuvan nasmeši a Gomajsen počeša po bradi kako bi napola prikrio podmukli kez. Žene ničim ne pokazaše da su uvređene; dobro znaju koja je svrha njihovih uniformi. Elejna je znala da će veoma brzo svakome obrisati osmeh s lica ako budu morale da isuču sečiva.
„Moja gospo, moja prva i najvažnija dužnost jeste da tebe štitim.“ Olabavivši mač u kanijama, Melar odmeri plaćenike kao da očekuje da će oni napasti, ili da će možda napasti njega. Gomajsen je delovao kao da mu je ovaj smešan, a Bakuvan se naglas nasmeja. Sva trojica su nosila prazne kanije, pri čemu je Kordvin na leđima nosio dve; nijednom najamniku nije bilo dozvoljeno da uđe u palatu čak ni s bodežom.
„Znam da imaš druge dužnosti“, reče mu ona bezizražajno, „jer sam ti ih dodelila, kapetane. A te su dužnosti da obučavaš ljude koje sam dovela iz unutrašnjosti. Ne provodiš s njima onoliko vremena koliko sam očekivala. Imaš čitavu četu koju valja obučiti, kapetane.“ Četu staraca i dečaka, koja je sasvim sigurno dovoljno velika da zaokupi njegovo vreme. Iako zapoveda njenim telohraniteljkama, sa njima provodi veoma malo tog svog vremena – što je zapravo i dobro. Taj čovek voli da štipka za pozadine. „Predlažem ti da se postaraš za njih. Smesta.“
Melarovo uzano lice zgrči se od besa – sav se stresao – ali on smesta povrati vlast nad sobom. Sve to minu tako brzo kao da je umislila – ali znala je da nije. „Kako zapovedaš, milostiva“, glatko joj odgovori. I osmeh mu je bio gladak, kao premazan uljem. „Čast mi je da ti dobro služim.“ Opet se kicoški poklonivši, kočoperno krenu prema vratima kao da se ništa nije desilo. Malo šta je u stanju da zadugo potkreše krila Doilinu Melaru.
Bakuvan se opet se zasmeja, i to grohotom. „Čovek sada nosi toliko čipke, zaklinjem se, da stalno očekujem kako će se ponuditi da nas poduči plesanju, a evo ga sada kako pleše.“ I Kairhijenjanin se zasmeja, podrugljivo i grleno.
Melar se ukoči i uspori korak, ali onda ga ubrza – i to toliko da u dovratku nalete na Birgitu. Požuri dalje i ne zastavši da zamoli za oprost, a ona se namršti za njim – kroz vezu se pronese bes, brzo potisnut, kao i nestrpljenje, koje nije bilo suzbijeno – pre nego što zatvori vrata za sobom i stade pored Elejnine stolice, naslanjajući se jednom rukom na nju. Njena debela pletenica nije bila uredna kao obično, pošto ju je bila rasplela kako bi osušila kosu, ali uniforma kapetan-generala pristajala joj je kao salivena. U čizmama s potpeticama bila je viša od Gomajsena i zračila je zapovednički. Ume ona to kad hoće. Plaćenici joj se kratko pokloniše, s poštovanjem ali ne pokorno. Koliko god da su u početku sumnjali u nju, oni koji su je videli kako se služi svojim lukom ili izlaže neprijatelju više ne sumnjaju.
„Kapetane Bakuvane, ti kao da poznaješ kapetana Melara“, reče Elejna, samo s naznakom pitanja u toj rečenici, ali pazeći da zvuči nehajno. Birgita je pokušavala da kroz vezu šalje osećaj samouverenosti ravan onoj koja joj se videla na licu, ali oprez i zabrinutost stalno su se mešali. Kao i sveprisutna iznurenost. Elejna stisnu zube da ne bi zevnula. Birgita se mora malo odmoriti.
„Video sam ga jednom ili dvaput, milostiva“, oprezno odgovori Domanac. „Rekao bih, najviše triput. Da, ne više od toga.“ Naheri glavu i pogleda je skoro postrance. „Znaš li da se u prošlosti bavio mojim zanatom?“
„To nije ni pokušavao da sakrije, kapetane“, odgovori mu ona, kao da joj je to dosadno. Da mu je izletelo ma šta zanimljivo, možda bi sredila da ga nasamo ispita, ali pritiskati dalje nije vredelo opasnosti da Melar otkrije da se postavljaju pitanja u vezi s njim. Tada bi mogao da pobegne pre nego što ona sazna ono što želi.
„Moja gospo, zar su nam Aes Sedai zaista potrebne?“, upita Bakuvan. „Druge Aes Sedai“, dodade, bacajući pogled na njen prsten Velike zmije. Pruži svoj srebrni pehar, a jedna služavka požuri da mu ga napuni. Obe su bile lepuškaste, možda ne baš najbolje za tu priliku, ali Rina nije imala mnogo izbora; većinom su služavke bile ili mlade, ili ostarele i ne onako gipke kao što su nekada bile. „Sve što rade otkad smo ovde svodi se na to da pokušavaju da nas zadive time koliko je Bela kula moćna i koliki joj je doseg. Poštujem Aes Sedai koliko svako drugi, vala da, poštujem, ali oprosti mi što ću reći da ume da postane dosadno kada pokušavaju da svojom osornošću zastraše čoveka. Zaklinjem se da je tako, moja gospo.“
„Pametan čovek uvek oseća strahopoštovanje prema Kuli“, spokojno reče Sarejta, nameštajući šal sa smeđim resama, možda upravo da bi privukla pažnju na njega. Njeno tamnoputo četvrtasto lice još nije poprimilo bezvremeni izgled, a ona je priznavala kako žudi za njim.