Birgita skoči na noge, a bes pokulja kroz vezu. „Krv i krvavi pepeo! Znamo da je taj čovek pokvaren kao prošlomesečna riba.“
„Ne.“ Elejna uzdahnu, boreći se da taj bes ne preplavi i nju.
„Sumnjamo, ali nemamo dokaze. Oni ljudi možda su bili žrtva nekih razbojnika. U zakonu sasvim jasno stoji kada neko može biti ispitivan, a sumnje nisu dovoljan razlog. Potrebni su čvrsti dokazi. Moja majka je često govorila: Kraljica mora da poštuje zakone koje je donela, inače nema zakona. Neću početi da ih kršim.“ Kroz vezu se pronosilo nešto... tvrdoglavo. Ona pogleda Birgitu pravo u oči. „A nećeš ni ti. Razumeš li me, Birgita Trehlajon? Nećeš ni ti.“ Na njeno iznenađenje, tvrdoglavost istraja samo još trenutak, pre nego što zgasnu i pretvori se u stid. „Samo sam predložila“, slabašno promrmlja Birgita.
Elejna se zapita kako li je to postigla i kako da joj to opet pođe za rukom – ponekad Birgita nimalo nije sumnjala koja je od njih dve glavna – kada Deni Kolford skliznu u sobu i kašljucnu kako bi se najavila. Duga palica s mesinganim nitnama visila je za pojasom te zdepaste žene, kao da je tu da pruža ravnotežu maču s druge strane. Izgledala je kao da joj tu nikako nije mesto. Deni je sve bolja u mačevanju, ali i dalje više voli da se služi palicom kojom je nekada održavala red u vozarskim krčmama. „Jedan sluga je došao da kaže kako je gospa Dijelin stigla, milostiva, i da će ti biti na usluzi čim se osveži.“
„Obavesti gospu Dijelin da ćemo se sastati u Sobi s mapom.“ Elejna se ponada. Možda će napokon čuti neke dobre vesti.
17
Bronzani medved
Ostavivši gazdaricu Harfor i gazda Norija, Elejna je žurno krenula prema Sobi s mapom, i dalje držeći saidar. Žurno, ali ne užurbano. Deni i tri gardistkinje išle su ispred nje, neprestano tražeći pretnju, a ostale četiri odlučno su stupale za njom. Čisto sumnja da će se Dijelin dugo zadržati osvežavajući se, bez obzira je li reč o dobrim ili lošim vestima. Svetlost poslala da su dobre. Birgita, ruku sklopljenih iza leđa i namrštena, utonula je u tišinu dok su hodale, mada je svaki bočni hodnik posmatrala kao da iz njega očekuje napad. Kroz vezu se i dalje osećala zabrinutost. Elejna zevnu pre nego što je stigla da se zaustavi.
To što nije htela da izaziva širenje glasina nije bio jedini razlog zbog kojeg je hodala tako lagano i dostojanstveno. Sada u hodnicima ima više slugu. Ljubaznosti radi, morala je da ponudi smeštaj u palati plemićima kojima je pošlo za rukom da sa oružnicima stignu do grada – ako se prilično slobodno računa šta su oružnici; neki su bili dobro uvežbani i svakoga dana nosili mač, dok su drugi išli za plugom pre nego što su ih njihovi gospodar ili gospa pozvali da ih prate – a priličan broj je to prihvatio. Mahom oni koji nemaju boravište u Kaemlinu, ili – pretpostavljala je – nemaju novca. Seljaci i težaci možda misle da su svi plemići bogati, a većina ih svakako jeste imućna, makar u poređenju s njima, ali troškovi koje njihov položaj i dužnosti zahtevaju toliki su da mnogi broje svaki novčić jednako marljivo kao svaka domaćica. Nije znala šta će s najsvežijim pridošlicama. Plemići već spavaju po troje i četvoro u krevetu, tamo gde su kreveti dovoljno široki; u svim sem u onim najužim mogu da spavaju po dvojica, što i čine. Mnoge Srodnice spale su na ležajeve na podovima u odajama za sluge – i hvala Svetlosti što je proleće to omogućilo.
Izgleda da su svi njeni plemeniti gosti izašli u šetnju, a kada bi joj se ljubazno obratili, morala je da staje i prozbori s njima bar po nekoliko reči. Sergaza Gilbern, sitna i vitka u zelenoj jahaćoj haljini, tamne kose blago prošarane sedim vlasima, sa sobom je dovela svih dvadeset svojih oružnika, i ostareli Kelvin Janevor, vižljast i odeven u gotovo neprimetno zakrpljeni vuneni plavi kaput – doveo je desetoricu – dobili su dovoljno pažnje kao mršavi Barel Lajden i debela Antela Šarplin, premda su ovo dvoje Visoka sedišta, mada manjih kuća. Svi su krenuli da je podrže s vojskom, koliko god da su mogli da sakupe, i niko od njih nije ustuknuo kada je saznao kakvi su im izgledi. Ali danas mnogi izgledaju kao da im je nelagodno. Niko to nije pomenuo – svi su bili puni lepih želja i nada da će ubrzo biti krunisanje, govoreći kolika im je čast to što je slede – ali na svim licima videla se zabrinutost. Arilinda Branstrom, obično toliko gorljiva da bi čovek pomislio kako je ubeđena da je njenih pedeset oružnika sasvim dovoljno da sami preokrenu stvari u Elejninu korist, nije bila jedina koja je grizla usne, a Lerid Trehend, zdepast i škrt na rečima i obično nepokolebljiv kao kamen, nije bio jedini koji se mrštio. Čak su i vesti o Gajbonu i pomoći koju je doveo izazvale samo kratke smeške, koje je ubrzo progutala nelagoda.
„Misliš li da su čuli za Arimilinu samouverenost?“, upita jednog kratkog trenutka kada nije odgovarala na klanjanja i naklone. „Ne, to ne bi bilo dovoljno da se Arilinda ili Lerid uznemire.“ To dvoje se verovatno ne bi uznemirilo ni da čuju kako se Arimila našla unutar zidina – i to s trideset hiljada ljudi.
„Ne bi“, saglasi se Birgita. Baci pogled oko sebe kao da hoće da vidi je li iko sem gardistkinja dovoljno blizu da je čuje, pre nego što nastavi. „Možda su zabrinuti zbog istog što mene brine. Nisi se ti izgubila kada smo se vraćale. Bolje reći, imala si pomoć u tome.“
Elejna zastade da na brzinu prozbori nekoliko reči s jednim sedokosim parom u vunenoj odeći koja bi pristajala imućnim seljacima. Majur Branina i Elvejne Martan podsećao je na neku veliku seljačku kuću, razuđenu i široku, u kojoj su živela pokolenja. Trećina njihovih oružnika bili su njihovi sinovi i unuci, nećaci i rođaci. Samo oni koji su bili premladi ili prestari za sedlo ostavljeni su da se pobrinu za setvu. Nadala se da nasmešeni bračni par nije pomislio da ih zanemaruje, ali nastavila je da hoda skoro čim je stala. „Kako to misliš, imala sam pomoč?“, htede da čuje.
„Palata se... promenila.“ Na trenutak se kroz vezu pronese zbunjenost. Birgita se nasmeši. „Znam da to zvuči suludo, ali izgleda mi kao da je celo ovo čudo sazdano po nekom neznatno drugačijem nacrtu.“ Jedna gardistkinja ispred njih se spotače, pa se pribra. „Imam dobro pamćenje...“ Birgita se uskoleba, a veza se ispuni mešavinom osećanja koje ona brzo uguši. Većina njenih uspomena na prošle živote nestala je kao lanjski snegovi. Nije ostalo ništa od vremena pre osnivanja Bele kule, a četiri života koja je proživela od tada pa do kraja Troločkih ratova počeli su da se raspršuju. Nju malo toga plaši, ali bojala se da će ostati i bez ostatka svojih sećanja, naročito uspomena na Gajdala Kejna. „Ne zaboravljam stazu kojom sam jednom prošla“, nastavi, „a neki od ovih hodnika nisu kao što su bili. Neki kao da su... pomereni. Drugi više nisu tu, a neki su potpuno novi. Koliko mogu da ocenim, niko o tome ne priča, ali mislim da stariji ćute jer se boje da gube razum, a mlađi se plaše da će ostati bez nameštenja.“
„To je...“ Elejna umuknu. Očigledno da to nije nemoguće. Birgita nije od onih koje iznenada umišljaju stvari. Odjednom je imalo smisla to što je Naris nevoljno izašla iz njenih odaja, a možda i Rinina zbunjenost. Skoro da požele da je ošamućena zbog toga što je u drugom stanju. „Ali kako? Nisu to Izgubljeni“, odlučno kaza. „Da mogu da učine ovako nešto, odavno bi oni to uradili, i još gore od toga... I tebi dobar dan, lorde Aubreme.“
Vitak, istrošen i ćelav, sem tankog ruba sede kose oko ušiju, Aubrem Persenor trebalo bi da se igra s decom svoje unučadi, ali leđa su mu prava, a pogled bistar. Među prvima je stigao do Kaemlina, sa skoro stotinu ljudi i prvim vestima da Arimila Marn kreće na grad, a da je Nijana i Elenija podržavaju. On poče da se priseća kako se borio za njenu majku u Nasleđivanju, sve dok Birgita ne promrmlja da je gospa Dijelin čeka.
„O, u tom slučaju nemoj da te ja zadržavam, moja gospo“, srdačno joj kaza starac. „Molim te, pozdravi gospu Dijelin. Bila je toliko zauzeta da ni dve reči nisam progovorio s njom otkad sam stigao u Kaemlin. Prenesi joj moje nasrdačnije pozdrave, ako ti nije teško.“ Kuća Pensenor bila je saveznik Dijelinine kuće Taravin od pamtiveka.