„Nisu Izgubljeni“, kaza Birgita kada se Aubrem udalji dovoljno da nije mogao da je čuje. „Ali šta je uzrok tome – samo je prvo pitanje. Hoće li se opet dogoditi? A ako se dogodi, hoće li tada nastale promene opet biti dobroćudne? Ili ćeš se možda jednoga dana probuditi u sobi bez prozora i vrata? Šta biva ako spavaš u sobi koja nestaje? Ako hodnik može da ode, može i soba. A šta ako se to ne dešava samo u palati? Moramo da otkrijemo da li sve ulice i dalje vode tamo kuda su vodile. Šta ako narednog puta nestane deo gradskih zidina?“
„Ti zaista misliš tmurne misli“, sumorno joj reče Elejna. Čak i ispunjena Moći, od tih mogućnosti koje je Birgita navela utroba joj se prevrnula.
Birgita dodirnu četiri zlatna čvora na ramenu svog crvenog kaputa s belim okovratnikom. „To ide sa ovim.“ Zanimljivo, ali zabrinutost koja se pronosila kroz vezu smanjila se sada kada ju je podelila s njom. Elejna se nadala da ta žena ne misli kako ona ima odgovore. Ne, to je zaista nemoguće. Birgita je predobro zna da bi to mislila.
„Deni, da li te ovo plaši?“, upita. „Priznajem da mene plaši.“
„Ne više nego što je neophodno, milostiva“, odgovori zdepasta žena ne prestajući da pažljivo osmatra šta ih čeka napred. Dok su ostale hodale s rukama na balčacima, njoj je šaka počivala na njenoj dugoj palici. Glas joj je bio staložen i neposredan baš kao i lice. „Jednom se desilo da mi je izvesni vozar po imenu Eldrin Hakli skoro slomio vrat. On obično nije grub čovek, ali te noći je bio pijan preko svake mere. Nisam mogla da ga uhvatim u polugu, a moja palica kao da se odbijala od njegove lobanje bez ikakvih posledica. Tada sam se plašila daleko više nego sada, jer sam sa sigurnošću znala da ću poginuti. Ovo ovde je samo mogućnost da ću poginuti, a možeš da umreš svakog dana, čim se probudiš.“
Možeš da umreš svakog dana, čim se probudiš. Valjda ima i gorih pogleda na život, razmišljala je Elejna. Svejedno, ona se naježi. Bezbedna je, bar dok joj se deca ne rode, ali niko drugi nije.
Dva stražara ispred Sobe s mapom i njenih širokih vrata ukrašenih izrezbarenim lavovima bili su iskusni gardisti, jedan nizak i bezmalo žgoljav, a drugi dovoljno širok da izgleda zdepasto, premda samo prosečne visine. Ni po čemu se nisu vidno isticali među drugima u Gardi, a ta dužnost zapada samo dobrim mačevaocima i ljudima od poverenja. Onaj niži klimnu Deni, pa se ispravi i ukoči kad se Birgita s neodobravanjem namršti na njega. Deni mu se stidljivo nasmeši – Deni stidljiva! Za to vreme, dve gardistkinje obaviše svoj neizbežni pregled. Birgita otvori usta, ali Elejna je lako uhvati za ruku, a druga žena je pogleda, pa odmahnu glavom tako da joj se debela zlatna pletenica lagano zanjiha.
„To nije dobro kada su na dužnosti, Elejna. Trebalo bi da rade svoj posao, a ne da sanjare jedno o drugome.“ Nije podigla glas, ali Denini okruglasti obrazi svejedno se zacrveneše i ona prestade da se smeši, pa opet poče da osmatra hodnik. Možda je tako bolje, ali to je svejedno za žaljenje. Bar bi neko trebalo da ima malo zadovoljstva u svom životu.
Soba s mapom beše druga po veličini balska dvorana u palati – prostrana, sa četiri kamina od mermera prošaranog crvenim žilama, u kojima su gorele vatrice, kao i sa zasvođenom pozlaćenom tavanicom koju drže široko razmaknuti stubovi, na dva hvata od belih mermernih zidova s kojih su skinute tapiserije, a pride ima dovoljno podnih svetiljaka da soba bude osvetljena kao da ima prozore. Veći deo poda sastojao se od mape Kaemlina izrađene u mozaiku, prvobitno postavljene tu pre više od hiljadu godina, nakon što je Novi Grad završen, ali pre nego što je Donji Kaemlin počeo da se širi. Davno pre nego što je Andor postojao, čak i pre Artura Hokvinga. Od tada je nekoliko puta prepravljan, kako su pločice bledele ili se trošile, tako da su sve ulice bile tačno prikazane – bar sve do danas; Svetlost dala da je i dalje tako – a uprkos tome što su tokom godina mnoge zgrade zamenile druge, čak su i neke uličice bile istovetne onima na ogromnoj mapi.
Ali u doglednoj budućnosti neće biti plesanja u Sobi s mapom. Na dugim stolovima između stubova bilo je još mapa, pri čemu su neke od njih bile toliko velike da su se prelivale preko rubova, a na policama duž zidova bili su naslagani izveštaji, oni koji nisu toliko osetljivi da bi bili negde zaključani ili upamćeni pa spaljeni. Birgitin široki pisaći sto, skoro potpuno prekriven košaricama mahom punih hartije, bio je na suprotnom kraju prostorije. Kao kapetan-general imala je svoju radnu sobu, ali čim je otkrila Sobu s mapom, zaključila je da je, zahvaljujući mapi na podu, predobra da je ne bi koristila.
Mali drveni disk obojen u crveno označavao je tačku na spoljnom bedemu gde je neprijateljski napad upravo odbijen. Birgita ga u prolazu pokupi i baci u okruglu kotaricu punu tih stvari, koja je stajala na njenom pisaćem stolu. Elejna odmahnu glavom. Jeste da je to mala kotarica, ali ako se desi da u istom trenutku bude dovoljno napada da zatreba tako mnogo obeleživača...
„Moja gospo Birgita, imam onaj izveštaj o dostupnoj hrani za konje koji si tražila“, reče jedna proseda žena, pružajući list hartije ispisan urednim rečenicama. Na prsima njene uredne smeđe haljine bio je izvezen mali beli lav. Pet drugih pisara u međuvremenu je radilo svoj posao, tako da su pera škriputala. Oni su bili neki od pisara u koje je gazda Nori imao najviše poverenja, a gazdarica Harfor je lično proverila šest glasnika u crveno-belim livrejama, hitrih mladića – zapravo dečaka – koji su stajali uza zid iza malih pisaćih stolova za kojima su pisari radili. Jedan od njih, lepuškasti mladić, krenu da se pokloni pre nego što pocrvene i zaustavi se. Birgita je s tek nekoliko reči rešila pitanje klanjanja i njoj i drugim plemićima. Posao je na prvom mestu, a sve velmože kojima se to ne dopada ne moraju da dolaze u Sobu s mapom.
„Hvala ti, gazdarice Anford. Pogledaću ga kasnije. Molim te, možete li ti i ostali da sačekate napolju?“
Gazdarica Anford brzo prikupi glasnike i ostale pisare, dajući im tek toliko vremena da zatvore mastionice i osuše mastilo na onome što su pisali. Niko nije ni trepnuo od iznenađenja. Navikli su se na to da ponekad postoji potreba za tajnovitošću. Elejna je čula da ljudi Sobu s mapom nazivaju Odaja tajni, mada se u njoj nije čuvalo ništa preterano tajnovito. Sve takve stvari bile su zaključane u njenim odajama.
Dok su pisari i glasnici jedan po jedan izlazili, Elejna je prišla jednom dugom stolu s raširenom kartom na kojoj su bili prikazani Kaemlin i okolina, najmanje pedeset milja u poluprečniku oko njega. Čak je bila ubeležena i Crna kula, kao jedan kvadrat manje od dve lige južno od grada. Izraslina na Andoru, koje ne može da se reši. Ona i dalje povremeno šalje odrede gardista, pomoću kapija, da ispitaju šta se tamo dešava, ali to mesto je već dovoljno veliko da Aša’mani mogu da rade šta god hoće a da ona za to ne sazna. Pribadače s kuglicama označavale su Arimilinih osam logora oko grada, a metalne figurice označavale su razne druge logore. Jedan soko, izrađen od zlata i ne viši od njenog malog prsta, označavao je gde su Gošijeni. Ili gde su bili. Jesu li već otišli? Uze sokola i stavi ga u svoju torbicu za pojasom. Avijenda je baš kao soko. S druge strane stola, Birgita upitno izvi jednu obrvu. „Ili su otišli, ili odlaze“, kaza joj Elejna. Avijenda će joj dolaziti u posete. Nije otišla zauvek. „Rand ih je poslao nekud. Ne znam kuda, plamen ga spalio.“
„Pitala sam se zašto Avijenda nije s tobom.“
Elejna spusti prst na jednog bronzanog konjanika, manje od šake visokog, nekoliko liga zapadno od grada. „Neko mora da obiđe logor Davrama Bašera. Saznaj da li i Saldejci odlaze. Kao i Zmajeva legija.“ Zapravo nije ni bitno sve i da odlaze. Hvala Svetlosti, nisu se mešali u događaje, a vreme kada se Arimila suzdržavala zbog straha od njih davno je prošlo. Ali ona svejedno ne voli da se u Andoru dešavaju stvari za koje ona ne zna. „Pošalji sutra gardiste i u Crnu kulu. Reci im da prebroje koliko ima Aša’mana.“