„Dakle, on priprema veliku bitku. Još jednu veliku bitku. Pretpostavljam, protiv Seanšana.“ Prekrstivši ruke ispod grudi, Birgita se namršti na mapu. „Pitala bih se kada i gde, samo da nemamo dovoljno naših muka.“
Na mapi su se videli razlozi zbog kojih Arimila vrši toliki pritisak. Kao prvo, severoistočno od Kaemlina, skoro van mape, bila je bronzana figurica usnulog medveda, sklupčanog tako da su mu šape bile preko njuške. Bezmalo dve stotine hiljada ljudi, skoro koliko čitav Andor može da okupi na bojnom polju. Četiri vladara Krajina, u pratnji možda desetak Aes Sedai koje pokušavaju da sakriju, traže Randa, ali iz nepoznatog razloga. Koliko ona može da vidi, Krajišnici nemaju razloga da se okrenu protiv Randa, mada je jednostavna činjenica da ih on nije vezao za sebe, kao druge zemlje – ali Aes Sedai su nešto drugo, naročito ako se uzme u obzir to da nije sigurno kome su odane, a dvanaest je veoma blizu opasnog broja čak i za njega. Pa, četvoro vladara je delimično prokljuvilo kakve su joj pobude bile da ih pozove u Andor, ali pošlo joj je za rukom da ih navede na pogrešan trag kada je reč o tome gde se Rand nalazi. Nažalost, Krajišnici su porekli sve priče o tome koliko brzo mogu da se kreću dok su gmizali ka jugu, a sada samo sede u mestu i pokušavaju da nađu način kako da zaobiđu grad pod opsadom. To je razumljivo, pa čak i za pohvalu. Ako se strane vojske nađu u blizini andorskih oružnika na andorskom tlu, moglo bi da bude veoma nezgodno. Usijanih glava uvek ima. Pod tim okolnostima sasvim bi lako moglo da dođe do krvoprolića, a možda i do rata. Svejedno, zaobići Kaemlin biće teško; kiše su uzane seoske puteve pretvorile u kaljuge, što bi otežalo prolaz tako velikoj vojsci. Ali Elejna je želela da su bar još dvadeset ili trideset milja prišli Kaemlinu. Nadala se da će njihovo prisustvo do sada postići drugačiji učinak. Možda do toga još i dođe.
Daleko važnije od toga, svakako za Arimilu a moguće i za nju, nekoliko liga ispod Crne kule stajao je sićušan srebrni mačonoša, sečiva uspravljenog ispred sebe, kao i jedan srebrni halebardista, očigledno delo istog kujundžije, jedan zapadno od crnog kvadrata, a drugi istočno. Luan, Elorijen i Abel, Emlin, Aratela i Pelivar u ta dva logora imali su blizu šezdeset hiljada ljudi. Njihovi posedi kao i posedi velmoža koji su vezani za njih, mora da su ogoljeni do kosti. Prethodna tri dana Dijelin je bila u ta dva logora, pokušavajući da sazna kakve su im namere.
Jedan vižljasti gardista otvori krilo vrata i pridrža ga kako bi ušla starija služavka sa srebrnim poslužavnikom i dva visoka zlatna ibrika za vino, kao i ukrug poredanim peharima od plavog porcelana Morskog naroda. Erina mora da nije bila sigurna koliko će ljudi biti prisutno. Nejaka žena kretala se lagano, pazeći da ne nakrivi teški poslužavnik ili da nešto ne ispusti. Elejna usmeri tokove Vazduha kako bi prihvatila poslužavnik, a onda ih pusti da se rasprše neiskorišćeni. Nagovestiti da ta žena nije u stanju da radi svoj posao samo bi je povredilo. Ali zahvalila joj je od srca. Starica se široko nasmeši, očigledno razdragana, i duboko joj se nakloni nakon što spusti poslužavnik.
Dijelin stiže skoro odmah za služavkom, slika i prilika poleta i zdravlja, pa je nežno istera pre nego što pogleda u jedan ibrik i namršti se – a Elejna uzdahnu; nesumnjivo da je u njemu kozje mleko – nakon čega napuni pehar iz drugog ibrika. Dijelin je svoje osvežavanje očigledno ograničila na umivanje i četkanje zlatne kose prošarane sedim vlasima, jer je njena tamnosiva jahaća haljina, s velikom okruglom srebrnom pribadačom na kojoj su bili prikazani sova i hrast kuće Taravin, zadenutom u visoki okovratnik, imala mrlje od napola osušenog blata po suknji.
„Nešto ozbiljno nije u redu“, reče i okrenu pehar tako da se vino u njemu zavrtloži, ali ne otpi iz njega. Bore u uglovima njenih očiju produbiše se kada se namršti. „I ne sećam se koliko sam puta bila u ovoj palati, a danas sam se dva puta izgubila.“
„Znamo za to“, kaza joj Elejna i brzo objasni ono malo što su odgonetnule i šta namerava da učini. Sa zakašnjenjem izatka štit protiv prisluškivanja, nimalo se ne iznenadivši kako štit seče saidar. Bar će se ta koja je prisluškivala opeći od toga. Doduše, malo – pošto je toliko malo Moći upotrebljeno da je ona nije ni osetila. Ali možda postoji neki način da ona postigne da se osoba koja sledeći put bude prisluškivala dobro opeče. Možda će to početi da obeshrabruje te koje prisluškuju.
„Dakle, to bi se moglo opet dogoditi“, kaza Dijelin kada Elejna završi. Glas joj beše spokojan, ali obliznu usne i otpi gutljaj vina, kao da joj se usta odjednom osušiše. „Dakle. Dakle tako. Ako ne znaš šta je uzrok tome i ne znaš hoće li se opet dogoditi – šta ćemo da radimo?“
Elejna je zabezeknuto pogleda. Opet neko misli da ona zna odgovore koje zapravo ne zna. Ali biti kraljica znači upravo to. Od tebe se uvek očekuje da znaš odgovor. Ili da ga iznadeš. Ali to znači biti Aes Sedai. „Ne možemo to da sprečimo, Dijelin, te stoga moramo da živimo s tim i da pokušamo da predupredimo da se narod ne prestravi previše. Obznaniću šta se dogodilo, bar onoliko koliko znamo, i narediću da ostale sestre urade isto to. Tako će narod znati da su Aes Sedai svesne toga što se dešava, što bi trebalo da im pruži malo utehe. Makar malo. Naravno, ljudi će se i dalje plašiti, ali ne onoliko koliko bi se plašili da mi ništa ne kažemo, a to se ponovo dogodi.“
Njoj se to činilo kao jadan pokušaj, ali iznenadi se kada se Dijelin bez oklevanja saglasi sa njom. „Ja nemam nikakav drugi predlog. Većina ljudi misli da vi Aes Sedai možete da se izborite sa svime. Pod ovim okolnostima, to bi trebalo da bude dovoljno.“
A kada shvate da Aes Sedai ne mogu da se izbore baš sa svime, da ona ne može? Pa, pregaziće tu reku kada dođe do nje. „Jesu li vesti dobre ili loše?“
Pre nego što Dijelin stiže da odgovori, vrata se opet otvoriše.
„Čula sam da se gospa Dijelin vratila. Elejna, trebalo je da nas pozoveš. Još nisi kraljica, a ja ne volim kada ti tajiš stvari od mene. Gde je Avijenda?“ Katalina Hevin, jedna mlada žena hladnog pogleda i potpuno svojeglava – zapravo, devojka koju dugi meseci dele od punoletstva, premda ju je njen staratelj pustio da ide svojim putem – zračila je gordošću od glave do pete, isturivši punačku bradu. Naravno, to je možda bilo zbog velike pribadače u obliku plavog medveda Hevinovih, koja je krasila visoki okovratnik njene plave jahaće haljine. Počela je da pokazuje znake poštovanja prema Dijelin, kao izvestan oprez, i to ubrzo nakon što je počela da deli krevet s njom i Sergazom, ali od Elejne je tražila sve počasti koje se ukazuju jednom Visokom sedištu.
„Svi smo čuli“, dodade Konejl Norden. Visok i vitak, u crvenom svilenom kaputu, veselog pogleda i orlujskog nosa, on jeste bio punoletan, ali za dlaku, pošto je tek nekoliko meseci prošlo od njegovog šesnaestog imendana. Znao je da se šepuri i da previše miluje balčak svog mača, ali nije se činilo da je pokvaren, već samo sklon da se ponaša kao nestašni dečak, što je nesrečna osobina za jedno Visoko sedište. „I niko od nas nije mogao da sačeka da čuje kada će nam se Luan i ostali pridružiti. Ova dvojica su hteli da čitavim putem trče.“ Protrlja po kosi dva mlađa dečaka sa sobom, Perivala Manteara i Branleta Gilijara, koji ga smrknuto pogleda i prođe prstima kroz kosu kako bi je ispravio. Perival pocrvene. Veoma nizak ali već lepuškast, bio je najmlađi među njima, budući tek dvanaest godina star, ali Branlet je bio samo godinu dana stariji od njega.
Elejna uzdahnu, ali nije mogla od njih zatražiti da odu. Možda većina njih jesu deca – a možda i svi, ako se Konejlovo ponašanje uzme u obzir – ali oni su Visoka sedišta svojih kuća, i skupa s Dijelin, njeni najvažniji saveznici. Ali jeste želela da zna kako su saznali za svrhu Dijelininog putovanja. To je trebalo da bude tajna sve dok ona ne čuje kakve je vesti Dijelin donela. Još jedan zadatak za Rinu. Razuzdane glasine, pogrešne glasine, mogu biti jednako opasne kao uhode.