Reči mu sada lakše navreše kada više nije mogao da vidi kako ga drugi gledaju. Da li da počne od Čežnje? Da li se smeju usuditi da odu, ako će za nekoliko godina početi da umiru? Ne, to bi pitanje prvo bilo postavljeno i pravi odgovori iznuđeni, inače bi se Panj okončao pre navršene godine. Svetlosti, ako se zaista obrati Panju... Na trenutak mu se ukaza gomila sveta kako stoji oko njega, na stotine i stotine muškaraca i žena koji čekaju da čuju njegove reči, a možda i nekoliko hiljada njih. Jezik pokuša da mu se zalepi za nepce. On trepnu i pred njime se opet ukaza samo naklobučeno staklo i drveće. On to mora. Šta god Erit mislila, nije on nešto naročito hrabar, ali naučio je šta je hrabrost posmatrajući ljude, gledajući ih kako se drže ma koliko snažno vetar duvao, boreći se kada nemaju nikakve nade, boreći se i pobeđujući upravo stoga što se bore sa očajničkom hrabrošću. Odjednom, on shvati šta da kaže.
„U Ratu Senke nismo se krili u našim stedinzima, nadajući se da Troloci ili Mirdraali neće biti naterani da uđu. Nismo otvorili Knjigu prelaza i pobegli. Stupali smo rame uz rame s ljudima i borili se protiv Senke. U Troločkim ratovima nismo se ni krili u stedinzima ni otvorili Knjigu prelaza. Stupali smo skupa s ljudima i borili se protiv Senke. U najmračnijim godinama, kada sva nada kao da je nestala, borili smo se protiv Senke.“
„A do Stogodišnjeg rata naučili smo da se ne mešamo u ljudska posla“, ubaci se njegova majka. To je dozvoljeno. Govor može da se pretvori u raspravu ako lepota tvojih reči ne drži pažnju slušaocima. Ona je jednom od praskozorja do sutona govorila u prilog veoma mrskog stava, a da je niko nije prekinuo – a narednog dana niko nije ustao da govori protiv nje. On ne ume da obrazuje prelepe rečenice. Može da kaže samo ono u šta veruje. Nije se okretao od prozora.
„Stogodišnji rat je bio ljudska stvar, a ne naša. Senka jeste naša stvar. Kada se mora boriti protiv Senke, našim sekirama uvek su rasla duga držalja. Možda ćemo za godinu dana, za pet ili za deset, otvoriti Knjigu prelaska, ali ako to sada učinimo – nećemo moći da pobegnemo s nadom da ćemo biti bezbedni. Tarmon Gai’don se bliži i od toga zavisi sudbina ne samo ovog sveta, već ma kog sveta na koji bismo mogli da pobegnemo. Kada požar zapreti stablima, ne bežimo nadajući se da nas plamen neće slediti – već se borimo. Sada Senka nailazi kao plamena pošast i ne smemo se usuditi da pobegnemo od nje.“ Nešto se kretalo među drvećem, duž čitavog ruba šume, koliko je mogao da vidi. Krdo stoke? Ako je tako, onda je veoma veliko krdo.
„To nije loše“, primeti njegova majka. „Naravno, suviše jednostavno rečeno da bi imalo neku težinu i na Panju jednog stedinga, a kamoli na Velikom panju – ali nije loše. Nastavi.“
„Troloci“, ote mu se. Eto šta je ono bilo, na hiljade Troloka u crnim verižnjačama prekrivenim šiljcima naviralo je između drveća dižući srpolike mačeve, mašući nazubljenim kopljima, a neki od njih su nosili baklje. Dokle god se pogled pružao, bili su Troloci. Ne hiljade njih – već desetine hiljada.
Erit se progura pored njega i stade pred prozor, pa uzdahnu. „Koliko ih je! Loijale, hoćemo li umreti?“ Nije zvučala kao da se boji. Zvučala je... uzbuđeno!
„Ne ako upozorim Randa i ostale.“ Već je išao ka vratima. Sada samo Aes Sedai i Aša’mani mogu da ih spasu.
„Evo, dečače moj, mislim da će nam ove ustrebati.“
Okrenu se taman na vreme da uhvati sekiru dugog držalja koju mu je starešina Haman bacio. Uši su mu bile potpuno priljubljene uz glavu. Loijal shvati da su i njegove.
„Evo, Erit“, spokojno kaza njegova majka, pružajući jedan od kalemarskih noževa. „Ako uđu unutra, pokušaćemo da ih zadržimo na stepeništu.“
„Ti si moj junak, mužu“, reče Erit prihvatajući nož, „ali ako pogineš, silno ću se naljutiti na tebe.“ Zvučala je kao da to zaista misli.
A onda on i starešina Haman zajedno potrčaše niz hodnik, pa zatutnjaše niz stepenište, koliko ih grlo nosi urlajući upozorenje – bojni krik koji se nije čuo duže od dve hiljade godina. „Troloci dolaze! Diž’te sekire i raščistite polje! Troloci dolaze!“
„I tako, Logane, ja ću se pobrinuti za Tir, a ti se...“ Rand odjednom nabra nos. Nije zaista iznenada osetio smrad truleži, ali osećao se kao da jeste – i taj osećaj bivao je sve jači.
„Nakot Senke“, tiho kaza Kecuejn, spuštajući vez iz ruku i ustajući. On se naježi kada ona prigrli Izvor. Ili možda to beše Alivija, koja žustro priđe prozorima, za Zelenom sestrom. Min ustade i iz rukava kaputa izvadi dva noža za bacanje.
Istog trena kroz debele zidove začu ogijersku viku. Ti duboki gromki glasovi nisu mogli biti ništa drugo. „Troloci dolaze! Diž’te sekire i raščistite polje!”
On opsova, pa skoči na noge i pritrča jednom prozoru. Na hiljade Troloka trčalo je po sipkavoj kiši preko tek zasejanih polja, Troloka visokih kao Ogijeri, ako ne i viših, s kozjim i ovčjim rogovima, vučjim i medveđim gubicama, Troloka sa orlujskim kljunovima i pernatim krestama, a blato im je pljuskalo pod čizmama, kopitarna i šapama. Trčali su nemo kao smrt. U crno odeveni Mirdraali galopirali su za njima, plaštova nepomičnih kao da stoje u mestu. Video ih je trideset ili četrdeset. Koliko li ih je s druge strane kuće?
I drugi začuše ogijersku viku, ili možda samo pogledaše kroz prozor. Munje padoše među Troloke koji su jurišali – srebrnaste strele su se uz grmljavinu zarivale u zemlju i raznosile ogromne telesine svuda oko sebe. Drugde je tle buktalo u plamen, bacajući u vazduh prašinu i delove troločkih tela, tako da su se glave, ruke i noge prevrtale kroz vazduh. Ognjene kugle padale su među njih i praskale, ubijajući na desetine. Ali oni su i dalje hrlili, brzo kao konji, ako ne i brže. Rand nije mogao da vidi tkanja koja su privlačila neke od tih munja. Sada kada su otkriveni, Troloci zaurlaše od besa. U rogozinom prekrivenim pomoćnim zgradama, velikim i stamenim ambarima i stajama, neki od Bašerovih Saldejaca promoliše glave, pa ih brzo opet uvukoše, čvrsto zatvarajući vrata za sobom.
„Kazao si svojim Aes Sedai kako mogu da usmeravaju da bi se odbranile?“, spokojno upita.
„Zar izgledam kao tolika budala da im ne kažem?“, odbrusi Logan. Već je držao saidin pred drugim prozorom, skoro jednako koliko Rand može da potegne. Tkao je što je brže mogao. „Nameravaš li da pomogneš, ili samo da gledaš, moj gospodaru Zmaju?“ U tim rečima bilo je previše zajedljivosti, ali sada nije bio trenutak da se to pominje.
Duboko udahnuvši, Rand zgrabi prozorski okvir pripremajući se za vrtoglavicu koja će uslediti – zlatogrive zmajske glave na njegovim nadlanicama kao da zavijugaše – i posegnu da zgrabi Moć. U glavi mu se zavrte kada saidin pokulja u njega, ledeni plamenovi i urušavajuće planine, metež koji pokušava da ga preplavi i slomi. Ali blaženo čist. U glavi mu se vrtelo i u utrobi mu se komešalo kao da će da povrati, što je bila čudna boljka koja je trebalo da nestane sa opačinom, ali nije se zbog toga još jače uhvatio za prozorska krila. Jedna moć ga ispuni – ali u tom trenu vrtoglavice, Lijus Terin je ote od njega. Obamro od užasa, zurio je u Troloke i Mirdraale kako hrle prema pomoćnim zgradama. S Moći u sebi, jasno je razaznavao značke pričvršćene za ogromna oklopljena ramena. Srebrni kovitlac Ahf’frajt i krvavocrveni trozubac Ko’bala. Račvasta munja Grem’lana i kukasta sekira Al’gola. Gvozdena pesnica Dai’mona i crvena, krvava pesnica Kno’mona. A bilo je i lobanja. Rogata lobanja Đavola i nagomilane ljudske lobanje Gar’gela, lobanja rasečena srpastim mačem Đin’nena i bodežom probijena lobanja Bansina. Troloci vole lobanje, ako se uopšte može reći da nešto vole. Izgleda da je u napad uključeno svih dvanaest glavnih plemena, a možda i neka manja. Video je i neke značke koje nije prepoznavao. Nešto nalik na oko koje zuri, šaku probijenu bodežom, ljudsku priliku u plamenu. Već su se približili pomoćnim zgradama, gde se videlo kako mačevi probijaju rogozinu dok Saldejci pokušavaju da prošeku izlaz na krovove. Rogozina je tvrda. Moraće da se očajnički potrude. Čudno kakve čoveku misli dolaze kada je sasvim moguće da će ga već u sledečem otkucaju srca jedan luđak koji želi da umre možda ubiti.