„Ne dopada mi se što se moji ljudi ovako zamaraju“, kaza Logan. Njegovi ljudi. „A ni sestre, kad smo već kod toga. Gejbrila i Tovejn će do mraka biti skoro potpuno iznurene.“ Vezan je za dve Aes Sedai, pa bi i trebalo da zna. „Šta ako dođe još jedan napad?“
Svuda oko vlastelinske kuće i pomoćnih zgrada bleštale su kratkotrajne vatre, tako usijane da su ljudi zaklanjali rukama oči, dok su Aes Sedai i Aša’mani spaljivali Troloke i Mirdraale tamo gde su ležali mrtvi. Beše ih previše da bi mogli da se sakupe na gomile. S manje od dvadeset Aes Sedai, i manje od dvadeset Aša’mana, a možda oko stotinu hiljada Troloka, taj će posao dugo potrajati. Vrlo je verovatno da će se pre nego što se to završi vonj raspadanja pridodati ogavnim smradovima koji već ispunjavaju vazduh – bakarnom zadahu krvi Nakota Senke, zaudaranju sadržaja pokidanih troločkih utroba, šta god da je u njima bilo. Najbolje je ne razmišljati preterano podrobno o tome. Lako je moguće da između majura i Kičme sveta nijedan seljanin nije ostao u životu. Mora da su Troloci odatle došli, iz Putne kapije ispred stedinga Šangtai. Bar je Loijalov dom bio bezbedan. Ni Troloci ni Mirdraali neće da uđu u steding ako na to nisu naterani, a za tako nešto potrebno je poprilično teranja.
„Da li bi radije da ostanu tu da trule?“, upita Kecuejn, kao da je njoj sasvim svejedno. Zadigla je zelene suknje tako da se svila ne vuče po krvavom blatu ili izmetu rasutom po tlu, ali prelazila je preko nogu i obilazila glave jednako nehajno kao Device. I ona je izatkala kišobran, baš kao i Alivija, mada je ova to učinila tek kad je videla Zelenu kako to radi. Rand je pokušao da natera sestre koje su mu se zavetovale na odanost da poduče Seanšanku Moći, ali što se njih tiče – to nikakve veze nije imalo s njihovim zavetom na vernost. Ona je bezbedna po sebe, a izgleda da je bezbedna i po druge, tako da su se sasvim zadovoljile time da prepuste stvarima da teku svojim tokom. I Ninaeva ga je odbila, zbog Mininog predviđanja. Kecuejn ga je hladno obavestila kako se ne bavi podučavanjem divljakuša.
„Ovo bi onda zaista bila klanica“, primeti Min. Koraci su joj bili zanosni, mada je očigledno pokušavala da ne razmišlja o onome što gazi dok je istovremeno izbegavala da plavom čizmom s visokom potpeticom stane u nešto od toga, zbog čega se povremeno spoticala. I ona je pokisla, a kovrdže su počele da joj se lepe za glavu, mada se kroz vezu nije osećao ni tračak razdraženosti. Osećao se samo gnev – koji je izgleda bio usmeren na Logana, ako je suditi po tome kako ga je streljala pogledom. „Kud bi sluge otišle, kao i ljudi koji rade u poljima, stajama i ambarima? Kako bi živeli?“
„Neće biti drugog napada“, reče Rand. „Ne sve dok god onaj ko je naredio ovaj napad, ko god to bio, ne sazna da je pretrpeo neuspeh, a možda ni tada. Ovo je sve što su imali da pošalju. Mirdraali ne bi napadali pojedinačno.“ Logan nešto progunđa, ali s time nije mogao da se raspravlja.
Rand se osvrnu i pogleda ka vlastelinskoj kući. Mrtvi Troloci su ponegde ležali neposredno uz temelje. Nijednom nije pošlo za rukom da uđe, ali... Logan je u pravu, pomisli on gledajući pokolj. To jeste bilo blizu. Da nije bilo Aša’mana i Aes Sedai koje je Logan doveo, kraj bi možda bio potpuno drugačiji. Bilo je veoma blizu. A šta ako ipak usledi još jedan napad, samo kasnije... Očigledno da još neko zna za Išamaelov potez. Ili onaj plavooki čovek u njegovoj glavi zaista može da ga pronađe. Sledeći napad biće veći. Ili to, ili će uslediti iz nekog neočekivanog smera. Možda je trebalo da pusti Logana da dovede još Aša’mana.
Trebalo je da ih sve pobiješ, jecao je Lijus Terin. Sada je prekasno. Prekasno.
Izvor je sada čist, budalo, pomisli Rand.
Da, odgovorio mu je Lijus Terin. Ali jesu li oni? Jesam li ja?
Rand se isto to pitao u vezi sa sobom. Polovinu dvostruke rane na njegovom boku zadobio je od Išamaela, a drugu od bodeža Padana Fejna, koji je sa sobom nosio opačinu Sadar Logota. Te dve polovine često kao da dobuju od bola, i tada mu se čini kao da su žive.
Prsten Devica neznatno se razmaknu kako bi propustile jednog sedokosog slugu dugog oštrog nosa, koji je delovao čak krhkije od Etina. Pokušavao je da se zakloni ispod dvostrukog suncobrana Morskog naroda, kojem je nedostajalo ni više ni manje nego pola oboda, ali i stara plava svila bila je na nekoliko mesta probušena tako da su mu se na žuti kaput slivali potočići, a jedan i na njegovu glavu. Retka kosa zalepila mu se za teme i voda je lila s njega. Delovao je gore nego da je izašao bez njega. Nesumnjivo je neko od Algarinovih predaka nekako nabavio tu stvar kao uspomenu, ali to nabavljanje mora da je priča za sebe, pošto Rand čisto sumnja da bi se Morski narod tako lako odrekao suncobrana jedne gospe od talasa čitavog klana.
„Moj gospodaru Zmaju“, poče starac, uz naklon zbog kojeg mu se još vode proli niz leđa, „Verin Sedai me je uputila da ti ovo smesta uručim.“ Ispod kaputa izvuče presavijen i zapečaćen list.
Rand ga žurno tutnu u džep svog kaputa da ne bi pokisao. Mastilo se lako razmazuje. „Hvala ti, ali to je moglo da čeka da se vratim u kuću. Bolje se ti vrati unutra pre nego što potpuno pokisneš.“
„Jeste kazala smesta, moj gospodaru Zmaju.“ Čovek je zvučao kao da se uvredio. „Ona je Aes Sedai.“
Kad mu Rand klimnu, on se opet pokloni i lagano krenu nazad prema vlastelinskoj kući, leđa ukočenih od ponosa dok su ga mlazevi vode zasipali sa suncobrana. Ona je Aes Sedai. Svi skaču kad im Aes Sedai narede, čak i u Tiru, gde nisu preterano voljene. Šta je to Verin imala da mu kaže što je moralo da bude u pismu? Pipajući pečat, Rand nastavi dalje.
Njegovo odredište bio je jedan od ambara, krova od rogozine delimično čađavog. Bio je to ambar u koji su prodrli Troloci. Jedan mišićavi čovek u smeđem kaputu od grube čoje i s blatnjavim čizmama, oslonjen na dovratak otvorenih vrata, ispravi se i iz nekog razloga žurno se osvrnu i baci pogled unutra dok je Rand prilazio, a Device se širile da okruže ambar.
Rand se u dovratku ukopa u mestu, a Min i ostali zastaše pored njega. Logan procedi psovku. Dva fenjera visila su s greda što su držale potkrovlje; odavali su slabašnu svetlost, ali dovoljno jaku da se vidi kako je sve bilo gusto zastrto uskomešanim muvama, pa čak i slamom pokriveni zemljani pod. A činilo se kao da bar isto toliko muva zuji kroz vazduh.
„Odakle se stvoriše?“, upita Rand. Algarin možda nije bogat, ali njegovi ambari i staje čisti su koliko je za takva mesta moguće. Zdepasti čovek lecnu se kao da je on zbog nečega kriv. Bejaše mlađi od većine slugu u kući, ali već je napola oćelavio a rubovi širokih usana i očiju bili su mu naborani.
„Ne znam, milostivi“, promrmlja, dižući prljavu ruku ka čelu kako bi ga pozdravio. Bio je usredsređen na Randa toliko napeto da je bilo očigledno kako ne želi da gleda u ambar. „Prišao sam vratima da udahnem malo svežeg vazduha, a kada sam se osvrnuo, bile su na svemu. Pomislio sam... mislio sam da su to možda mrtve muve.“
Rand zgađeno odmahnu glavom. Te muve su i preterano žive. Nisu svi Saldejci koji su branili taj ambar izginuli, ali svi pali u borbi bili su prikupljeni u njemu. Saldejci ne vole pogrebe po kiši. Niko od njih nije znao zašto je tako, ali ljudi se jednostavno ne sahranjuju dok pada kiša. Devetnaest ljudi ležalo je na podu u jednom urednom redu, koliko je već moguće da bude uredan kada su nekima od njih nedostajali udovi ili su im glave bile rascepljene. Ali njihovi prijatelji i saborci pažljivo su ih položili na zemlju, umili ih i sklopili im oči.
Oni su bili razlog što je došao. Ne da bi se oprostio od njih ili bilo šta tome slično; nijednog od tih ljudi nije poznavao ništa bolje nego tek toliko da tu i tamo prepozna nečije lice. Došao je kako bi podsetio sebe da čak i ono što izgleda kao potpuna pobeda ima svoju cenu u krvi. Svejedno, zaslužili su bolje nego da po njima gmižu muve.