„Tebi... ja potreban?“
„Loijale, zapečatio sam Putne kapije za koje znam, u Kaemlinu i Kairhijenu, Ilijanu i Tiru, a postavio sam veoma gadnu zamku na onoj koja je rasečena i razjapljena blizu Fal Dare, ali nisam mogao da nađem onu pored Far Madinga. Čak i kada znam da u nekom gradu zaista postoji Putna kapija, ne mogu sam da je nađem, a tu su i oni silni gradovi koji više ne postoje. Loijale, potrebno mi je da ti pronađeš ostale kapije mesto mene – ili će Troloci moći da odjednom pokuljaju u sve zemlje, a niko neće ni znati da stižu dok se ne nađu u srcu Andora ili Kairhijena.“
Loijalu osmeh iščile. Uši mu zadrhtaše, a obrve mu klonuše tako da mu krajevi dodirnuše obraze. „Ne mogu, Rande“, žalosno odgovori. „Moram da krenem sutra ujutro, a ne znam kada ću opet moći da izađem Napolje.“
„Loijale, znam da si dugo van stedinga.“ Rand pokuša da zvuči nežno, ali glas mu ipak ispade oštar. Nežnost kao da je za njega sve bleđa uspomena. „Porazgovaraću s tvojom majkom. Ubediću je da te pusti nakon što se malo odmoriš.“
„Njemu je potrebno više od malo odmora.“ Starešina Haman spusti kraj držalja na pod i obema rukama zgrabi sekiru, strogo gledajući Randa. Ogijeri su miroljubivi, ali izgledao je svakako – samo ne miroljubivo. „Napolju je preko pet godina – što je više nego predugo. Potrebne su mu u najmanju ruku nedelje odmaranja u stedingu. A bolje bi bilo da to budu meseci.“
„Rande, moja majka više ne odlučuje o tome. Mada, pravo da ti kažem, mislim da je to za nju i dalje iznenađenje. Sada to čini Erit. Moja žena.“ Tu reč je izgovorio tako gromoglasno, s toliko ponosa da se činilo kao da će od njega pući. Prsa su mu se svakako raširila, a lice ozarilo od osmeha.
„A ja ti nisam ni čestitao“, kaza Rand, tapšući ga po mišici. Samome sebi je zvučao usiljeno i lažno srdačan, ali bolje od toga nije mogao. „Ako su ti potrebni meseci – mesece ćeš i dobiti. Ali i dalje mi je potreban neki Ogijer koji će da nađe te Putne kapije. Ujutru ću te lično odvesti do stedinga Šangtai. Možda ću tamo uspeti da ubedim nekoga da završi taj posao.“ Starešina Haman prestade da se mršti na njega, već se namršti na svoje šake na dršci sekire i opet zamrmlja, pretiho da bi se razaznavale reči, nešto što je zvučalo kao da bumbar veličine nekog ogromnog ovčarskog psa zuji u golemoj tegli u susednoj prostoriji. Kao da se raspravljao sam sa sobom.
„To će možda potrajati“, sumnjičavo odgovori Loijal. „Znaš da ne volimo da donosimo ishitrene odluke. Nisam siguran da će uopšte pustiti čoveka u steding, zbog Panja. Rande? Ako ne stignem da se vratim do Poslednje bitke... Odgovorićeš na moja pitanja o onome što se dogodilo dok sam bio u stedingu, zar ne? Mislim, a da pritom ne moram da ti izvlačim reč po reč?“
„Hoću, samo ako budem mogao“, odgovori mu Rand.
Ako budeš mogao, zasiktao je Lijus Terin. Pristao si da napokon umremo u Tarmon Gai’donu. Pristao si, ludače!
„Odgovaraće ti on na pitanja koliko god ti je srcu drago, Loijale“, odlučno se javi Min, „makar ja sve vreme morala da mu stojim nad glavom.“ Veza je bila natopljena besom. Ona kao da zaista zna o čemu on razmišlja.
Starešina Haman pročisti grlo. „Čini mi se da sam ja sviknutiji na Napolje od bezmalo svakoga, izuzevši graditelje. Ovaj. Da. Zapravo, mislim da sam verovatno najbolji čovek za tvoj zadatak.“
„Fuj!“, reče Kecuejn. „Dečko, izgleda da si i Ogijere zarazio.“ Glas joj beše strog, ali lice joj je bilo slika i prilika staloženosti jedne Aes Sedai, nečitko, skrivajući sve što se dešava iza tih njenih tamnih očiju.
Loijalove uši ukočiše se od zabezeknutosti, a sekira mu ispade iz ruku pa je trapavo ponovo uhvati iz nekoliko puta. „Ti? Ali Panj, starešino Hamane! Veliki panj!“
„Verujem da to mirne duše mogu da prepustim tebi, dečko moj. Govoriš jednostavno, ali rečito. Ovaj. Ovaj. Moj savet ti je – ne pokušavaj da postigneš neku lepotu. Drži se jednostavne rečitosti – i možda ćeš podosta njih iznenaditi. Uključujući i tvoju majku.“
Izgledalo je nemoguće da se Loijalove uši još više ukrute, ali to se ipak dogodi. Usta su mu se otvarala i zatvarala, ali nikakve se reči nisu čule. Znači, obratiće se Panju. Šta je tu toliko tajno?
„Moj gospodaru Zmaju, vratio se lord Davram.“ Elza Penfel je uvela Bašera u ambar. Bila je to jedna zgodna žena u tamnozelenoj jahaćoj haljini; njene smeđe oči postajale bi grozničave kad god bi im pogled pao na Randa. Bar zbog nje ne mora da se brine. Elza mu je fanatično posvećena.
„Hvala ti, Elza“, reče joj on. „Najbolje bi bilo da se ti sada vratiš pomaganju oko čišćenja. Ostalo je još mnogo.“
Ona neznatno stisnu usne, prelazeći pogledom po svima prisutnima – od Kecuejn do Ogijera – sa izrazom ljubomore na licu, pre nego što pade u naklon i ode. Da, „fanatična" je prava reč za nju.
Nizak i vitak čovek u sivom kaputu izvezenom zlatnom srmom, Bašer je imao obeležje vrhovnog vojskovođe Saldeje, palicu od belokosti na čijem je kraju bila zlatna vučja glava, zadenutu za opasač, nasuprot mača. Vrečaste čakšire bile su mu uvučene u podvrnute čizme, uglačane tako da su se sijale, uprkos tome što su bile blago poprskane blatom. Njegov skorašnji zadatak zahtevao je od njega da pruži što je više moguće svečanosti i dostojanstva, a to je bilo poprilično. Čak i Seanšani mora da su do sada čuli za njega. Crna kosa i gusti brkovi koji su mu se povijali oko usana kao obrnuti rogovi bili su mu prošarani sedim vlasima. Tužnih tamnih kosih očiju, prošao je lagano pored Randa koračajući kao čovek sviknutiji na sedlo nego na sopstvene noge, pa je sporim korakom pošao duž reda poginulih, napeto zagledajući svako lice ponaosob. Ma koliko Rand bio nestrpljiv, dao mu je vremena da ih ožali.
„Nikada nisam video ništa ni nalik onome što je napolju“, tiho kaza Bašer hodajući. „Veliki pohod iz Pustoši sastoji se od hiljadu Troloka. Uglavnom je to svega nekoliko stotina. Ah, Kirkune, nikada nisi pazio levu stranu kako je trebalo. Ali čak i tada, moraš da paziš da budeš tri ili četiri puta brojniji od njih, kako bi bio siguran da nećeš završiti u njihovim kazanima. Tamo napolju... mislim da sam video predznak Tarmon Gai’dona. Delić Tarmon Gai’dona. Nadajmo se da će to zaista biti Poslednja bitka. Ako nju preživimo, čini mi se da više nikada nećemo želeti da vidimo drugu. Ali – videćemo je. Uvek će biti neka druga bitka. Pretpostavljam da će tako biti sve dok svi na svetu ne postanu Krpari.“ Na kraju reda zastade pred jednim čovekom lica raspolućenog skoro sve do guste crne brade. „Azkana je čekala svetla budućnost – ali isto se može reći za mnogo poginulih.“
Teško uzdahnuvši, okrenu se i pogleda Randa. „Kćer Devet meseca sastaće se s tobom za tri dana u jednom majuru u severnoj Altari, blizu granice sa Andorom.“ Dodirnu se po nedrima. „Imam kartu. Ona je već tamo negde, ali kažu da to nije u krajevima koji su pod njihovom vlašću. Kada je o tajnosti reč, Aes Sedai su kao seljančice naspram tih Seanšana.“ Kecuejn frknu.
„Sumnjaš da je posredi nekakva zamka?“, Logan olabavi mač u kanijama, lako moguće nesvesno.
Bašer nehajno odmahnu, ali i on razlabavi mač. „Uvek sumnjam u zamku. Nije o tome reč. Visoka gospa Surot i dalje ne želi da ni ja ni Manfor ne pričamo ni s kim do s njom. Ni s kim. Sve naše sluge bile su neme, baš kao kada smo s Loijalom bili u Ebou Daru.“
„Mojoj sluškinji su odsekli jezik“, zgađeno reče Loijal, priljubivši uši uz glavu. Prsti mu prebledeše na držalju njegove sekire. Haman se zabezeknuto zagrcnu, a uši mu se ukrutiše kao pritke.
„U Altari je upravo krunisan novi kralj“, nastavi Bašer, „ali svi u Tarezinskoj palati kao da hodaju po jajima i kao da se neprestano osvrću – i Seanšani i Altarci. Čak i Surot izgleda kao da joj je sablja za vratom.“