„Možda se plaše Tarmon Gai’dona“, primeti Rand. „Ili Ponovorođenog Zmaja. Moraću da se pazim. Uplašeni ljudi prave gluposti. Kakav je dogovor, Bašere?“
Saldejac izvadi kartu iz unutrašnjeg džepa i pođe ka Randu razmotavajući je. „Oni veoma drže do pojedinosti. Povešće šest sul’dam i damana, ali nikakvu drugu pratnju.“ Alivija zasikta kao besna mačka, a on trepnu pre nego što nastavi, nesumnjivo u najmanju ruku kolebljiv zbog oslobođene damane. „Ti možeš da povedeš petoricu koji mogu da usmeravaju. Pretpostaviće da to može svaki muškarac s tobom, ali možeš da povedeš i jednu ženu koja ne može da usmerava, kako bi počasna pratnja sa obe strane bila jednaka.“
Min se odjednom nađe pored Randa, hvatajući ga pod ruku.
„Ne“, odlučno joj reče on. Nema namere da je odvede u moguću zamku.
„Pričaćemo o tome“, promrmlja ona, a veza se ispuni tvrdoglavošću i rešenošću.
Najkobnije reči koje žena može da kaže sem „Ubiču te“, pomisli Rand. Odjednom se naježi. Da li je to on pomislio? Ili Lijus Terin? Luđak se tiho zasmeja u pozadini njegovog uma. Nije ni bitno. Za tri dana, jedna poteškoća biće rešena. Ovako ili onako. „Šta još, Bašere?“
Dižući mokru tkaninu prebačenu preko očiju, ali pažljivo da angrealom u obliku narukvice spojene s prstenjem ne bi zakačila kosu – sada ne skida ni to ni svoje ter’angreale s draguljima, sem kad spava – Ninaeva se pridiže i sede na rub kreveta. Pošto je bilo potrebno Lečiti ljude od užasnih rana, pri čemu su neki ostali bez šake ili čitave ruke, delovalo joj je bedno da zamoli da joj neko Izleči glavobolju. Međutim, izgleda da je vrbova kora pomogla jednako dobro. Samo sporije. Činilo joj se da jedan od njenih prstenova, ukrašen bledozelenim kamenom koji sada kao da je ispunjavala slabašna svetlost, neprestano podrhtava na prstu na kojem ga je nosila, mada se zapravo nije mrdao. Podrhtavanje se dešavalo po promenljivom obrascu, što je bio odgovor na usmeravanje saidara i saidina napolju. Mada, lako je moguće da neko usmerava i u kući. Kecuejn je bila sigurna da bi trebalo i da ukazuje na pravac odakle dopire usmeravanje, ali nije znala da kaže kako. Ha! Toliko o Kecuejn i njenom navodnom sveznanju! Kamo sreće da to može da joj kaže u lice. Nije da je prestrašena od Kecuejn – svakako da ne; ona je moćnija od Kecuejn – ali želi da zadrži makar neku meru saglasja. To je jedini razlog zbog kojeg drži jezik za zubima kada je u blizini te žene.
Odaje koje je delila s Lanom bile su prostrane, samo što je kroz njih duvala promaja pošto nijedan prozor nije bio dobro uklopljen u okvir, a posle mnogih pokolenja kuća se toliko slegla da su se vrata morala šeći kako bi se mogla do kraja zatvoriti, a posledica svega toga bili su novi procepi kroz koje je zviždukao svaki mogući dašak vetra. Vatra u kamenom ognjištu plamtela je i poigravala kao da je zapaljena nasred livade, pucketajući i rasipajući žiške. U tepihu, toliko izbledelom da šara više nije ni mogla da se razazna, progorelo je toliko rupa da nije mogla ni da ih prebroji. Krevet s debelim stubovima i rasenjenim baldahinom bio je veliki i izdržljiv, ali dušek beše pun izbočina, jastuci takvi da je više perja štrcalo kroz platno nego što je ostalo unutra, a u ćebadima kao da je bilo više konca za krpljenje nego prvobitne tkanine. Međutim, te odaje je delila s Lanom – i u tome je bila sva razlika. Zato su bile dvorac.
Stajao je pred jednim prozorom, još otkako je napad počeo, i zurio u posao koji se napolju odvijao. A možda je i proučavao klanicu u koju se zemljište oko vlastelinske kuće pretvorilo. Bio je tako nepomičan da je izgledalo kao da je kip – visok čovek u valjano skrojenom tamnozelenom kaputu, ramena dovoljno širokih da mu naspram njih pas deluje vitko, s kožnom vrpcom hadorija koja mu drži do ramena dugu kosu, crnu ali prošaranu sedima na slepoočnicama, da mu ne pada na lice. Čovek kamenog lica i prekog pogleda, ali prelep. Neka priča ko šta hoće, ali njoj je takav. Samo bi im bolje bilo da nešto ne kažu negde gde bi ona mogla da ih čuje. Čak ni Kecuejn. Prsten s besprekornim safirom na njenoj desnoj ruci bio je potpuno hladan. Verovatnije je da oseća bes pre nego neprijateljstvo. Po njenom sudu, taj prsten ipak ima jednu manu. Lepo je i krasno kad znaš kada je neko u blizini gnevan ili oseća neprijateljstvo, ali to ne mora da znači da je to osećanje usmereno na tebe.
„Vreme je da opet izađem da pomognem“, reče ona ustajući.
„Ne još“, kaza joj on ne okrećući se od prozora. Ma šta prsten govorio, dubok glas beše mu spokojan. I krajnje odlučan. „Moiraina je govorila kako je glavobolja znak da je previše usmeravala. To je opasno.“
Ruka joj odluta ka pletenici pre nego što je naglo spusti. Kao da se on bolje od nje razume u usmeravanje! Pa, na neki način i zna. Dvadeset godina provedenih u ulozi Moiraininog Zaštitnika naučilo ga je o saidaru onoliko koliko muškarac uopšte i može da zna. „Glavobolja me je potpuno prošla. Sada se osećam sasvim dobro.“
„Ne budi hirovita, ljubavi moja. Ostalo je tek nekoliko sati do sutona. Biće dovoljno posla i za sutra.“ Leva šaka mu steže balčak mača, opusti se, pa ga opet steže. Samo se ta šaka mrdala.
Usne joj se stisnuše. Hirovita? Besno zagladi suknju. Ona nije hirovita! On retko kada koristi svoje pravo da zapoveda kada su nasamo – proklet bio onaj Morski narod što je tako nešto uopšte smislio! Ali kada to čini, čovek je neumoljiv. Naravno, ona može svejedno da ode. On ne bi pokušao da je silom zaustavi. U to je sigurna. Prilično sigurna. Samo što ona nema namere da ni na koji način prekrši svoje venčane zavete. Čak i kada želi da udari nogom svog voljenog supruga u cevanice.
Mesto toga udarcima nogu zabacujući suknje, ona priđe i stade pored njega ispred prozora, pa proturi ruku ispod njegove. Ali njegova ruka bila je tvrda kao kamen. Njegovi mišići jesu tvrdi – predivno – ali sada su tvrdi od napetosti, kao da se upinje da podigne neki veliki teret. Kako ona samo želi da je vezana s njim, da bi kroz vezu osećala makar naznake onoga što ga muči. Kada se bude dočepala Mirele... Ne, najbolje da ne razmišlja o toj fufi! Zelene! Njima se jednostavno ne može verovati kad je o muškarcima reč!
Napolju, nedaleko od kuće, videla je dvojicu u crno odevenih Aša’mana, kao i sestre vezane za njih. Izbegavala ih je sve na gomilu koliko god je mogla – Aša’mane iz očiglednih razloga, a sestre zato što su podržavale Elaidu – ali ne možeš da provodiš vreme u istoj kući s drugim ljudima, čak i u kući velikoj i prostranoj kao što je Algarinova, i da izbegneš da naučiš da ih raspoznaješ. Arel Malevin bio je Kairhijenjanin, naizgled širi nego što zaista jeste, zato što je visok svega Lanu do nedara, a Donalo Sandomera Tairenac, s granatom u levom uhu i prosedom bradom podšišanom u šiljak i nauljenom, mada je ona čisto sumnjala da to njegovo naborano i preplanulo lice pripada jednom plemiću. Malevin je bio vezan sa Ajsling Nun, jednom Zelenom prekog pogleda, koja je prosipala krajišničke psovke takve da je i Lan znao ponekad da se lecne od njih. Ninaeva je žarko želela da ih razume, ali on je odbijao da joj ih objasni. Sandomerina zatočenica bila je Ajako Norsoni, sićušna Bela, talasaste, do pojasa duge crne kose, smeđe puti skoro kao Domanka. Delovala je stidljivo, što je među Aes Sedai prava retkost. Obe žene nosile su svoje šalove s resama, možda iz prkosa, mada – izgledalo je kao da se neobično dobro slažu s muškarcima. Ninaeva ih je često viđala kako prijatno čavrljaju, što teško da je ponašanje prkosnih zarobljenica. A pretpostavlja i da Logan i Gabrela nisu jedini koji dele krevet van bračne zajednice. To je sramotno.
Odjednom se vatre rasplamsaše ispod prozora, šest zahvatajući mrtve Troloke ispred Malevina i Ajslin, a sedam ispred Sandomere i Ajako, pa ona začkilji od zaslepljujućeg bleštanja. Bilo je to kao da pokušava da gleda u trinaest sunaca koji u podne peku s neba bez oblaka. Povezane su. To vidi po kretanju tokova saidara, ukočenom kao da se silom teraju na svoja mesta, a ne vode. Bolje reći, muškarci pokušavaju da ih prisile. To nikada ne uspeva sa ženskom polovinom Moći. Bila je čista Vatra i plamenovi su bili žestoki, mnogo jači nego što bi očekivala od čiste Vatre. Mada, naravno, oni koriste i saidin – a ko zna šta sve dodaju iz tog ubilačkog haosa? Ono malo čega je mogla da se seti od onoga kada je bila povezana s Random ubilo je u njoj svaku želju da se ikada više približi tome. Za svega nekoliko minuta vatre utrnuše, ostavljajući samo gomilice sivkastog pepela na ispečenoj zemlji, koja je izgledala tvrdo i ispucalo. To sigurno nije dobro za tlo.