„Ispred svih?“, upita je on kroz smeh. „Toga si se uvek stidela.“
Žena je skoro završavala s Ljubavničkim Čvorom, a jedan konjušar je držao Mandarba koliko može mirno, dok su ostala dvojica žurno zatezala kolan.
„Previše su zauzeti da bi išta videli. Poljubi me, ili ću misliti da si ti taj koji...“ On joj usnama zapuši usta. Nožni prsti joj se saviše.
Nešto kasnije, prislonila je glavu uz njegova široka prsa kako bi povratila dah dok ju je on mazio po kosi. „Možda možemo jednu noć provesti zajedno u Šijenaru“, tiho joj promrmlja. „Možda prođe neko vreme pre nego što opet budemo zajedno, a nedostajaće mi grebanje po leđima.“
Ona pocrvene, pa ga nejako odgurnu. Konjušari su završili i veoma usredsređeno zurili u pod prekriven slamom, ali možda su i bili dovoljno blizu da ga čuju! „Mislim da ne.“ Ponosila se time što nije zvučala kao da je ostala bez daha. „Ne želim da toliko dugo ostavim Randa samog sa Alivijom.“
„Ninaeva, on joj veruje. Ne razumem to, ali tako je – i jedino je to bitno.“
Ona frknu. Kao da bilo koji muškarac zna šta je dobro za njega.
Njena zdepasta kobila nemirno zarza dok su između mrtvih Troloka jahali do dela tla nedaleko od staje koje joj je bilo dovoljno dobro poznato da na njemu izatka kapiju. Mandarb, uvežbani bojni at, nije ni trepnuo na svu tu krv, vonj i ogromne leševe. Sada kada mu je Lan bio na leđima, crni pastuv je bio jednako spokojan kao njegov jahač. To je razumela. Lan i nju veoma smiruje. Obično. Doduše, ponekad ima potpuno suprotan uticaj. Želela je da može da provede još jednu noć s njim. Opet pocrvene.
Sjahavši, otpi saidar ne služeći se angrealom i izatka kapiju tek toliko visoku da kroz nju provede Ljubavnički Čvor na travnatu visoravan prošaranu gajevima breza s crnim pegama po kori, i nekog drveća koje joj nije bilo poznato. Sunce je bilo zlatna kugla koja se tek nešto malo spustila s vrhunca, ali vazduh je bio primetno hladniji nego u Tiru. Zapravo, bilo je dovoljno hladno da poželi da se bolje ogrne plaštom. Planinski vrhovi sakriveni snegom i oblacima dizali su se na istoku, severu i jugu. Čim je Lan prošao, pustila je tkanje da se rasprši i smesta izatkala drugu kapiju, samo veću, dok se pela u sedlo i nameštala plašt.
Lan je zureći poveo Mandarba nekoliko koraka ka zapadu. Kopno se naglo završavalo očiglednom liticom, ne više od dvadeset koraka od njega, a odatle se okean pružao sve do obzorja. „Šta ovo znači?“, ljutito htede da čuje, okrećući se. „Ovo nije Šijenar. Ovo je Kraj sveta u Saldeji, a dalje od toga ne može da se ode od Šijenara, a da se i dalje bude u Krajinama.“
„Lane, kazala sam ti da ću te odvesti u Krajine – i to sam učinila. Upamti svoj zavet, srce moje, jer ja svakako hoću.“ To kaza i mamuznu kobilu, a životinja projuri kroz otvorenu kapiju. Čula ga je kako je zove po imenu, ali pustila je da se kapija zatvori za njom. Pružiće mu priliku da preživi.
Svega nekoliko časova nakon podneva u velikoj trpezariji Kraljičinog koplja bilo je zauzeto svega nekoliko stolova. Većina lepo obučenih muškaraca i žena, s pisarima i telohraniteljima koji su pažljivo stajali iza njih, došla je da kupuje ili prodaje ledene papričice, koje su lepo uspevale u podnožju kopnene strane Banikanskih planina, koje mnogi u Saldeji zovu Morski zid. Vejlina Aldragorana papričice nisu zanimale. Na Morskom zidu uspevaju i drugi usevi – i to skupoceniji.
„Moja poslednja cena“, kaza i mahnu preko stola. Na svim prstima nosio je po prsten ukrašen draguljima. Kamenovi nisu bili veliki, ali behu lepi. Čovek koji prodaje drago kamenje trebalo bi da se oglašava. Trgovao je on i drugim stvarima – krznom, retkim drvetom za stolare, valjano iskovanim mačevima i oklopima, a povremeno i drugim stvarima na kojima se dobro zarađuje – ali najveći deo zarade svake godine je ostvarivao na draguljima. „Ne pristajem na nižu.“ Sto je bio zastrt parčetom crnog somota, kako bi se bolje video pozamašan deo njegovih zaliha. Smaragdi, rubini, safiri i – najbolje od svega – dijamanti. Nekoliko njih bilo je dovoljno veliko da pobude zanimanje i nekom vladaru, a nijedan nije bio mali. Takođe, nijedan nije imao manu. On je kroz čitave Krajine poznat po svojim besprekornim draguljima. „Prihvatite je, ili će je prihvatiti neko drugi.“
Mlađi od dva tamnooka Ilijanca naspram njega, glatko izbrijani čovek po imenu Pavii Geraneos, besno otvori usta, ali stariji, Jeorg Damentanis, prosede brade koja je skoro podrhtavala, debelom rukom uhvati Geraneosa za mišicu i užasnuto ga pogleda. Aldragoran se i ne potrudi da sakrije osmeh, već pokaza zube.
Bio je tek dečačić kada su Troloci preplavili Malkijer i uopšte ne pamti tu zemlju – retko kada pomišlja na Malkijer, ta zemlja jeste mrtva i nestala – ali drago mu je što je pustio stričeve da mu daju hadori. Za drugim stolom, Managan se nadvikivao s tamnoputom Tairenkom, koja je nosila čipkani okovratnik i prilično bezvredne granatne minđuše u ušima. Njih dvoje su skoro nadglasali mladu ženu koja je na niskoj pozornici pored jednog od visokih kamenih ognjišta svirala dulčimeru sa udaraljkama. Taj vitki mladić odbio je hadori, kao i Gorenelin, koji je bio skoro Aldragoranovih godina. Gorenelin se naporno pogađao s dvojicom Altaraca maslinaste puti – jedan od njih je u levom uhu imao lep rubin – i Gorenelin se preznojavao. Niko ne viče na čoveka koji nosi hadori i mač, kao Aldragoran, a svi pokušavaju da izbegnu da ga nateraju da se oznoji. Takve ljude prati glas da su skloni iznenadnom i nepredvidljivom nasilju. Premda je retko kada bio primoran da se posluži mačem za pojasom, nadaleko se znalo da to ume i da hoće.
„Prihvatam, gazda Aldragorane“, reče Damentanis, gledajući svog sadruga ispod oka. Ne primećujući, Geraneos iskezi zube, verovatno se nadajući da će Aldragoran to prihvatiti kao osmeh. Aldragoran ga pusti da se provuče s tim. Napokon, on jeste trgovac. Ugled je lepa i krasna stvar kada ti pomaže prilikom pogađanja, ali samo budala traži borbu.
Ilijančev pisar, jedan bolesno mršav prosedi čovek – takođe Ilijanac – otključa njihov gvožđem okovani kovčeg s novcem, i to pod budnim okom njihova dva telohranitelja, mišićava čoveka sa onim čudnim bradama koje gornju usnu ostavljaju golom, u kožnim kaputima s našivenim čeličnim diskovima. Obojica su za pojasima nosila po mač i debelu motku. Iza Aldragoranovih leđa takođe je bio pisar, jedan Saldejac opakog pogleda, koji nije umeo da razlikuje jedan kraj mača od drugog, ali se on nikada i nije služio telohraniteljima. Doduše, imao je stražare u svom boravištu, ali ne telohranitelje. To je samo pojačavalo glas koji ga prati. I naravno – nije imao potrebe za njima. Kada je Damentanis potpisao dve menice i pružio tri kožne kese nabrekle od zlata – Aldragoran je prebrojao novčiće, ali se nije potrudio da ih izvaga – neke od tih debelih kruna iz deset različitih zemalja biće lakše od drugih, ali bio je voljan da prihvati neizbežni gubitak – Ilijanac je pažljivo pokupio dragulje, pa ih razvrstao u izguljene kožne kese koje su završile u kovčegu za novac. Ponudio im je još vina, ali debeli čovek je učtivo odbio, pa su njih dvojica otišla dok su njihovi telohranitelji između sebe nosili gvožđem okovani kovčeg. Nikako mu nije bilo jasno kako će ta dvojica bilo šta da štite s tolikim teretom. Kajakan je daleko od grada kojim vlada bezakonje, ali u poslednje vreme ima više lopova nego obično – više lopova, više ubica, više paljevina, više svakakvih vrsta zločina, a ludilo o kojem čovek jednostavno ne želi ni da razmišlja neće ni da pominje. Kako god, dragulji su sada Ilijančeva briga.
Rutan je otvorio Aldragoranov kovčeg za novac – dva nosača čekala su napolju da ga ponesu – ali on je sedeo i zurio u menice i kese. Upola više nego što je očekivao da dobije. Bez obzira na to što je u tim kesama bilo lakih novčića iz Altare i Murandije, dobio je u najmanju ruku upola više. Ovo će mu biti godina u kojoj će zaraditi najviše u životu – i to sve zahvaljujući tome što je Geraneos dopustio da ga savlada bes. Damentanis se bojao da se nakon toga dalje pogađa. Baš je divno kada čoveka bije određeni glas.