„Gazda Aldragorane“, obrati mu se jedna žena naslanjajući se na sto. „Rekli su mi da si ti trgovac koji se s mnogima dopisuje preko golubova.“
Naravno, najpre je – po navici – primetio njen nakit. Tanak zlatni prsten i duga ogrlica bili su ukrašeni veoma lepim rubinima, kao i jedna od njenih narukvica, ali i nekim bledozelenim i plavim kamičcima koji mu nisu bili poznati, te ih je stoga otpisao kao bezvredne. Zlatna narukvica na njenom levom zapešću, poprilično čudna stvar pljosnatim lančićima povezana sa četiri prstena na njenim prstima, pri čemu je sve to bilo tanano izrezbareno, nije bila ukrašena dragim kamenjem, ali u njene preostale dve narukvice bili su utisnuti lepi safiri i još onog zelenog kamenja. Na dva prstena na njenoj desnoj šaci takođe su bili ti zeleni kamičci, ali druga dva su nosila izuzetno lepe safire. Izuzetno lepe. A onda je primetio kako ona na toj šaci nosi i peti prsten, pribijen uz jedan od onih s bezvrednim kamenjem. Zlatnu zmiju koja grize sopstveni rep.
Pogled mu polete ka njenom licu i tada se drugi put zaprepasti. Njeno lice, uokvireno kapuljačom njenog plašta, bilo je veoma mladoliko, ali ona nosi prsten, a malo njih je dovoljno ludo da to čini ako nema prava. I ranije je viđao mlade Aes Sedai, dva ili tri puta. Ne, nije se iznenadio zbog njene mladosti. Ali na čelu nosi ki’sain – crvenu tačku udate žene. Ne izgleda kao Malkijerka. Ne zvuči kao Malkijerka. Mnogi mlađi ljudi govore s naglascima Saldeje ili Kandora, Arafela ili Šijenara – i on zvuči kao Saldejac – ali ona uopšte ne zvuči kao Krajiškinja. Sem toga, ne može da se seti kada je poslednji put čuo da je neka malkijerska devojčica otišla u Belu kulu. Kula je izneverila Malkijer kada mu je bila potrebna, te su joj stoga Malkijerci okrenuli leđa. Svejedno, užurbano ustade. Uvek je pametno biti ljubazan prema Aes Sedai. Njene tamne oči su sevale. Da, pametno je biti ljubazan.
„Kako mogu da ti pomognem, Aes Sedai? Želiš li da svojim golubovima za tebe pošaljem poruku? Biće mi zadovoljstvo.“ Takođe je pametno pružati Aes Sedai sve usluge koje traže, a golub je veoma mala usluga.
„Poruku svim trgovcima s kojima si u dodiru. Tarmon Gai’don će ubrzo nastupiti.“
On nelagodno slegnu ramenima. „Aes Sedai, to nema nikakve veze sa mnom. Ja sam trgovac.“ Ona traži poprilično golubova. On razmenjuje pisma s trgovcima čak u Šijenaru. „Ali poslaću tvoju poruku.“ Uradiće to, ma koliko ptica za to bilo potrebno. Samo budale ne ispunjavaju obećanja data Aes Sedai. Sem toga, hoće da se otarasi i nje i njene priče o Poslednjoj bici.
„Prepoznaješ li ovo?“, upita ona, vadeći kožnu vrpcu obešenu oko vrata ispod haljine.
Dah mu zastade i pruži ruku, pa vrhom prsta pređe preko debelog zlatnog pečatnog prstena na vrpci. Preko ždrala u letu. Kako je došla do toga? Pod Svetlošću, kako? „Prepoznajem“, odgovori joj, odjednom promukao.
„Ja sam Ninaeva al’Mera Mandragoran. Želim da se pošalje sledeća poruka: moj suprug jaše s Kraja sveta prema Tarvinovom procepu, prema Tarmon Gai’donu. Hoće li jahati sam?“
On zadrhta. Nije znao da li da se smeje ili da plače. Možda i jedno i drugo. Ona je njegova žena? „Moja gospo, poslaću tvoju poruku, ali ona nikakve veze nema sa mnom. Ja sam trgovac. Malkijer je mrtav. Mrtav, kad ti kažem.“
Njene oči kao da još jače sevnuše i jednom rukom zgrabi svoju dugu i debelu pletenicu. „Lan mi je jednom rekao da Malkijer živi sve dok jedan čovek nosi hadori u znak zaveta da će se boriti protiv Senke, sve dok jedna žena nosi ki’sain u znak zaveta da će poslati svoje sinove u boj protiv Senke. Ja nosim ki'sain, gazda Aldragorane. Moj suprug nosi hadori. Kao i ti. Hoće li Lan Mandragoran sam jahati u Poslednju bitku?“
Zaista se smejao – tresao se od smeha. Ali osećao je kako mu suze klize niz obraze. To je ludilo! Potpuno ludilo! Ali bilo je to jače od njega. „Neće, moja gospo. Ne mogu da tvrdim za bilo koga drugoga, ali zaklinjem ti se pod Svetlošću i u moju nadu u ponovno rođenje i spasenje – neće jahati sam.“ Ona ga na tren pogleda u lice, pa onda jednom odlučno klimnu i okrenu se. On munjevito pruži ruku za njom. „Moja gospo, mogu li da te ponudim vinom? Moja žena će hteti da te upozna.“ Alida je Saldejka, ali sigurno bi želela da upozna suprugu Nekrunisanog kralja.
„Hvala ti, gazda Aldragorane, ali danas moram da obiđem još nekoliko gradova, a večeras moram da se vratim u Tir.“
On trepnu za njenim leđima dok ona kao da odlebdi ka vratima prikupljajući oko sebe svoj plašt. Danas ima da obiđe još nekoliko gradova, a večeras mora da se vrati u Tir? Zaista, Aes Sedai su sposobne za čudesa!
Trpezarijom je vladala tišina. Njih dvoje nisu pričali tiho, tako da je čak i devojka s dulčimerom prestala da svira. Svi su zurili u njega. Većina stranaca razjapila je usta od zabezeknutosti.
„Pa, Managane, Goreneline“, zatraži da čuje od njih, „sećate li se ko ste? Sećate li se čija vam krv teče u venama? Ko jaše sa mnom za Tarvinov procep?“
Na trenutak mu se činilo da ni jedan ni drugi neće odgovoriti, ali onda Gorenelin skoči na noge, sa suzama u očima. „Zlatni ždral leti ka Tarmon Gai’donu“, tiho kaza.
„Zlatni ždral leti ka Tarmon Gai’donu!“, viknu Managan i skoči tako brzo da preturi svoju stolicu.
Smejući se, Aldragoran im se pridruži i sva trojica zavikaše koliko ih grlo nosi. „Zlatni ždral leti za Tarmon Gai’don!“
21
U Kamenu
Rand je prvi put primetio da nema stražara kada je blatište donjeg grada ustuknulo pred kaldrmama kod bedema Tira. Uprkos visokim kamenim zidinama i kulama, grad je slabije branjen od stedinga Šangtai, gde je njemu i svim ostalim ljudima nežno ali odlučno u praskozorje zabranjen ulaz. Ovde su streljane na kulama bile prazne. Gvožđem okovana vrata četvrtaste sive stražare odmah iza široke kapije bila su širom otvorena, a jedna namrgođena žena u gruboj vunenoj odeći, rukava podvrnutih uz mršave ruke, sedela je tu za drvenim koritom i ribala odeću. Izgleda da se tu nastanila, pošto je dvoje prljave dece sisalo prste i razrogačeno gledalo njega i njegove saputnike. Bolje reći, njihove konje.
Tai’daišar i jeste za gledanje – vitak crni pastuv širokih grudi. To je konj koji privlači pažnju, ali svejedno je rešio da ga jaše. Ako Izgubljeni mogu da ga nađu sa istom lakoćom kao što su ga pronašli u Algarinovoj kući, nema nikakve svrhe da se krije. Ili bar da se preterano trudi oko toga. Nosio je crne jahaće rukavice da bi sakrio zmajske glave na šakama i čaplje utisnute u dlanove. Kaput mu je bio od tamnosive vune, bez trunčice veza, sedlo njegovog pastuva jednostavno, a balčak i kanije mača obavijeni neobrađenom svinjskom kožom otkad ih je dobio, tako da ni po čemu nije bio upadljiv. Kecuejn, u jednostavnoj haljini od sive vune, duboko je namakla kapuljaču svog tamnozelenog plašta kako bi sakrila svoje lice Aes Sedai, ali Min, Ninaeva i Alivija nisu morale da se kriju. Doduše, možda Minin cvetnim vezom ukrašen crveni kaput i uske čakšire privuku malo pažnje, a njene crvene čizme s visokom potpeticom ne treba ni spominjati. Viđao je žene u Kairhijenu da se tako oblače, oponašajući je, ali činilo se malo verovatnim da se njena moda raširila do Tira, gde vlada skromnost – bar u javnosti. Ninaeva je bila u plavoj svilenoj haljini sa žutim prugama, tek delimično sakrivenoj plavim plaštom, ali Tir je pun svilene odeće. I imala je sav svoj nakit, a htela da nosi i šal! Ali ipak je završio u njenim bisagama. Za to je bilo potrebno samo malo truda.