Drugo što je primetio beše zvuk, ravnomerno klepetanje praćeno povremenim prodornim zvižducima. Isprva slabašno, kao da se sve više približavalo. Premda je bilo rano, sve ulice koje je s kapije mogao da vidi behu zakrčene. Polovina ljudi u njegovom vidokrugu kao da bejahu Morski narod – muškarci golih prsa, žene u jarkim lanenim bluzama, a svi su imali duge kanice, šarenije od onih kakve nose Tairenci niskog roda. Kao da su svi bili okrenuti prema tom zvuku. Deca su jurcala kroz gomilu, izbegavajući kola koja su najčešće vukli volovi širokih rogova, i trčala prema buci. Nekoliko lepo odevenih ljudi i žena izašlo je iz svojih nosiljki i stalo s nosačima da gleda. Jedan trgovac račvaste brade i sa srebrnim lančićima preko nedara napola je iskočio kroz prozor jedne crvene kočije, vičući na kočijaša da obuzda zapregu koja je plahovito poigravala dok se on upinjao da bolje vidi.
Belokrili golubovi, jednim naročito oštrim zviždukom prenuti sa šiljatih krovova pokrivenih crepom, odjednom poleteše u vazduh – i dva velika jata tresnuše jedno o drugo, a svet na ulici zasuše ošamućene ptice. Sve i jedan golub pade. Nekoliko ljudi čak prestade da zuri prema sve bližoj buci i zgranuto se zagleda u nebo. Međutim, iznenađujući broj njih zgrabi popadale ptice i zavrnu im šije, i to ne samo bosonogi ljudi u iznošenoj odeći. Jedna žena u svili i čipci, koja je stajala pored jedne nosiljke, brzo pokupi pet ili šest golubova pre nego što opet pogleda prema buci, dok su joj ptice koje je držala za noge visile iz šake.
Alivija se iznenađeno zagrcnu. „Je li to sreća ili nesreća?“, otegnuto upita. „Mora da je nesreća. Sem ako golubovi ovde nisu drugačiji.“ Ninaeva je preko pogleda, ali ništa ne reče. Ućutala se otkad je Lan juče nestao, a o tome je bila dvostruko mučaljiva.
„Neki od ovih ljudi umreće od gladi“, tužno kaza Min. Veza je podrhtavala od tuge. „Vidim nešto o svakom od njih.“
Kako da se sakrijem?, zasmejao se Lijus Terin. Ja sam ta’veren!
Ti si mrtav, oštro pomisli Rand. Ljudi ispred njega će gladovati, a on se smeje? Naravno, tu se ništa ne može, ne kada je Min rekla svoje, ali smeh je nešto drugo. Ja sam ta’veren. Ja!
Šta se još dešava u Tiru zbog njegovog prisustva? To što je ta’veren nema uvek uticaja, ali kada ima – to može da zahvati čitav grad. Najbolje da nastavi sa onim zbog čega je došao pre nego što pogrešni ljudi prokljuve šta stvari kao što su golubovi koji naleću jedan na drugoga znače. Ako Izgubljeni šalju vojske Troloka i Mirdraala za njim, vrlo je verovatno da će Prijatelji Mraka iskoristiti svaku moguću priliku da mu prosviraju rebra strelom. To što se malo trudi da se sakrije nije isto kao da se ne trudi nimalo.
„Mogao si da poneseš i Barjak Svetlosti i da povedeš počasnu stražu od njih hiljadu, a ne samo šest“, zajedljivo promrmlja Kecuejn, odmeravajući Device koje su pokušavale da se pretvaraju kako nemaju nikakve veze s Randovom družinom, istovremeno stojeći u širokom krugu oko nje, glava pokrivenih šoufama i s velovima koji su im visili niz grudi. Dve su bile Šaido i sevale su očima kad god bi ga pogledale. Koplja svih Devica bila su im na leđima, zadenuta kroz remenje njihovih navlaka za lukove, ali samo zbog toga što im je Rand rekao da će ih u suprotnom ostaviti i povesti nekog drugog. Nandera je bila uporna u tome da ga prati bar nekoliko Devica, zureći u njega onim svojim očima pogleda oštrog kao brušeni smaragdi. Nije ni pomišljao na to da odbije. Kao jedino dete neke Device za koje svaka Devica zna, mora da ispuni izvesne obaveze.
Taman je prikupio Tai’daišarove uzde, kad se odjednom jedna velika kola puna nekakvih sprava pojaviše tandrčući i šišteći, dok su varnice sevale kako su gvožđem okovani točkovi udarali o sivu kaldrmu dok su se kretala ulicom, otprilike brzinom kojom bi čovek mogao da lagano trči. Naprava kao da je iznojavala paru; jedna debela drvena greda kretala se gore-dole i gurala drugu, uspravnu gredu, dok je sivi dim kuljao iz metalnog dimnjaka; ali od konja nije bilo ni traga ni glasa, već se na prednjem delu kola videla samo nekakva neobična krma kojom su se okretali točkovi. Jedan od trojice ljudi na kolima povuče dugu vrpcu, a iz jedne cevi povrh ogromnog gvozdenog cilindra uz oštar pisak izlete para. Dok su posmatrači sve to gledali sa strahopoštovanjem – i možda zapušili uši – zaprega onog trgovca s račvastom bradom nije bila raspoložena za tako nešto. Divlje njišteći, konji pojuriše, rasterujući ljude i usput skoro izbacivši onog čoveka iz kočije pravo na glavu. Za njima uslediše psovke i nekoliko mazgi koje su se dale u galop s taljigama u koje su bile upregnute, dok su vozari zatezali dizgine a mazge se drale.
Držeći vranca kolenima – pošto je bio uvežban da bude bojni at, Tai’daišar je smeno poslušao, mada je i dalje frktao – i Rand je to zaprepašćeno gledao. Izgleda da je gazda Poel naterao svoje kočije na paru da rade. „Ali kako je to čudo dospelo do Tira?" naglas se zapita. Kada ga je poslednji put video, bilo je u Kairhijenskoj akademiji i kočilo se na svakih nekoliko koraka.
„To se zove konj na paru, milostivi“, reče jedan bosonogi deran prljavog lica, u dronjavoj košulji, skačući u mestu na pločniku. Čak je i pojas koji mu je držao vrečaste čakšire bio više iscepan nego ceo. „Video sam ga devet puta! Kom ga je video samo sedam.“
„Kočije na paru, Doni“, ubaci se njegov jednako odrpani drugar. „Kočije na paru.“ Ni jedan ni drugi nisu mogli da budu stariji od deset godina, a pre bi se reklo da su neuhranjeni nego mršavi. Njihove blatnjave noge, pocepane košulje i čakšire pune rupa značili su da žive van zidina, gde obitavaju najsiromašniji. Rand je u Tiru promenio čitav niz zakona, naročito one koji su teško pritiskali siromašne, ali nije mogao da promeni sve. Nije znao ni odakle da počne. Lijus Terin poče da trabunja o tome kako oporezivanje i novac uzrokuju stvaranje poslova, ali što se Randa tiče, sve je to imalo smisla taman kao da nasumice izgovara reči. Rand priguši njegov glas u zujanje, kao da sluša muvu s druge strane prostorije.
„Četiri takva upregnuta zajedno, jedan iza drugoga, dovukla su stotinu kola čak iz Kairhijena“, nastavi Doni, ne obraćajući pažnju na drugog dečaka. „Prelazili su skoro po stotinu milja svakodnevno, milostivi. Stotinu milja!“
Kom duboko uzdahnu. „Doni, bilo ih je šest i vukli su samo pedeset kola, ali prelazili su više od pedeset milja svakoga dana. Nekada i po stotinu dvadeset, kako sam čuo, a to je kazao jedan od paroljudi.“ Doni se okrenu i namršti se na njega, pa obojica stisnuše pesnice.
„Bilo kako bilo, to je izvanredno postignuće“, brzo im reče Rand, pre nego što krenu da razmenjuju udarce. „Evo.“
Zagrabivši u džep kaputa, izvadi dva novčića i baci obojici dečaka po jedan, i ne gledajući kakvi su. Zlato blesnu kroz vazduh pre nego što dečaci žudno zgrabiše novčiće. Iznenađeno se zgledavši, odjuriše kroz kapiju što su brže mogli, nesumnjivo se pribojavajući da će tražiti novac natrag. Njihove porodice mogu mesecima živeti od toliko zlata.
Min je gledala za njima s licem što je odražavalo jad i bedu koji su odjekivali kroz vezu čak i pošto je odmahnula glavom i naterala sebe da izgleda spokojno. Šta li je videla? Verovatno smrt. Rand oseti gnev, ali ne i tugu. Koliko će desetina hiljada ljudi umreti pre nego što se Poslednja bitka okonča? Koliko njih će biti deca? U njemu nije ostalo nimalo mesta za tugu.
„Vrlo velikodušno“, kaza mu Ninaeva napetim glasom, „ali hoćemo li čitavo jutro provesti stojeći ovde?“ Kočije na paru brzo su se gubile s vidika, ali njena punačka smeđa kobila i dalje je usplahireno duvala i zabacivala glavu, a njoj je bilo teško da savlada životinju iako ova po prirodi beše krotka. Ninaeva je bila daleko od dobrog konjanika, kakvim sebe smatra. Kad je već kod toga, i Minin at, dugovrata siva kobila iz Algarinove konjušnice, poigravala je toliko da ju je samo Minina ruka u crvenim rukavicama koja je čvrsto držala uzde sprečavala da ne odjuri, a i Alivijin riđan je pokušavao da poigrava, mada je nekadašnja damane upravljala njime jednako lako kao Kecuejn svojim doratom. Alivija ponekad ume da pokaže iznenađujuće darove. Od damane se očekivalo da dobro jašu.