Dok su ulazili u grad, Rand je bacio poslednji pogled za kočijama na paru koje su se gubile u daljini. Teško da je izvanredno prava reč. Stotinu kola ili samo pedeset – samo – bolje je reći da je to neverovatno! Hoće li trgovci početi da se služe tim stvarima mesto konja? To teško da je verovatno. Trgovci su staromodni i suzdržani i nisu poznati po zdušnom prihvatanju novotarija. Iz nekog razloga, Lijus Terin se opet zasmeja.
Tir nije lep grad, kao što su Kaemlin ili Tar Valon, a malo se njegovih ulica može nazvati naročito širokim – ali velik je i prostran, jedan od najvećih svetskih gradova, i baš kao većina velikih gradova – izrastao je navrat-nanos. Duž tih zamršenih ulica crepom pokrivene gostionice i šindrom pokrivene konjušnice, blago zakošenih rubova krovova, bile su podignute rame uz rame s dvorovima sa četvrtastim belim kupolama i visokim balkonima okruženim kulama, koje su se često završavale šiljatim vrhovima. Visoke kupole i kule belasale su se na ranom jutarnjem suncu. Kovačke i nožarske radnje, krojačke i kasapske, tkačke radnje i ribarnice gurale su se uz mermerne građevine visokih bronzanih dveri iza debelih belih stubova, koje su bile sedišta esnafa, banke i trgovačke berze.
U to doba dana, ulice su i dalje bile u dubokoj senci, ali vrvele su od one čuvene južnjačke marljivosti. Nosiljke koje su nosila po dva vitka čoveka vijugale su kroz gomilu skoro jednako brzo kao deca koja su trčala i igrala se, dok su se otvorene i zatvorene kočije s četvoročlanim ili šestočlanim zapregama kretale jednako sporo kao taljige i kola, koja su mahom vukli veliki volovi. Nosači su išli, nogu pred nogu, sa zavežljajima na motkama postavljenim na ramena po dvojice ljudi, dok su šegrti na leđima nosili umotane ćilime i kutije s rukotvorinama svojih majstora. Ulični prodavci su na sav glas nudili svoju robu na poslužavnicima ili ručnim kolicima – pribadače i trake, nekoliko njih s pečenim lešnicima i pitama s mesom – dok su akrobate, žongleri ili muzičari izvodili tačke skoro na svakom uglu. Čovek nikada ne bi ni pomislio da je to grad pod opsadom.
Ali nije sve bilo tako spokojno. Bez obzira na to što je rano jutro, Rand je primetio kako iz gostionica i krčmi izbacuju pijanice, kao i toliko tuča i ljudi koji se rvu po kaldrmi da se činilo da tek što prođu jednu tuču, smesta ugledaju drugu. Kroz gužvu se kretao popriličan broj očiglednih oružnika, s mačevima za pojasevima i širokim rukavima vunenih kaputa s prugama u bojama raznih kuća, ali čak ni oni sa oklopnim prsnicima i kalpacima nisu ni mrdali da rasturaju tuče. U popriličan broj tih borbi bili su umešani sami oružnici – jedni protiv drugih, protiv Morskog naroda, protiv loše odevenih ljudi koji su možda težaci, šegrti ili kostolomci. Vojnici koji nemaju šta da rade počnu da se dosađuju, a vojnici koji se dosađuju počnu da pijanče i da se tuku. Drago mu je što vidi da je pobunjeničkim oružnicima dosadno.
Device, koje su promicale kroz gomilu i dalje pokušavajući da se pretvaraju kako nikakve veze nemaju s Random, privlačile su zbunjene i radoznale poglede, mahom tamnoputog Morskog naroda, mada ih je pratio buljuk dece, zverajući u njih. Tairenci, koji mahom nisu bili preterano svetlije puti od Morskog naroda, već su videli Aijele pa čak i da su se pitali zašto su se ovi vratili u grad, izgleda da su toga jutra imali neka druga i daleko važnija posla. Ni Randa ni njegove ostale saputnike niko nije dvaput pogledao. Na ulicama je bilo i drugih muškaraca i žena u sedlima, mahom stranaca – ovde bledoputi trgovac iz Kairhijena, u tamnom kaputu, tamo jedan Arafeljanin sa srebrnim zvončićima prikačenim na tamne pletenice, ovamo jedna Domanka bakrene puti, u skoro potpuno prozirnoj jahaćoj haljini jedva pokrivenoj plaštom, dok su je pratile dve mrcine od telohranitelja u kožnim kaputima opšivenim čeličnim diskovima, a onamo Šijenarac glave izbrijane, izuzev sedog perčina, i košulje do pucanja zategnute preko trbuha. Čovek u Tiru ne može da mrdne ni deset koraka a da ne vidi strance. Tairenska trgovina ima duge ruke.
Ali to ne znači da je kroz grad prolazio bez nesrečnih slučajeva. Ispred njega se jedan pekarski šegrt sapleo i pao, tako da mu je kotarica odletela u vazduh; a kada se dečak digao s kaldrme dok je Rand jahao pored njega, ukočio se a da se nije do kraja uspravio, razjapivši usta, zureći u duge vekne koje su pored kotarice stajale uspravljene tako da su im se vrhovi dodirivali u gruboj kupi. Jedan čovek u košulji koji je sedeo na prozoru na spratu gostionice, izgubio je ravnotežu i prevrnuo se, padajući ka ulici uz vrisak koji se naglo prekinuo kada se taj čovek dočekao na noge ni deset koraka od Tai’daišara, i dalje držeći krčag u ruci. Rand ga je ostavio razrogačenog, kako se začuđeno prepipava. Talasanje izmenjenih slučajnosti sledilo je Randa i širilo se po čitavom gradu.
Neće svi događaji biti bezopasni kao onaj s veknama, ili blagodarni kao što se desilo da se čovek dočeka na noge, a ne da padne na glavu. Ti talasi mogli bi obično teturanje od kojeg ni modrica ne bi nastala pretvoriti u nesreće koje će se završiti sa slomljenim kostima ili čak vratom. Zavade koje će trajati čitavog života mogli bi otpočeti ljudi koji će izgovoriti neke reči za koje nikada ne bi ni pomislili da bi ih mogli prevaliti preko jezika. Žene bi mogle rešiti da otruju svoje muževe zbog beznačajnih prestupa koje su dobroćudno trpele godinama. O, možda neki čovek nađe natrulu vreću punu zlata u podrumu, a da pritom i ne zna zašto je uopšte rešio da tamo kopa, ili možda neki drugi zaprosi i dobije ruku žene kojoj nikada pre toga nije prišao, jer nije imao hrabrosti. Ali jednak broj ljudi će zadesiti propast i blagostanje. Min je to zvala ravnotežom. Po jedno dobro da dovede u ravnotežu svako zlo. Što se njega tiče, on pre vidi po jedno zlo za svako dobro. Mora završiti posao u Tiru i otići odatle što je pre moguće. Galopiranje tim zakrčenim ulicama nije dolazilo u obzir, ali poterao je konja u takav korak da su Device morale da potrče.
Njegovo odredište bilo mu je na vidiku davno pre nego što je zašao u grad: gomila kamena nalik na jalovu liticu koja se pružala od reke Erinin pravo u srce grada, pokrivajući osam ili devet marševa – dobru kvadratnu milju, ako ne i više – i ubedljivo je vladalo gradskim nebom. Kamen Tira je najstarija utvrda čovečanstva, najstarija građevina na svetu, načinjena pomoću Jedne moći u poslednjim danima samog Slamanja. To zdanje je načinjeno od jednog jedinog komada kamena, bez ijedne spojke, mada mu je više od tri hiljade godina kiše i vetra ogrubelo lice. Prvi grudobrani behu na stotinu koraka iznad tla, mada su streljane i ispod toga bile brojne, kao i kameni ispusti za zasipanje napadača ključalim uljem ili rastopljenim olovom. Nijedna opsada ne bi mogla sprečiti da se Kamen snabdeva preko svojih bedemima zaštićenih pristaništa, a u njemu su i kovačnice u kojima se može zameniti ili popraviti sve moguće oružje, za slučaj da se istroše zalihe u oružarnicama. Na najvišem tornju, koji se dizao iz samog srca Kamena, nalazio se barjak Tira – napola crven, napola zlatan, s tri srebrna polumeseca u iskošenoj liniji – tako veliki da se mogao jasno razaznati dok se vijorio na jakom vetru. Taj vetar mora da je bio jak da bi zavijorio toliki barjak. Niži tornjevi nosili su manje barjake, ali na njima se barjak Tira smenjivao s drugim razvijenim barjakom, drevnim znamenjem Aes Sedai, crno-belim na crvenom polju. Barjak Svetlosti. Neki su ga zvali Zmajev barjak, kao da već ne postoji jedan koji se tako zove. Izgleda da se visoki lord Darlin razmeće svojom odanošću. To je dobro.
Alana je tamo, a moraće tek da otkrije je li to dobro ili ne. Nije bio onako oštro svestan nje kao pre nego što su ga Elejna, Avijenda i Min zajednički vezale za sebe – mislio je da nije; one su je nekako potisle kako bi preuzele prvenstvo, a ona mu je kazala da od njega oseća tek nešto malo više od pukog prisustva – ali i dalje mu je u glavi, kao zavežljaj osećanja i telesnih čula. Činilo mu se da je dosta vremena prošlo otkad je poslednji put bio dovoljno blizu nje da bi to osetio. Veza s njom opet mu je ostavljala utisak uljeza, samoživog otimača njegove veze s Min, Elejnom i Avijendom. Alana je iznurena, kao da u poslednje vreme ne spava dovoljno, i ispunjena osujećenošću, kao i jakim besom i nadurenošću. Da li pregovori idu po zlu? Uskoro će saznati. Ona je takođe svesna da je on u gradu i da joj je sve bliže, ako već ničega drugog. Min je jednom pokušala da ga nauči nečemu što se zove zamagljivanje i što bi moglo navodno da ga sakrije od veze, ali njemu nikada nije pošlo za rukom da to izvede. Naravno, priznala mu je kako nikada nije ni njoj.