„Veoma prijatno iznenađenje“, kaza stariji čovek u kaputu s crveno-plavim prugastim rukavima, ustajući da se pokloni, gladeći nauljenu bradu, potkresanu u šiljak. Lice visokog lorda Astorila Damare bilo je naborano, kosa koja mu je padala do ramena bela kao sneg i retka, ali leđa su mu bila prava a pogled njegovih tamnih očiju oštar. „Već se neko vreme nadam ovom danu.“ Opet se pokloni, ka Kecuejn, a nakon jednog trenutka i Ninaevi. „Aes Sedai" reče. Bilo je to veoma uljudno za Tir, gde je usmeravanje – ako već ne i Aes Sedai – bilo zabranjeno pre nego što je Rand izmenio zakon.
Darlin Sisnera, visoki lord i domostrojitelj u Tiru u ime Ponovorođenog Zmaja, u zelenom svilenom kaputu sa žutim prugama na rukavima i zlatom ukrašenim čizmama, bio je nešto niži od Randa, za nepunu glavu, kratko ošišane kose i šiljate brade, istaknutog nosa i plavih očiju kakve su u Tiru prava retkost. Te oči se razrogačiše kada se okrenu, prekidajući razgovor s Karalin Damodred pored ognjišta. Rand se lecnu kada ugleda kairhijensku plemkinju, mada je očekivao da će se tu susresti s njom. Litanija kojom se služio da prekali svoju dušu skoro mu krenu u glavi pre nego što stiže da je zaustavi. Niska, vitka i bleda, s krupnim tamnim očima i malim rubinom koji joj je sa zlatnog lančića upletenog u crnu kosu što joj je u talasima padala na ramena visio na čelu, bila je slika i prilika svoje rođake Moiraine. Nosila je ni manje ni više nego dugi plavi kaput, ukrašen zlatovezom svuda izuzev uspravnih crvenih, zelenih i belih pruga koje su se pružale od okovratnika do ruba, preko uskih zelenih čakšira i plavih čizama s visokim potpeticama. Izgleda da se moda ipak raširila. Ona se svejedno nakloni, mada je to izgledalo čudno u toj odeći. Lijus Terin još jače zapevuši, tako da Rand požele da taj čovek ima lice u koje može da ga udari. Moiraina je uspomena koja služi da mu očvrsne dušu, a ne da se na nju pevuši.
„Moj gospodaru Zmaju“, kaza Darlin ukočeno se poklonivši. On nije bio čovek naviknut da prvi pozdravlja. Nije uputio naklon ka Kecuejn, već ju je samo oštro pogledao pre nego što je naizgled potpuno zanemario njeno prisustvo. Ona je neko vreme u Kairhijenu njega i Karalin držala kao „goste“. Malo je verovatno da će on to zaboraviti, ili oprostiti. Na pokret njegove ruke, dve služavke požuriše da ponude vino. Kao što se i moglo očekivati, Kecuejn sa svojim bezvremenim licem dobi prvi pehar, ali – iznenađujuće – Ninaeva dobi drugi. Ponovorođeni Zmaj je jedno, ali žena koja nosi prsten Velike zmije nešto je sasvim drugo, čak i u Tiru. Zabacivši plašt, Kecuejn se povuče do zida. Ne liči na nju da se povlači, mada odatle može da sve istovremeno drži na oku. Alivija stade pored vrata, nesumnjivo iz sličnog razloga. „Drago mi je što vidim da ti je bolje nego kada smo se poslednji put sreli“, nastavi Darlin. „Učinio si mi veliku čast. Mada još postoji mogućnost da ću zbog nje izgubiti glavu, ako tvoje Aes Sedai ne ostvare bolji napredak nego do sada.“
„Darline, nemoj da se duriš“, promrmlja Karalin, a njen baršunasti glas zvučao je kao da joj je to smešno. „Muškarci se baš dure, zar ne, Min?“ Iz nekog razloga, Min se odsečno nasmeja.
„Šta vi tražite ovde?“, Rand zatraži da čuje od dvoje ljudi koje nije očekivao da će sresti. Prihvati pehar od jedne služavke, dok se druga kolebala između Min i Alivije. Min pobedi, možda stoga što je Alivijina plava haljina bila jednostavna. Srkućući vino, Min priđe do Karalin – na jedan Kairhijenjankin pogled, Darlin se cereći se udalji – i dve žene stadoše jedna uz drugu, šapćući. Pun Moći, Rand je mogao da čuje poneku reč. Svoje ime, Darlinovo.
Vejramon Sanijago, takođe visoki lord Tira, nije bio nizak i stajao je pravo kao mač, ali pomalo je podsećao na petla na bunjištu. Njegova proseda brada, potkresana u šiljak i namazana uljem, skoro da je podrhtavala od ponosa. „Zdravo bio, Gospodaru Jutra“, kaza klanjajući se. Ili bolje reći, zapoja te reči. Vejramon je sklon pojanju i blagoglagoljanju. „Zašto sam ovde, moj gospodaru Zmaju?“ Zvučao je zbunjeno na to pitanje. „Pa, kada sam čuo da je Darlin opsednut u Kamenu, šta sam drugo mogao da uradim nego da mu priteknem u pomoć? Plamen mi dušu spalio, pokušao sam da nagovorim još neke da mi se pridruže. Brzo bismo završili sa Estandom i tom gomilom, zaklinjem se!“ Stisnu pesnicu da bi pokazao kako bi on to smrvio pobunjenike. „Ali samo je Anaijela imala hrabrosti. Kairhijenjani su svi do jednoga golubijeg srca!“ Karalin zastade u razgovoru sa Min i tako ga pogleda da bi on krenuo da traži prostrelnu ranu samo da je taj pogled primetio. Astoril napući usne i zagleda se u vino.
Visoka gospa Anaijela Narenselona takođe je nosila kaput i uske čakšire uz čizme s visokim potpeticama, mada je ona dodala čipku oko rukava, a njen zeleni kaput bio je posut biserima. Uska biserna mrežica bila joj je navučena preko tamne kose. Vitka i lepa žena, pala je u ulizički naklon i nekako izvela da izgleda kako želi da poljubi Randu ruku. Hrabrost nije reč koju bi on primenio na nju. S druge strane, drskost... „Moj gospodaru Zmaju“, zaguguta ona. „Volela bih da možemo izvestiti o potpunom uspehu, ali moj majstor konja poginuo je u borbi protiv Seanšana, a ti si većinu mojih oružnika ostavio u Ilijanu. Svejedno, pošlo nam je za rukom da zadamo udarac u tvoje ime.“
„Uspeh? Udarac?“ Alana se namršti i na Vejramona i na Anaijelu pre nego što se okrenu da pogleda Randa. „Uplovili su u pristanište Kamena s jednim brodom, ali većinu oružnika i sve plaćenike koje su unajmili u Kairhijenu iskrcali su uzvodno – s naređenjima da uđu u grad i napadnu pobunjenike.“ Ispusti zvuk pun gađenja. „Jedino su postigli da mnogo ljudi izgine i da se naši pregovori s pobunjenicima vrate na početak.“ Anaijelin ulizički osmeh postade malčice mučan.
„Moja namera je bila da izjurimo iz Kamena i da ih napadnemo sa obe strane“, pobuni se Vejramon. „Darlin je odbio. Odbio!“
Darlin se više nije cerio. Stajao je raskrečen, izgledajući kao čovek koji želi da mu je u ruci mač pre nego pehar. „Kazao sam ti tada, Vejramone – i da sam ispraznio Kamen od Branitelja, pobunjenici bi svejedno bili daleko brojniji od nas. Unajmili su sve mačeve od Erinin do Remarskog zaliva.“
Rand sede u jednu stolicu i prebaci ruku preko naslona. Rukonasloni teške stolice nisu imali nosače u prednjem delu, tako da mu mač nije smetao. Karalin i Min kao da su prešle na razgovor o odeći. Ako ništa drugo, pipale su jedna drugoj kapute i čuo je reči kao što su „porubi" i „dvodelni kroj“, šta god one značile. Alanin pogled šetao je između njega i Min, a on je kroz vezu osećao kako neverica ratuje sa sumnjičavošću. „Ostavio sam vas dvoje u Kairhijenu zato što sam želeo da budete u Kairhijenu“, reče. Nema poverenja ni u jedno ni u drugo, ali njih dvoje u Kairhijenu ne mogu da naprave veliku štetu, jer su tamo stranci bez ikakve moći. Glas mu se ispuni besom dodatno podgrejanim mučninom. „Pripremićete se da se vratite tamo što je pre moguće. Što je pre moguće.“
Anaijelin ulizički smešak postade još mučniji i ona se malčice lecnu.
Vejramon je izgleda bio hrabriji. „Moj gospodaru Zmaju, služiću ti gde god zapovediš, ali najbolje mogu da služim na svojoj rodnoj grudi. Znam te pobunjenike i znam može li im se verovati i da li...“
„Što je pre moguće!“, prasnu Rand i tresnu pesnicom o rukonaslon toliko snažno da drvo glasno škripnu.
„Jedan“, reče Kecuejn, sasvim razgovetno i potpuno nerazumljivo.
„Veoma snažno preporučujem da ga poslušaš, lorde Vejramone.“ Ninaeva bezizražajno pogleda Vejramona, pa otpi gutljaj vina. „U poslednje vreme plahovitije je naravi nego ikada u životu – i ti nikako ne bi želeo da plane na tebe.“
Kecuejn duboko uzdahnu. „Devojko, ne mešaj se u ovo“, oštro reče. Ninaeva je ošinu pogledom, otvori usta, pa še namršti i opet ih zatvori. Grabeći pletenicu, skladnim koracima kliznu preko tepiha da se pridruži Min i Karalin. Veoma se izveštila u tom klizanju.