„Slava kralju Darlinu“, zapoja Vejramon, napola zvučeći kao da ga neko davi, a trenutak kasnije Anaijela to ponovi, sva zadihana kao da je pretrčala celu milju. Nekada je u priči krunu Tira dovodila u vezu sa sobom.
„Ali zašto oni žele da ja budem kralj?“, upita Darlin, provlačeći prste kroz kosu. „Ili ma ko drugi. U Kamenu nije bilo kraljeva otkada je Morejna propala pre hiljadu godina. Ili si to ti zahtevala, Bera Sedai?“
Bera se ispravi, dižući plašt s poda, i protrese ga. „Bio je to njihov... zahtev bi bila prejaka reč... njihov predlog. Svako od njih bi skočio na priliku da stupi na presto, naročito Estanda.“ Anaijela se zagrcnu kao da će zaplakati. „Ali naravno, znaju da za to nema nikakve nade. Ovako mogu da se zavetuju tebi, mesto Ponovorođenom Zmaju, što bi im bilo nešto manje mrsko.“
„A ako si ti kralj“, ubaci se Karalin, „to znači da domostrojitelj u Tiru u ime gospodara Zmaja postaje niža titula.“ Grleno se zasmeja. „Možda ti natakare još tri ili četiri titule koje zvuče plemenitije od te, čisto da bi pokušali da je gurnu u zapećak.“ Bera napući usne, kao da je baš to htela da istakne.
„A da li bi se ti udala za kralja, Karalin?" upita Darlin. „Ako bi, prihvatiću krunu. Mada ću morati da naredim da se ta kruna napravi.“
Min pročisti grlo. „Ako hoćeš, mogu da ti kažem kako bi trebalo da izgleda.“
Karalin se opet zasmeja i pusti Darlinovu ruku, udaljavajući se od njega. „Moraću da vidim kako ti stoji pre nego što ti na to odgovorim. Naredi da se načini Minina kruna, pa ako budeš zgodan s njom...“ Nasmeši se. „Onda ću možda razmisliti o tome.“
„Želim vam sve najbolje“, odsečno reče Rand, „ali trenutno nas čekaju važnije stvari.“ Min ga oštro pogleda, a kroz vezu pokulja neodobravanje. Ninaeva ga oštro pogleda. Šta je sada bilo? „Darline, prihvatićeš tu krunu i čim te hartije budu potpisane, hoću da pohapsiš one Seanšane, a onda da pokupiš sve u Tiru koji umeju da drže mač ili halebardu. Narediću da te Aša’mani dovedu u Arad Doman.“
„A ja, moj gospodaru Zmaju?“, lakomo upita Vejramon. Skoro da je podrhtavao od žudnje, nekako uspevajući da se šepuri kao pevac bez obzira na to što je sedeo nepomično. „Ako će biti neke borbe, bolje ću ti služiti tamo nego sedeći u Kairhijenu.“
Rand se zagleda u njega – i u Anaijelu. Vejramon je smotana budala, a nema poverenja ni u jedno ni u drugo, ali ne vidi kakvu bi štetu mogli da načine sa svega šačicom sledbenika. „U redu. Vas dvoje možete da pratite visokog lorda... to jest, kralja Darlina.“ Anaijela se zagrcnu kao da bi se ona radije vratila u Kairhijen.
„Ali šta ću da radim u Arad Domanu?“, Darlin htede da zna. „Po ono malo što sam čuo o toj zemlji – tamo je ludnica.“ Lijus Terin se raspomamljeno zasmeja u Randovoj glavi.
„Tarmon Gai’don se bliži“, odgovori Rand. Svetlost poslala da ne dođe prebrzo. „Ti ideš u Arad Doman da bi se spremio za Tarmon Gai’don.“
22
Da sidro zaplače
Uprkos ljuljanju izazvanom dugim i velikim plavim talasima, Harina din Togar sedela je veoma pravo pored svoje sestre, nešto malo ispred njihovih držača suncobrana i krmanoša za njegovom dugom krmom. Salon kao da je bila u potpunosti obuzeta proučavanjem dvanaestoro muškaraca i žena za veslima. Ili se možda duboko zamislila. U poslednje vreme mnogo je toga o čemu valja razmišljati, a naročito ovaj sastanak na koji je Harina pozvana, ali ona je svejedno pustila da joj misli besciljno lutaju. Pribirala se. Svaki put kada su se Prvih dvanaest Ata’an Mijera sastali otkako je stigla do Ilijana, morala je da se pribere pre prisustva sastanku. Kada je stigla do Tira i videla da je Zaidin Plavi galeb i dalje ukotvljen u reci, bila je sigurna da je ta žena još u Kaemlinu, ili da je bar daleko za njom. To se pokazalo bolnom greškom. Mada, istini za volju, malo toga bi se promenilo sve i da je Zaida bila nedeljama puta iza nje. Bar za Harinu. Ne. Neće razmišljati o Zaidi.
Sunce je bilo iznad obzorja na istoku svega za širinu pesnice, a nekoliko plovila kopnovezanih kretalo se ka dugom morskom bedemu koji je štitio ilijansku luku. Jedan je imao tri jarbola i nešto nalik na visoku snast, a sva veća jedra bila su četvrtasta, ali bio je zdepast i njime se loše upravljalo, tako da je gazio kroz niske talase, dižući vodoskoke morske pene, mesto da ih seče. Većina brodova bili su niske snasti, a njihova trouglasta jedra skoro sva su bila visokih debljenjaka. Neki su delovali prilično brzo, ali budući da kopnovezani retko kada plove tako daleko da ne vide kopno, a noću obično bacaju sidro zbog straha od sprudova i plićaka, to što su brzi ništa im ne vredi. Tovar koji mora da se preveze istinski brzo odlazi na brodovlje Ata’an Mijera. Naravno, po visokoj ceni. To je mali deo onoga što Ata’an Mijere nose, delimično zbog cene, a delimično zbog toga što su stvari za čiji je prevoz potrebna njihova brzina zapravo malobrojne. Sem toga, prevoz tovara sigurno donosi neku zaradu, ali kada tovarmajstor samostalno trguje za brod, sva zarada odlazi plovilu i klanu.
Koliko se god pogled pruža ka istoku i ka zapadu duž obale, bili su ukotvljeni brodovi Ata’an Mijera – češljači i šunjači, lebdači i streličari – mahom okruženi malim čamcima toliko pribijenim jedni uz druge da je čitav taj prizor podsećao na neku pijanu obalsku proslavu. Doveslali iz grada, ljudi na čamcima su nudili na prodaju sve živo, od suvog voća do raščerečenih goveda i ovaca, od gvozdenih klinaca i poluga do mačeva i bodeža, od šljaštavih ilijanskih trica koje bi mogle da primame nekog običnog pomorca, pa sve do zlata i dragulja. Mada je zlato obično tanka pozlata koja se nakon nekoliko meseci otare i ispod nje se pokaže mesing, a dragulji budu obojeno staklo. Sa sobom donose i pacove, premda ne na prodaju. Pošto su toliko dugo ukotvljeni, sve brodove su preplavili pacovi. Pacovi i kvarenje hrane starali su se za to da za prodavce uvek postoji tržište.
Mali čamčići takođe su okruživali ogromna seanšanska plovila, na desetine i desetine njih, koja su se koristila u Bekstvu. To se sada tako zove – veliko Bekstvo iz Ebou Dara. Kad čovek kaže Bekstvo, niko ga ne pita na koje to bekstvo tačno misli. Velika su to plovila širokih pramaca, dvostruko šira od češljara, a neka čak i više od njih, prikladna za probijanje kroz nemirna mora, ali sa čudnim snastima i neobičnim rebrastim jedrima, previše krutim da bi se namestila kako treba. Muškarci i žene sada jure po tim jarbolima i katarkama, menjajući snast u nešto što se može upotrebiti. Niko nije želeo ta plovila, ali brodogradilištima će biti potrebne godine da bi se zamenila sva plovila izgubljena u Ebou Daru. A trošak! Preterano široki ili ne, ti brodovi će služiti godinama. Nijedna gospa od jedara ne želi da potone u dugove, pozajmljujući od klana – dok veći deo ako ne i sve njeno zlato Seanšani u Ebou Daru vade s morskog dna – sem ako nema drugog izbora. Neke, dovoljno nesrećne da nemaju ni svoje ni seanšanske brodove, zaista nisu imale drugog izbora.
Harininih dvanaest prošlo je pored debelog bedema što je branio luku od talasa, prekrivenog debelim slojem mulja i duge morske travuljine koje talasi što su se kršili o sivi kamen nisu uspevali da smaknu, a široka sivo-zelena ilijanska luka otvorila se pred njom, okružena dubokim močvarama, koje tek što su počele da ponegde menjaju boju iz zimske smeđe u prolećnu zelenu, po kojoj su dugonoge ptice gacale. Sumaglica nošena laganim povetarcem preletela je preko čamca i ovlažila joj kosu pre nego što je nastavila ka luci. Mali ribarski brodovi vukli su mreže duž rubova močvare, a na desetine vrsta galebova i čigri šestarile su iznad njih pokušavajući da ukradu šta mogu. Grad je nimalo nije zanimao, izuzev dugih kamenih pristaništa, duž kojih su bila ukotvljena trgovačka plovila, ali luka... taj veliki vodeni zabran bezmalo kružnog oblika najbolje je poznato sidrište na svetu i bio je prepun morskih i rečnih plovila, koja su mahom čekala red da pristanu. Odista je luka bila ispunjena stotinama plovila svih mogućih oblika i veličina, i nisu svi ti brodovi pripadali kopnovezanima. Tu su bili samo češljari – ti vitki brodovi s tri jarbola što mogu da se trkaju i s delfinima. Češljari i tri ona nezgrapna seanšanska čudovišta. Bila su to plovila gospi od talasa i gospi od jedara koje su obrazovale Prvih dvanaest svakog klana – ona koja su mogla da stanu u luku, jer nije bilo više mesta. Čak i ilijansko sidrište ima svojih granica, a Savet devetorice, domostrojitelja Ilijana u ime Ponovorođenog Zmaja, ne treba ni pominjati – digao bi dževu da su Ata’an Mijere pokušali da zaustave trgovinu.