„Kako ti je, za ime Svetlosti, uspelo da pritisneš Mirelu?“ Malinda se nagnu bliže njoj, željna da to čuje.
Romanda prođe pored njih. Kako iko može da pritisne Mirelu? Ne. Bez ogovaranja.
Dženija je u ime Smeđih sedela na svojoj klupi i čkiljeći razmišljala. To jest, bar je čkiljila, ali ta žena uvek izgleda kao da o nečemu razmišlja, čak i kada razgovara s tobom. Možda joj oči nisu kako treba. Ostale klupe bile su i dalje prazne. Romanda je žarko želela da je odugovlačila s dolaskom. Daleko bi više volela da stigne poslednja nego što je stigla među prvima.
Nakon kratkog kolebanja, priđe Lelejni. „Da li bi mi dala neku naznaku zašto si sazvala zasedanje Dvorane?“
Lelejna joj se nasmeši s visine, ali neprijatno. „Moraćeš da sačekaš dok se prikupi dovoljno Predstavnica da nastavimo. Ne volim da se ponavljam. Ali reći ću ti ovoliko – biće dramatično.“ Pogled joj odluta ka prugastoj ešarpi, a Romanda se naježi.
Međutim, nije dozvolila da se to vidi na njoj, već je samo sela na svoju klupu naspram Lelejne. Nije mogla a da i ona u neprilici ne pogleda ešarpu. Je li ovo neki pokušaj svrgavanja Egvene? Izgleda malo verovatno da ta žena može reći bilo šta što bi je ubedilo da ustane i tako obezbedi većinsku saglasnost, a ni mnoge druge Predstavnice, budući da bi ih to vratilo na borbu za vlast između nje i Lelejne, i oslabilo njihov položaj u odnosu na Elaidu. Ali Lelejnino samopouzdanje na nju je delovalo uznemirujuće. Uspokojila je lice i stala da čeka. Ništa drugo nije joj preostalo.
Kvemsa skoro utrča u paviljon, s kajanjem na oštronosom licu zato što nije prva stigla, pa se pridruži Delani. Salita se pojavi hladnog pogleda i u zelenoj haljini sa žutim prugama i žutim vezom po nedrima, a onda iznenada dođe do navale. Lirela skladno i dostojanstveno uđe u paviljon, kao da klizi, odevena u haljinu od plavog brokata, i zauze svoje mesto među Plavima, a onda uđoše i Saroja i Aledrina, nešto šapćući pribijene jedna uz drugu, tako da je četvrtasta Domanka izgledala skoro vitko pored zdepaste Tarabonke. Kada njih dve sedoše na svoja mesta na belim klupama, Samalina, lisičjeg lica, pridruži se Fejzeli i Malindi, a sićušna Eskaralda ujurila je unutra. Ujurila! A ta žena je iz Far Madinga. Trebalo bi da zna kako da se ponaša.
„Čini mi se da je Varilin u Dareinu“, reče Romanda čim se Eskaralda pope i sede pored Dženije, „ali čak i da neke od ostalih stignu kasnije, prisutno je više od jedanaest. Lelejna, je li ti to dovoljno da počnemo, ili želiš da čekaš?“
„Dovoljno mi je da počnemo.“
„Želiš li zvanično zasedanje?“
Lelejna se opet nasmeši. Jutros nimalo ne škrtari s tim osmesima. Ali od njih joj lice nije bilo ništa toplije. „To neće biti neophodno, Romanda.“ Ona malčice namesti suknju. „Ali tražim da se ono što bude ovde rečeno za sada zapečati za Dvoranu.“ Žamor se pronese sve većom gomilom sestara koje su stajale iza klupa i ispred paviljona. Čak su i neke Predstavnice pokazale iznenađenje. Ako zasedanje nije zvanično, zašto je potrebno toliko ograničiti znanje o onome o čemu će se razgovarati?
Romanda klimnu kao da je to najrazumniji zahtev na svetu. „Neka odu sve koje ne drže stolicu. Aledrina, da li bi nam obezbedila tajnost?“
Iako tamnožute svilenkaste kose i krupnih mastiljavih smeđih očiju, tarabonska Bela nije bila lepa, ali jeste pametna – što je daleko važnije. Dok je ustajala, činilo se kao da se koleba da li da izgovori zvanične reči, pa se naposletku zadovolji time da izatka zaštitu protiv prisluškivanja oko paviljona i da je održava. Kako sestre i Zaštitnici počeše da prolaze kroz tu zaštitu, žamor je zamirao, sve dok nije i poslednja otišla i dok ne zavlada tišina. Ali sve su stajale u redovima na pločniku, rame uz rame, i posmatrale šta se dešava, a svi Zaštitnici su se nabili u pozadinu, tako da svi mogu da vide.
Nameštajući šal, Lelejna ustade. „Jedna Zelena sestra dovedena mi je kada je došla da traži Egvenu.“ Zelene Predstavnice se promeškoljiše i zgledaše, nesumnjivo se pitajući zašto ta sestra nije dovedena kod njih. Lelejna se pretvarala da to nije primetila. „Ne Amirlin Tron, već Egvenu al’Ver. Ima predlog koji odgovara nekim od naših potreba, mada nije bila voljna da mi mnogo šta ispriča o tome. Morija, da li bi je uvela tako da svoj predlog može da iznese Dvorani?“ A onda opet sede.
Morija izađe iz paviljona i dalje se mršteći, a gomila napolju rastvori se taman toliko da je propusti. Romanda vide kako sestre pokušavaju da je ispituju, ali ona nije obraćala pažnju na njih, već je prešla preko ulice i izgubila se iz vidnog polja u odajama Plavog ađaha. Romandu je mučilo desetak pitanja koja bi volela da u međuvremenu postavi, ali bez obzira na to što je ovo nezvanično zasedanje, pitanja bi u tom trenutku bila neprilična. Međutim, Predstavnice nisu čekale u tišini. Iz svih ađaha sem Plavog, žene su sišle s postolja kako bi mogle da se okupe i tiho razgovaraju. Izuzev Plavog i Žutog. Salita siđe i priđe Romandinom postolju, ali Romanda neznatno diže ruku čim ova otvori usta.
„Salita, o čemu da pričamo dok ne saznamo kakav je to predlog?“
Okruglasto lice tairenske Predstavnice bilo je nečitko kao kamen, ali nakon jednog trena samo je klimnula i vratila se na svoje sedište. Nije ona glupa – daleko od toga. Samo neprikladna.
Morija se naposletku vrati vodeći jednu visoku ženu u tamnozelenoj haljini, tamne kose zategnute tako da ne pada preko strogog lica boje belokosti i pričvršćene srebrnim češljem, a sve Predstavnice opet se popeše do svojih klupa. Između sestara koje su posmatrale zasedanje, u paviljon uđoše tri čoveka s mačevima na bokovima. To je neobično. Veoma neobično kada su pitanja o kojima je reč Zapečaćena za Dvoranu. Ali Romanda isprva nije obraćala pažnju na njih. Otkad je njen poslednji Zaštitnik umro, pre poprilično godina, Zaštitnici je ne zanimaju. Međutim, jedna od Zelenih oštro uzdahnu, a Aledrina ciknu. Zaista je ciknula! I zurila u Zaštitnike. Oni mora da su to – i ne samo stoga što u korak prate Zelenu. Smrtonosna skladnost zaštitničkih pokreta ne može a da ne upada u oči.
Romanda ih pobliže pogleda – pa skoro i ona uzdahnu. Međusobno su se razlikovali, slični jedan drugome samo kao što je leopard sličan lavu, ali jedan od njih – lepuškast mladić preplanuo od sunca, kose uvezane u pletenice ukrašene zvončićima i sav odeven u crno – imao je dve pribadače zadenute u visok okovratnik svog kaputa. Srebrni mač i zmijoliko stvorenje s grivom, crveno i zlatno. Čula je sasvim dovoljno opisa da zna da gleda Aša’mana. I to Aša’mana koji je izgleda vezan za Aes Sedai. Prikupivši suknje, Malinda skoči s klupe i izjuri u gomilu okupljenih sestara. Začelo nije uplašena. Mada je Romanda bila spremna da prizna kako i ona oseća izvesnu nelagodu, makar samo sebi.
„Ti nisi jedna od nas“, reče Dženija, progovarajući kad ne treba – kao i uvek. Nagnula se i začkiljila ka toj novoj sestri. „Da li bi trebalo da pretpostavim da nisi došla da nam se pridružiš?“
Zelena iskrivi usta od očiglednog gađenja. „Dobro pretpostavljaš“, odvrati ona, s jakim tarabonskim naglaskom. „Zovem se Merisa Hajndel i ja neću stati ni uz jednu sestru koja želi da se nadmeće protiv drugih sestara dok svet visi o koncu. Naš neprijatelj, to je Šenka, a ne žene koje nose šalove kao mi.“ U paviljonu se začu mrmljanje; ponegde besno, a ponegde – pomislila je Romanda – postiđeno.