Silvijana je sa zadovoljstvom pogleda, pa vrati papuču u uzani kredenac naspram ogledala. „Mislim da sam ti već na početku stavila neke stvari do znanja, inače bih jače tukla“, reče suvo, nameštajući punđu na potiljku. „Bilo kako bilo, sumnjam da ćemo se ubrzo opet videti. Možda bi volela da znaš da sam postavila pitanja onako kako si ti to tražila. Melara je već počela sa ispitivanjem. Ta žena jeste Leana Šarif, mada samo Svetlost zna kako...“ Ućuta, pa odmahnu glavom i vrati svoju stolicu nazad za pisaći sto, pa sede. „Bila je veoma zabrinuta za tebe, čak više nego za sebe. Možeš da je obiđeš kada budeš imala slobodnog vremena. Ako uopšte budeš imala slobodnog vremena. Izdaću uputstva. Ona je u otvorenim ćelijama. A sad bi ti bolje bilo da požuriš, ako hoćeš da pojedeš nešto pre svog prvog časa.“
„Hvala ti“, odgovori Egvena, pa se okrenu prema vratima.
Silvijana duboko uzdahnu. „Bez naklona, dete?“ Umočivši pero u srebrom optočenu mastionicu, stade da urednim rukopisom unosi belešku u spisak za kažnjavanje. „Doći ćeš danas u podne. Izgleda da ćeš oba prva obroka po povratku u Belu kulu pojesti na nogama.“
Egvena je mogla da ostavi sve na tome, ali te noći, dok je čekala da se Predstavnice sakupe u Dvorani u Tel’aran’riodu, odlučila se kojom to tananom crtom mora da hoda. Nameravala je da se bori, ali to mora da čini tako da izgleda da sarađuje. Bar u izvesnoj meri. U okviru granica koje je ona postavila. Ako bi odbijala sva naređenja, samo bi izgledala tvrdoglavo – a možda bi je i zatvorili u neku ćeliju, gde bi bila beskorisna – ali neke zapovesti ne sme da posluša ako hoće da zadrži makar trunku dostojanstva. A to mora da učini. I više od trunčice. Ma koliko one u tome bile uporne, ne sme im dozvoliti da poriču ko je ona. „Amirlin Tron se nikome ne klanja“, mirno odgovori, znajući do čega će to dovesti.
Silvijani se lice natmuri i ona opet uze pero. „Videćemo se i pred večeru. Predlažem ti da izađeš bez reči, ako nećeš da ostatak dana provedeš presamićena preko mog kolena.“
Egvena ode ne odgovorivši joj. I ne padajući u naklon. Tanana je to crta, kao neka žica razvučena preko duboke jame. Ali mora da hoda njom.
Iznenadi se kada vide Alvijarin kako u hodniku korača napred-nazad, umotana u svoj šal s belim resama, grleći samu sebe i zureći u daljinu. Zna da ta žena više nije Elaidina Čuvarka, mada ne zna zašto je tako iznenadno smenjena. Uhođenje u Tel’aran’riodu donosi samo tračke i nagoveštaje; to je na mnogo načina samo kolebljiv odraz sveta najavi. Alvijarin mora da je čula njeno arlaukanje, ali Egvena – za divno čudo – nije osećala nikakvu sramotu. Ona se bori u neobičnoj bici, a u bitkama se zadobijaju rane. Uobičajeno ledena Bela danas nije izgledala hladno i staloženo. Zapravo, delovala je krajnje uznemireno, usana rastvorenih i očiju grozničavih. Egvena nije pala u naklon pred njom, ali Alvijarin ju je samo mrko pogledala pre nego što je ušla u Silvijaninu radnu sobu. Tanana crta.
Nešto niže niz hodnik, dve Crvene stajale su i gledale, jedna okruglasta u licu, a druga vitka, obe ledenih pogleda i šalova prebačenih preko ruku, tako da su se duge crvene rese jasno videle. To nisu iste dve žene koje su bile prisutne kada se probudila, ali nisu tu slučajno. Nisu baš stražarke, ali opet, nije i da nisu stražarke. Ni pred njima nije pala u naklon. Gledale su je bezizražajno.
Pre nego što stiže da načini više od pet-šest koraka preko crveno-zelenih pločica, začu bolno žensko urlanje iza sebe, gotovo nimalo prigušeno debelim vratima Silvijanine radne sobe. Dakle, Alvijarin prima pokoru – i to joj teško pada kada je tako brzo počela da urla na sav glas. Sem ako i ona ne pokušava da prigrli bol, što nije baš verovatno. Egvena je žarko želela da zna zašto je Alvijarin podvrgnuta pokori, ako to jeste nametnuta pokora. Vojskovođa ima izviđače i oči i uši da ga izveštavaju o neprijatelju. Ona ima samo svoje oči i samo svoje uši – i ono malo što može da sazna u Nevidljivom svetu. Ali svaka trunčica znanja može se pokazati korisnom, tako da mora iskopati sve što može.
Bez obzira na doručak, vratila se u svoju sobicu u polazničkim odajama samo da se za umivaonikom umije hladnom vodom i očešlja. Taj češalj, koji joj je bio u torbici za pojasom, bio je jedna od ono malo ličnih stvari koje je zadržala. Te noći je odeća koju je nosila kada je bila zarobljena nestala, zamenjena polazničkom belom odećom, ali haljine i potkošulje koje su visile s klinova na belim zidovima zaista su bile njene. Kada je uzdignuta do Prihvaćene, sklonjene su i uskladištene, a sada su još na njima male oznake, izvezene njenim imenom i ušivene u porube. Kula nikada nije rasipna. Nikada se ne zna kada će nekoj novoj devojci odgovarati stara odeća. Ali to što nema da nosi ništa drugo sem polazničkog belog – ne čini je polaznicom, ma šta Elaida i ostale mislile.
Tek kada se uverila da više nije crvena u licu i kada je izgledala onoliko pribrano koliko se zaista osećala, tek je tada izašla iz sobe. Kada čovek nema mnogo oružja na raspolaganju, i njegov izgled može biti oružje. Iste one dve Crvene čekale su je na ograđenoj galeriji kako bi je pratile.
Trpezarija u kojoj su obedovale polaznice nalazila se na najnižem spratu Kule, pored glavne kuhinje. Bila je to jedna velika odaja belih zidova, krajnje jednostavna – mada je pod bio popločan u bojama svih ađaha, beše ispunjena stolovima za kojima se na klupicama moglo smestiti po šest ili osam žena. Za tim stolovima sedelo je stotinak ili više žena u belom, čavrljajući za doručkom. Elaida mora da je veoma ushićena zbog njihovog broja. U Kuli godinama nije bilo toliko polaznica! Nema sumnje da su i vesti o rascepu u Kuli bile dovoljne da u neke glave usade zamisao o odlasku u Tar Valon. Egvena tim prizorom nije bila zadivljena. Svega pola trpezarije, ako i toliko, bilo je ispunjeno tim ženama, a sprat više nalazi se još jedna ista takva prostorija, zatvorena već stolećima. Kada Kula bude njena, ta druga kuhinja opet će se otvoriti, a polaznice će morati da obeduju u smenama, sa čime se prestalo još dobrano pre Troločkih ratova.
Nikola je primeti čim je ušla – žena kao da je pazila kada će naići – pa munu polaznice pored sebe. Tišina u vidu talasa preplavi stolove i svi se okrenuše da gledaju Egvenu kako skladnim pokretima hoda niz sredinu prostorije. Nije gledala ni levo ni desno.
Na pola puta do kuhinjskih vrata, jedna niska i vitka polaznica, duge tamne kose, odjednom ispruži nogu i saplete je. Povrativši ravnotežu tren pre nego što je pala na nos, Egvena se hladno okrenu. Još jedna bitka. Devojka je bila blede puti kao Kairhijenjanka. S te blizine, Egvena je sa sigurnošću videla da će biti iskušana za Polaznicu, ako nema drugih nedostataka. Ali Kula ume da iskopa takve stvari. „Kako se zoveš?“, upita.
„Alvistera“, odgovori mlada žena, sa naglaskom koji je potvrđivao odakle je došla. „Zašto hoćeš da znaš? Da bi mogla da se žališ Silvijani? Ništa ti neće vredeti. Sve će reći da ništa nisu videle.“
„Baš šteta, Alvistera. Hoćeš da postaneš Aes Sedai i da se odrekneš sposobnosti da lažeš, ali hoćeš da druge lažu umesto tebe. Zar ne uviđaš izvesnu nedoslednost u tome?“
Alvistera pocrvene. „Ko si ti da mi držiš predavanje?“
„Ja sam Amirlin Tron. Zatvorenica, ali svejedno Amirlin Tron.“ Alvisterine krupne oči razrogačiše se, a kada Egvena nastavi put ka kuhinji, šapat se kao zujanje pronese trpezarijom. Nisu verovale da će se i dalje pozivati na tu titulu kada je odevena u belo i kada spava među njima. Najbolje je da ih smesta razuveri.
Kuhinja je bila jedna velika prostorija visoke tavanice i sa sivim pločicama na podu, u kojoj su ražnjevi u dugim kamenim ognjištima mirovali, ali zato su gvozdeni štednjaci i furune zračili tolikom toplotom da bi smesta počela da se preznojava, samo da nije znala kako da to zanemari. Kuhinja je s tri strane bila okružena trpezarijama: za Prihvaćene i za Aes Sedai, kao i za polaznice. Laras, nadzornica kuhinje, gegala se u besprekorno čistoj beloj kecelji, od koje bi mogle da se sašiju tri polazničke haljine, lica oblivenog znojem, mašući svojom dugom drvenom varjačom kao nekim žezlom dok je kuvaricama, zamenicama kuvarica i poslušnicama govorila šta da rade, a one žurile da je poslušaju kao da je kraljica. A možda i brže. Malo je verovatno da bi jedna kraljica nekoga zviznula žezlom zato što je prespor.