Katerina i druga Crvena pojaviše se u dovratku. „Šta se ovde dešava?" zatraži da čuje sestra vrane kose. Oči ove druge razrogačiše se kada ugleda šta to Egvena radi. Vrlo je malo verovatno da bilo jedna bilo druga mogu toliko razdeliti tokove.
Naravno, sve polaznice skočiše na noge i padoše u naklon kada Aes Sedai uđoše. Egvena ostade da sedi.
Idrela raširi suknje opervažene višebojnim prugama, sva pocrvenela i zadihana od muke. „Neće da prestane“, zakuka. „Kazala sam joj, ali ona neće!“
„Egvena, prestani s tim“, odlučno joj naredi Katerina.
Egvena je nastavila da tka sve dok ta žena nije opet otvorila usta. Tek tada pusti saidar i ustade.
Katerini se usta odsečno zatvoriše i ona duboko udahnu. Lice joj povrati spokojnost jedne Aes Sedai, ali oči joj zaiskriše. „Otrčaćeš do Silvijanine radne sobe i reći ćeš joj da nisi slušala svoju učiteljicu i da si ometala čas. Kreči!“
Zastavši da ispravi suknje – kada se pokorava, ne sme da izgleda kao da to radi žurno ili s voljom – Egvena se provuče pored dve Aes Sedai i skladnim koracima zaputi se niz hodnik.
„Rekla sam ti da trčiš“, žustro reče Katerina iza nje.
Tok Vazduha udari je po još osetljivoj zadnjici. Prihvati bol. Još jedan udarac. Upijaj bol kao vazduh. Treći udarac, dovoljno snažan da se od njega zatetura. Dočekaj bol dobrodošlicom.
„Džezrejl, skidaj ruke s mene“, procedi Katerina.
„Ne pada mi na pamet“, odgovori druga sestra, s jakim tairenskim naglaskom u glasu. „Katerina, otišla si predaleko. Dopušteno je da je šibneš jednom ili dvaput, ali dalje kažnjavanje prepušteno je nadzornici polaznica. Svetlosti, kako si krenula, ona neće moći da hoda pre nego što stigne do Silvijane.“
Katerina duboko uzdahnu. „U redu“, naposletku kaza. „Ali na spisak svojih prestupa može da doda i to što nije poslušala jednu sestru. Raspitaću se, Egvena, pa zato i ne pomišljaj da to ne pomeneš.“
Kada je ušla u radnu sobu nadzornice polaznica, Silvijana je iznenađeno digla obrve. „Već si se vratila? Dete, donesi papuču iz kredenca i ispričaj mi šta si sada uradila.“
Nakon još dva časa i još dve posete Silvijani – nije dozvoljavala da joj se rugaju i ako neka Prihvaćena ne želi da ona nešto radi bolje nego što ta Prihvaćena može, onda ta žena ne bi trebalo ni da traži to od nje – kao i njenog unapred zakazanog podnevnog sastanka između, ta žena strogog lica zaključila je da će ona morati da svaki dan počinje Lečenjem.
„U suprotnom, ubrzo ćeš imati toliko modrica da neću moći da te tučem a da te ne raskrvarim. Ali nemoj misliti kako to znači da ću biti popustljiva prema tebi. Ako moraš da budeš Lečena tri puta dnevno, samo ću te jače tući da bih to nadomestila. Ukoliko bude bilo potrebe, preći ću na remen ili na šibu. Veruj mi kad ti kažem, dete – dovešću te ja u red.“
Ta tri časa, nakon kojih su tri Prihvaćene bile veoma posramljene, imala su još jednu posledicu. Njeno podučavanje prebačeno je na samostalne sastanke sa Aes Sedai, što se obično radi samo s Prihvaćenima. To je značilo da mora da se penje dugačkim kružnim hodnicima, zidova zastrtih tapiserijama, koji vode do ađaških odaja, na čijim ulazima sestre stoje kao stražari. Zapravo, i jesu stražari. Najblaže rečeno, posetiteljke iz drugih ađaha nisu dobrodošle. Zapravo, nikada nije videla nijednu Aes Sedai blizu odaja nekog drugog ađaha.
Ako se izuzmu Predstavnice, retko kada je videla sestre u hodnicima van odaja njihovog ađaha, a da nisu u skupinama – i to uvek sa šalovima i obično sa Zaštitnicima iza njih; ali to nije kao strah koji je zahvatio tabor ispred zidina. Ovde su uvek sestre iz istog ađaha zajedno, a kada dve skupine prolaze jedna pored druge, ćute kao da prolaze pored stranog groblja, ako već ne streljaju jedne druge pogledima. I po najgoroj letnjoj vrućini u Kuli je sveže, ali vazduh kao da uzavri i postane zagušljiv kada se sestre iz različitih ađaha previše približe jedne drugima. Čak i Predstavnice koje su joj poznate hodaju žustrim koracima. Ono malo njih koje su shvatile ko je ona odmeravale su je dugo i pomno, ali većina njih delovala je rasejano. Pevara Tazanovni, punačka i lepuškasta Predstavnica Crvenih, jednog dana skoro da je naletela na nju – nije imala namere da se sklanja čak ni Prestavnicama – ali Pevara je samo nastavila dalje kao da to nije ni primetila. U jednom drugom trenutku, Doesina Alvejn, vitka kao dečak ali skladno odevena, uradila je isto to dok je bila duboko uneta u razgovor s jednom drugom Žutom sestrom. Ni jedna ni druga nisu je dvaput pogledale. Žarko je želela da ima makar neke predstave ko je bila ta druga Žuta.
Znala je imena deset „lasica" koje su Šerijam i ostale poslale u Kulu da pokušaju da podriju Elaidu i veoma bi volela da uspostavi vezu s njima, ali nije znala kako izgledaju, a samo bi privukla pažnju na njih da se o njima raspitivala. Nadala se da će je jedna od njih povući u stranu i tutnuti joj neku poruku u ruke, ali nijedna to nije učinila. Bitku će morati da vodi sama, izuzev Leane, sem ako ne načuje nešto što će joj omogućiti da neka od tih imena uklopi s licima.
Naravno, nije zanemarila Leanu. Druge noći po njenom povratku u Kulu, nakon večere je sišla do otvorenih ćelija, premda je bila mrtva umorna. Tih šest prostorija u prvom podrumu služilo je da se u njima drže žene koje mogu da usmeravaju, ali ne moraju da budu u strogom zatvoru. U svakoj prostoriji bio je po jedan veliki kavez od gvozdenog filigrana, koji se protezao od kamenog poda do kamene tavanice, okružen sa četiri koraka širokim slobodnim prostorom i gvozdenim podnim svetiljkama, kako bi bilo svetlosti. Kod Leanine ćelije, dve Smeđe sedele su na klupama postavljenim uza zidove, u društvu jednog Zaštitnika – plećatog čoveka prelepog lica i malčice prosedog na slepoočnicama. Kada je Egvena ušla digao je pogled, a onda se vratio oštrenju bodeža.
Jedna od Smeđih bila je Felaana Bevejn, vitka i duge žute kose koja se blistala kao da ju je četkala nekoliko puta dnevno. Ona prestade da zapisuje nešto u jednu beležnicu s kožnim povezom koja je stajala otvorena na prenosnom pisarskom stočiću na njenom krilu, samo da hrapavim glasom kaže: „O. To si ti, zar ne? Pa, dete, Sivijana je kazala da možeš da dolaziš u posete, ali nemoj da si joj dala ništa a da to najpre nisi pokazala Dalevijen ili meni, i nemoj da dižeš dževu.“ Ona se smesta vrati svom pisanju, a Dalevijen – zdepasta žena prosede kratke crne kose – i ne diže pogled s poređenja sadržaja dve knjige, po jedne otvorene na svakom kolenu. Sjaj saidara širio se oko nje i ona je održavala štit na Leani, ali nakon što ga je izatkala nije bilo nikakvog razloga da diže pogled.
Egvena ni časa nije časila, već je potrčala i gurnula ruke kroz gvozdenu rešetku i uhvatila Leanine. „Silvijana mi je kazala kako su naposletku poverovale ko si“, kroz smeh reče, „ali nisam očekivala da ću te zateći u ovolikoj raskoši.“
Bila je to raskoš samo u poređenju s malim tamnim ćelijama u koje se sestre zatvaraju pred suđenje, s podom zastrtim rogozinom i dušekom i ćebetom samo ako žena u ćeliji ima sreće, ali Leanin smeštaj zaista se činio manje-više udobnim. Imala je mali krevet što je delovao udobnije od onih u polazničkim odajama, stolicu s lestvičastim naslonom i plavim jastukom s resama, kao i sto na kojem su bile tri knjige i poslužavnik sa ostacima njene večere. Imala je čak i umivaonik – mada su beli bokal i lavor bili okrnjeni, a ogledalo puno mehurova – kao i paravan dovoljno neproziran da se ona iza njega nazire samo kao senovita prilika, a tamo beše noćna posuda.
I Leana se zasmeja. „Oh, veoma sam tražena“, britko odgovori. Čak i način na koji je ustala delovao je lenjo i zanosno i bila je prava slika i prilika domanske zavodnice, iako je nosila samo jednostavnu tamnu vunenu haljinu – međutim, taj britki glas ostao je iz vremena pre nego što je rešila da preobrazi sebe u ono što želi da bude. „Čitavog dana neprekidno sam imala posetiteljke, iz svih ađaha sem Crvenog. Čak su i Zelene pokušale da me ubede da ih naučim kako da Putuju, a one su uglavnom htele da me se dočepaju zato što ja ’tvrdim’ da sam sada Zelena.“ Strese se preterano naglašeno, tako da beše očigledno da se pretvarala. „To bi bilo gadno kao da sam opet s Melarom i Desalom. Ta Desala je grozna žena.“ Smešak joj iščile kao sumaglica na podnevnom suncu. „Kazale su mi da su te strpale u belo. Pretpostavljam da je to bolje od drugih mogućnosti. Daju li ti dvokoren? I meni.“