„Pobune?“, s nevericom upita Bene. „Šest pobuna? Izgnana i ugušena?"
„Sve je to zabeleženo u tajnim istorijama, u trinaestom spremištu. Mada pretpostavljam da to nije trebalo da ti kažem.“ Egvena srknu čaj i namršti se. Skoro da se pokvario. Nije ni čudo što Bene nije pipnula svoj.
„Tajne istorije? Trinaesto spremište? Da tako nešto postoji, mislim da bih znala za to – i zašto nije trebalo da mi kažeš?“
„Zato što za zakon o postojanju tajnih istorija, i njihov sadržaj mogu da znaju samo Amirlin, Čuvarka i Predstavnice. To jest, one i bibliotekarke koje vode beleške. Čak je i taj zakon pohranjen u trinaestom spremištu, tako da pretpostavljam da ni to nije trebalo da ti kažem. Ali ako ti nekako pođe za rukom da mu pristupiš, ili ako pitaš nekoga ko za to zna i ko će ti reći, videćeš da sam u pravu. Šest puta u istoriji Kule, kada je Amirlin izazivala opasan razdor, ili kada je bila opasno nesposobna, a Dvorana ništa nije preduzimala u vezi s tim, sestre su se digle na noge da je svrgnu.“ Eto. Nije mogla dublje zasaditi to seme, sve i da je imala motiku. Niti da ga dublje zarije, sve i da je tresnula čekićem.
Bene je na jedan dugi trenutak samo zurila u nju, da bi onda prinela šolju usnama. Zagrcnu se čim joj čaj dodirnu jezik i rasprska ga na sve strane, a onda poče da briše mrlje na haljini jednom tananom čipkanom maramicom. „Veliki zimski rat“, poče promuklim glasom, spustivši šoljicu na pod pored stolice, „počeo je krajem godine šest stotina sedamdeset prve...“ Više nije spominjala tajne zapise ili pobune, ali nije ni morala. Nekoliko puta za vreme časa zaćutala bi i namrštila se na nešto iza Egvene, a Egvenu nisu mučile velike sumnje o tome šta je to.
Kasnije tog dana, Lirena Dojrelin je kazala: „Da, Elaida je tu načinila veliku grešku“, koračajući napred-nazad ispred ognjišta u svojoj primaćoj sobi. Kairhijenjanka je bila tek nešto malo niža od Egvene, ali zbog toga kako je usplahireno šestarila pogledom, izgledala je kao nečija lovina, kao vrabac prestravljen od mačaka i ubeđen da gomila njih vreba u njegovoj blizini. Na njenoj tamnozelenoj suknji bile su samo četiri neupadljive crvene pruge, iako je nekada bila Predstavnica. „Onaj njen proglas, povrh pokušaja da ga otme, nije mogao da bude bolje proračunat da natera mladog Al’Tora da se drži što je dalje moguće od Kule. O, grešila je Elaida.“
Egvena htede da pita za Randa i tu otmicu – otmicu? Međutim, Lirena joj nije dala prilike, nastavljajući da priča o mnogim Elaidinim greškama, sve vreme koračajući napred-nazad, lutajući pogledom i trzajući šakama, a da nije bila svesna šta radi. Egvena nije baš bila sigurna je li se taj sastanak mogao nazvati uspehom, ali bar nije bio neuspeh. Sem toga, naučila je nešto.
Naravno, nisu sve njene borbe prošle tako dobro.
„Ovo nije razgovor“, reče Pritala Nerbajdžan. Glas joj beše potpuno spokojan, ali sevala je kosim zelenim očima. Po njenim odajama pre bi se reklo da je Zelena nego Žuta, pošto je na zidovima visilo nekoliko golih mačeva, kao i svilena tapiserija na kojoj su bili prikazani ljudi kako se bore protiv Troloka. Čvrsto je stiskala dršku bodeža zadenutog za pojas izatkan od srebrnih niti – ali to nije bio običan nožič, kakvi se nose za pasom, već bodež skoro stopu dugačkog sečiva, sa smaragdom u jabuci. Nikome nije bilo jasno zašto je pristala da podučava Egvenu, budući da ne voli podučavanje. Možda stoga što je upravo reč o Egveni. „Ovde si da bi naučila kakve su granice moći. To je veoma osnovni nauk, prikladan za jednu polaznicu.“
Egvena je žarko želela da se promeškolji na tronošcu koji joj je Pritala dala da na njega sedne, ali mesto toga se usredsredila na bol i na to da ga upija. Da ga prihvati s dobrodošlicom. Tog dana je već tri puta bila kod Silvijane i osećala je da joj se smeši četvrti odlazak, a do podnevnog obroka ima još sat vremena. „Samo sam kazala da ako Šemerin može da od Aes Sedai bude svedena na Prihvaćenu, onda Elaidina moć nema granice. Bar ona tako misli. Ali ako vi to prihvatate, onda je zaista tako.“
Pritala stisnu dršku svog bodeža tako da joj ruka preblede, ali kao da toga nije bila ni svesna. „Budući da misliš da znaš bolje od mene“, hladno odvrati, „možeš da odeš do Silvijane kada završimo.“ Moglo bi se reći da je to možda bio delimičan uspeh. Egveni se činilo da Pritala nije besna na nju.
„Očekujem da se ponašaš kako treba“, odlučno joj je kazala Seranča Kolvajn drugog dana. Tu Sivu sestru najlakše je opisati rečju „stisnuta“. Stisnuta usta i stisnut nos, koji kao da stalno oseća nekakav smrad. Čak kao da su joj i bledoplave oči bile stisnute od neodobravanja. Da nije toga, bila bi lepa. „Razumeš li?“
„Razumem“, odgovori Egvena, sedajući na stoličicu postavljenu ispred Serančine stolice visokog naslona. To jutro je bilo sveže, pa je u kamenom ognjištu gorela vatrica. Upij bol. Poželi mu dobrodošlicu.
„Neprikladan odgovor“, odbrusi Seranča. „Ispravan odgovor bilo bi padanje u naklon i ’Razumem, Seranča Sedai.’ Nameravam da napišem spisak tvojih neuspeha, da ga odneseš Silvijani kada završimo. Hajdemo opet. Razumeš li, dete?“
„Razumem“, odgovori Egvena ne ustajući. Bez obzira na spokoj jedne Aes Sedai, Seranča pomodre u licu. Na kraju, njen spisak se sastojao od četiri stranice ispisane gustim i zbijenim rukopisom. Više je vremena provela pišući nego predajući! To nije bio uspeh.
A onda je bila kod Ejdlorne Bestajn. Saldejskoj Zelenoj nekako je polazilo za rukom da izgleda dostojanstveno, premda je bila vitka i ništa viša od Egvene, a držala se zapovednički kao kraljica, što bi možda delovalo zastrašujuće – samo da je Egvena dopustila sebi da to tako prihvata. „Čujem da si izazivala nevolje“, reče i uze jednu četku za kosu od belokosti sa intarziranog stočića pored njene stolice. „Ako budeš pokušala da meni stvaraš nevolje, naučićeš da ja ovo umem da koristim.“
Egvena je to naučila, a da ništa nije pokušavala. Tri puta je završila presamićena preko Ejdlorninog krila, a ta žena je zaista umela da se služi četkom i za druge stvari sem za češljanje. Zbog toga se predavanje koje je trebalo da traje sat vremena rasteglo na dva.
„Mogu li sada da idem?“, naposletku kaza Egvena, već mokrom maramicom mirno brišući obraze koliko je mogla. Udahni bol. Upij oganj. „Trebalo bi da nosim vodu za Crvene, pa ne bih da zakasnim.“
Ejdlorna se namršti na svoju četku, pa je tek onda vrati na stočić koji je Egvena dvaput preturila bacakajući se. Onda se namršti na Egvenu, odmeravajući je kao da pokušava da joj prozre kroz lobanju. „Volela bih da je Kecuejn u Kuli“, promrmlja. „Mislim da bi ti bila izazov za nju.“ U glasu kao da joj beše zrnce poštovanja.
Taj dan je na izvestan način bio prekretnica. Najpre, Silvijana je rešila da se Egvena Leči dva puta dnevno.
„Dete, ti kao da tražiš batine. To je čista tvrdoglavost – i ja to neću da trpim. Suočićeš se sa stvarnošću. Kada sledeći put dođeš kod mene, videćemo kako će ti se dopasti remen.“ Nadzornica polaznica spusti Egveni potkošulju preko leđa, pa zastade. „Da li se ti to smešiš? Jesam li kazala nešto što ti je zabavno?“