Alvijarin malčice pocrvene. „Ali ti poprilično plačeš. Beskrajno, po svim pričama. Zacelo bi pobegla od toga kad bi mogla.“
Egvena zakači još jedan hrastov list i metlom ga skide na drvenu lopatu punu mokrog lišća pored svojih nogu. „Ti baš i nisi odana Elaidi, zar ne?“
„Zašto to kažeš?“, sumnjičavo upita Alvijarin. Bacajući pogled ka dvema Crvenima, koje kao da su više gledale ribe nego Egvenu, priđe joj bliže, što beše poziv da govore tiše.
Egvena zakači dugu vlat trave koju vetar mora da je doneo čak s ravnica iza reke. Da li da pomene pismo koje je ta žena napisala Randu i u kojem samo što mu nije obećala Belu kulu na kolenima pred njim? Ne, taj bi se podatak možda mogao pokazati vrednim, ali se može upotrebiti samo jednom. „Strgla je s tebe čuvarsku ešarpu i naredila da primaš pokoru. To teško da navodi na odanost.“
Alvijarin zadrža bezizražajno lice, ali ramena joj se vidno opustiše. Aes Sedai retko kada toliko pokazuje šta oseća. Mora da je pod neverovatno velikim pritiskom kada tako slabo vlada sobom. Pogled joj opet polete prema Crvenima. „Razmisli o okolnostima u kojima se nalaziš“, reče bezmalo šapatom. „Ako hoćeš da utekneš iz njih, pa, možda i nađeš izlaz.“
„Zadovoljna sam okolnostima u kojima se nalazim“, jednostavno joj odgovori Egvena.
Alvijarin iznenađeno izvi obrve, ali nakon što opet pogleda Crvene – jedna je sada gledala njih, a ne ribe – udalji se, ali veoma brzo, skoro na rubu trčanja.
Svaka dva ili tri dana pojavljivala se dok Egvena obavlja svoja zaduženja i premda nikada nije otvoreno ponudila da joj pomogne da pobegne, često je koristila tu reč i počela je da pokazuje gnev zbog osujećenosti zato što se Egvena nije pecala na njen mamac. To mora da je mamac. Egvena toj ženi ne veruje. Možda zbog onog pisma, koje je sasvim sigurno sročeno da bi se Rand privukao u Kulu i u Elaidine šake, ili možda zbog toga kako je čekala da Egvena učini prvi korak, možda da preklinje. Vrlo je verovatno da bi Alvijarin tada pokušala da postavlja uslove. U svakom slučaju, nije imala namere da beži, ako nema nikakvog drugog izbora, te je stoga uvek odgovarala isto.
„Zadovoljna sam okolnostima u kojima se nalazim.“
Alvijarin je počela da glasno škrguče zubima kada to čuje.
Četvrtog dana, četvoronoške je ribala plavo-bele pločice, kada su čizme trojice muškaraca koje je pratila jedna sestra u sivoj svilenoj haljini, kitnjasto izvezenoj crvenim koncem, prošle pored nje. Nekoliko koraka dalje, čizme stadoše.
„To ona je“, začu se muški glas sa ilijanskim naglaskom. „Ona jeste meni pokazana. Mislim da ću se s njom razgovarati.“
„Ona je samo još jedna polaznica, Matine Stepaneose“, reče mu sestra. „Hteo si da se prošetaš vrtovima.“ Egvena umoči četku u vedro sapunjave vode i poče da riba pločice.
„Sreća me ubola, Karijandra, ovo možda jeste Bela kula, ali ja i dalje sam zakoniti kralj Ilijana, i ako hoću da se razgovaram sa njom – uz tvoje prisustvo; sve uredno i pristojno – onda ću da se razgovaram sa njom. Jeste rečeno mi da si odrasla u istom selu kao Al’Tor.“ Jedan par čizama, uglačanih tako da su se blistale, priđe Egveni.
Ona tek tada ustade, i dalje držeći četku s koje je kapala voda. Drugom rukom skloni kosu s lica. Suzdržala se da ne protrlja krsta, ma koliko to želela.
Matin Stepaneos bio je zdepast i skoro potpuno ćelav, sa sedom bradom uredno potkresanom na ilijanski način i veoma izboranim licem. Pogled mu je bio oštar i ljutit. Oklop bi mu bolje pristajao od kaputa od zelene svile, izvezenog zlatnim pčelama po rukavima i suvracima. „Samo još jedna polaznica?" promrmlja. „Reko bi’ da grešiš, Karijandra.“
Dežmekasta Crvena, stisnutih usana, ostavi dvojicu slugu s Plamenom Tar Valona na prsima i pridruži se ćelavom čoveku. Njen pogled pun neodobravanja tek na tren dodirnu Egvenu pre nego što se spusti na njega. „Ona je često kažnjavana polaznica, koja mora da oriba pod. Hajde. U vrtovima bi trebalo da je jutros veoma prijatno.“
„Ono što prijatno bilo bi“, odvrati joj on, „jeste da pričam s nekim koji nije Aes Sedai. I to iz Crvenog ađaha, pošto vam uspeva da mi ne dajete da vidim druge. A i sluge koje ste mi dodelile kano da su mutavi, a sve nešto mislim da i gardisti imaju naređenja da i oni drže jezike za zubima kad su u mojoj blizini.“
Kada se još dve crvene sestre približiše, on zaćuta. Nesita, dežmekasta, plavooka i gadna kao zmija sa osipom, prijatno klimnu Karijandri, a Barasina pruži Egveni sada već dobro poznati kositreni pehar. Izgleda da Crvene imaju svojevrsno starateljstvo nad njom – ako ništa drugo, uvek je Crvene drže na oku – i retko kada dozvoljavaju da prođe više vremena nego što bi trebalo pre nego što se neka od njih ne pojavi sa čajem od dvokorena. Egvena iskapi pehar i vrati ga. Nesita kao da je bila razočarana zbog toga što se Egvena nije bunila ili protivila, ali njoj se činilo kao da to nema svrhe. Jednom se jeste usprotivila i Nesita joj je sasula taj pogani napitak niz grlo služeći se levkom koji je upravo zarad toga nosila u torbici za pojasom. To bi baš bila dostojanstvena predstava za Matina Stepaneosa.
On je to nemo dešavanje posmatrao sa zbunjenom radoznalošću, premda ga je Karijandra vukla za rukav, opet ga nagovarajući da se prošeta vrtovima. „Sestre ti donose vodu kad si žedna?“, upita on kada se Barasina i Nesita skladno udaljiše.
„Čaj za koji misle da će mi popraviti raspoloženje“, odgovori mu ona. „Dobro izgledaš, Matine Stepaneose – za čoveka kojeg je Elaida otela.“ I o tome se pričalo u polazničkim odajama.
Karijandra zasikta i otvori usta, ali on prvi progovori, stiskajući zube. „Elaida me jeste spasla da me Al’Tor ne ubije“, odvrati. Crvena klimnu u znak odobravanja.
„Zašto misliš da si bio u opasnosti od njega?“, upita Egvena.
Čovek zagunđa. „Jeste ubio Morgazu u Kaemlinu i Kolaver u Kairhijenu. Uništio je pola Sunčeve palate dok je nije ubio, tako sam čuo. A čuo sam i da su neki tairenski visoki lordovi potrovani i izbodeni u Kairhijenu. Ko zna koje je druge vladare sve ubio i tela im uništio.“ Karijandra opet klimnu, smešeći se. Čovek bi pomislio da je on neki dečak koji naglas ponavlja šta je naučio. Zar ta žena nimalo ne razume muškarce? On to svakako vidi. Još jače stisnu zube, a šake mu se na tren stisnuše u pesnice.
„Kolaver se obesila“, reče mu Egvena, pazeči da zvuči strpljivo. „Sunčeva palata oštećena je kasnije, kada je neko pokušao da ubije Ponovorođenog Zmaja – možda Izgubljeni – a prema Elejni Trakand, njenu majku je ubio Ravin. Rand je objavio da podržava njeno pravo i na Lavlji presto i na Sunčev presto. Nije ubio nijednog kairhijenskog velmožu koji se pobunio protiv njega, niti pobunjene visoke lordove. Zapravo, jednog od njih je postavio za svog domostrojitelja u Tiru.“
„Mislim da je to sasvim...“, poče Karijandra, navlačeći šal preko ramena, ali Egvena nastavi bez obzira na nju.
„To je bilo koja sestra mogla da ti kaže – da je htela. Ako uopšte razgovaraju jedna s drugom. Razmisli zašto viđaš samo Crvene sestre. Jesi li video sestre iz dva ađaha da razgovaraju? Otet si i doveden na brod koji tone.“
„To je više nego dovoljno“, prasnu Karijandra usred Egvenine poslednje rečenice. „Kada završiš s ribanjem ovog poda, otrčaćeš do nadzornice polaznica i zamoliti je da te kazni zbog lenčarenja. I zbog toga što nisi pokazala poštovanje prema Aes Sedai.“
Egvena spokojno pogleda pobesnelu ženu pravo u oči. „Nakon što završim sa ovim, jedva da mi ostaje dovoljno vremena da se sredim pre mog časa s Kijoši. Mogu li da odem kod Silvijane posle toga?“
Karijandra pomeri šal, izgleda zatečena njenim mirom. „To je muka koju ti treba da rešiš“, naposletku odgovori. „Hajde, Matine Stepaneose. Dovoljno si dugo pomagao ovom detetu da zabušava.“