„Kako je Šemerin mogla da bude svedena na Prihvaćenu?“, upita, brišući suze maramicom. „Raspitala sam se – i u zakonu Kule nema članova koji to predviđaju.“
„Koliko si puta poslata kod mene zbog tog tvojeg raspitivanja?“, upita Silvijana, kačeći razdeljeni remen u uzani kredenac, pored kožne lopatice i jedne gipke šibe. „Pomislila bih da bi odavno digla ruke od toga.“
„Radoznala sam. Dakle, kako – kada to nije predviđeno?“
„Nije predviđeno, dete“, nežno odgovori Silvijana, kao da to zaista objašnjava detetu, „ali nije ni zabranjeno. Rupa u zakonu koja... pa, nećemo da zalazimo u to. S time bi samo opet našla način da zaradiš bičevanje.“ Odmahnuvši glavom, sede za pisaći sto i spusti ruke na radnu površinu. „Nevolja je u tome što je Šemerin to prihvatila. Druge sestre kazale su joj da ne obraća pažnju na taj proglas, ali kada je ona shvatila da se Amirlin neće predomisliti zbog preklinjanja, preselila se u polazničke odaje.“
Egveni trbuh glasno zakrča, željan doručka, ali ona nije završila. Zaista razgovara sa Silvijanom. Razgovara, ma koliko tema bila čudna. „Ali zašto je pobegla? Njene prijateljice začelo nisu prestale da pokušavaju da je urazume.“
„Neke su pokušavale da je urazume razgovorom“, suvo odvrati Silvijana. „Druge...“ Diže šake kao da su tasovi terazija, najpre jednu, pa drugu. „Druge su pokušale da je nateraju da se urazumi. Slale su je kod mene skoro jednako često koliko ti dolaziš. Njene posete su za mene bile kao lična pokora, ali ona nije imala tvoju...“ Odjednom zaćuta, i zavali se u stolicu, pa pogleda Egvenu preko spojenih vrhova prstiju. „Vidi, vidi. Uspelo ti je da me zapričaš. To svakako nije zabranjeno, ali teško da bi se moglo reći da je u ovim okolnostima prikladno. Idi da doručkuješ“, reče i uze pero, pa odiže srebrni poklopac mastionice. „Opet ću te ubeležiti za podne, pošto znam da nemaš namere da padneš u naklon.“ Glas joj beše obojen tek trunčicom mirenja sa sudbinom.
Kada Egvena uđe u polazničku trpezariju, prva polaznica koja je ugleda – ustade, a onda se začu glasna škripa klupa po raznobojnim pločicama kada ustadoše i druge. Nemo su stajale za svojim klupama dok je Egvena niz središte prostorije išla prema kuhinji. Odjednom, Ašelin – punačka i lepuškasta devojka iz Altare – ulete u kuhinju. Pre nego što Egvena stiže do kuhinjskih vrata, Ašelin izađe noseći poslužavnik na kojem je bila uobičajena šolja vrelog čaja i tanjir sa hlebom, maslinama i sirom. Egvena pruži ruke da prihvati poslužavnik, ali devojka maslinaste kože žurno ode do najbližeg stola i spusti ga ispred prazne klupe, neznatno padajući u naklon dok se udaljavala. Srećom po nju, nijedna od Egveninih motrilja nije odlučila da baš u tom trenutku pogleda u trpezariju. Srećom po sve te polaznice koje su stajale.
Na klupi ispred Egveninog poslužavnika nalazio se jastučić. Otrcan i više u zakrpama različitih boja nego što je bilo prvobitne tkanine, ali svejedno jastučić. Egvena ga diže i spusti na kraj stola pre nego što sede. Lako je poželeti dobrodošlicu bolu. Grejala se na toploti sopstvene vatre. Tiho šuštanje pronese se prostorijom, zajednički uzdah. Tek kada ona ubaci maslinku u usta, polaznice sedoše.
Skoro da je istog trena ispljunu – malo nedostaje da bude pokvarena – ali nakon Lečenja bila je mrtva gladna, pa je stoga ispljunula samo košticu u dlan i stavila je na tanjir, ispirajući ukus gutljajem čaja. U čaju ima meda! Polaznice dobijaju med samo u posebnim prilikama. Pokušala je da se ne smeši dok je brisala sve s tanjira – a zaista je sve zbrisala, čak i mrvice hleba i sira, služeći se ovlaženim prstom. Doduše, bilo joj je teško da se ne smeši. Najpre Dosina – jedna Predstavnica! Onda Silvijanino mirenje sa sudbinom, a sada ovo. Dve sestre su daleko važnije od polaznica ili meda, ali sve su to nagoveštaji jednog te istog. Ona dobija rat.
25
Služenje Elaidi
Noseći ispod miške kožne korice za spise, ukrašene zlatotiskom, Tarna se držala središnjeg dela Kule dok se pela ka Elaidinim odajama, mada je to značilo da mora da se služi naizgled beskrajnim nizovima stepeništa – a dva puta se desilo da ta stepeništa nisu tamo gde je ona pamtila da se nalaze, ali sve dok ide naviše, stići će do svog odredišta – mesto da ide hodnicima koji se blago uspinju. Na stepeništima nije susretala nikoga, sem povremeno sluge u livrejama, koje su joj se klanjale ili padale u naklon pre nego što bi žurno nastavile svojim poslom. U kružnim hodnicima morala bi da prolazi pored ulaza u ađaške odaje, a možda i da susreće druge sestre. Njena ešarpa Čuvarke omogućavala joj je ulazak u odaje svakog ađaha, ali izbegavala je sve sem Crvenog, osim kada je dužnost natera. Među sestrama iz drugih ađaha bila je predobro svesna da je njena ešarpa crvena i predobro svesna vrelih pogleda koji sevaju ka njoj s ledenih lica. To je nije uznemiravalo – malo toga može to postići; čak je i promene u unutrašnjosti Kule prihvatila u hodu – ali svejedno... Misli da stvari nisu otišle toliko daleko da će bilo ko pokušati da napadne Čuvarku, ali nije želela da se igra s time. Šta god Elaida mislila, popravljanje stanja stvari biće jedna duga i teška borba, a napad na Čuvarku mogao bi uzrokovati da postane nepopravljivo.
Sem toga, to što nije morala da se osvrće preko ramena davalo joj je vremena da razmišlja o Pevarinom uznemirujućem pitanju, kojeg se nije ni setila pre nego što je predložila vezivanje Aša’mana. Kome bi se u Crvenom taj zadatak zapravo mogao poveriti? Lov na ljude koji mogu da usmeravaju doveo je Crvene sestre do toga da postrance gledaju na sve muškarce, a priličan broj njih ih čak mrzi. Preživeli brat ili otac možda nisu omraženi, omiljeni rođak ili ujak, ali kada oni preminu, premine i naklonost. I poverenje. A tu je još jedno pitanje poverenja. Vezivanje ma kog muškarca krši običaj koji je jak kao zakon. Čak i s Cutaminim blagoslovom, ko bi mogao otrčati Elaidi kada se vezivanje Aša’mana pomene? Dok je stigla do ulaza u Elaidine odaje, svega dva sprata ispod vrha Kule, izbrisala je još tri imena sa spiska mogućnosti koji je vodila u glavi. Nakon bezmalo dve nedelje, njen spisak onih u koje se sa sigurnošću može imati poverenja sastojao se od samo jednog imena, a to nikako ne odgovara za taj zadatak.
Elaida je bila u svojoj primaćoj sobi, gde je sav nameštaj bio pozlaćen i sa intarzijama od belokosti, a veliki tepih jedan od najlepših ikada izatkanih u Tiru. Sedela je u stolici niskog naslona ispred mermernog ognjišta i srkutala vino s Mejdani. Iako je bilo rano, nimalo se nije iznenadila zbog toga što je videla tu Sivu. Mejdani skoro svake noći večera sa Amirlin, a po pozivu često dolazi i preko dana. Elaida, šestobojne ešarpe dovoljno široke da joj pokrije ramena, gledala je višu ženu preko ruba svog kristalnog pehara kao neki tamnooki orao koji posmatra miša krupnih plavih očiju. Mejdani, sa smaragdima na naušnicama i visokim okovratnikom oko njenog vitkog grla, kao da je bila veoma svesna tog pogleda. Pune usne bile su joj nasmešene, ali nekako kao da su podrhtavale. Ruka kojom nije držala pehar neprestano je bila u pokretu, dodirujući smaragdni češalj iznad njenog levog uha, tapšući kosu, zaklanjajući nedra, koja su mahom bila izložena uzanim steznikom od srebrnastosivog brokata. Njena nedra teško da su preobimna, ali činilo se tako zbog njene vitkosti, a izgledalo je kao da će iskočiti iz haljine, koliko je uska. Ta žena je odevena za bal. Ili za zavođenje.
„Majko, jutarnji izveštaji su spremni“, kaza Tarna, blago se poklonivši. Svetlosti! Oseća se kao da je prekinula ljubavnike!