„Mejdani, imaš li nešto protiv da nas ostaviš?“ Čak je i smešak koji je Elaida uputila žutokosoj ženi bio kao osmeh grabljivice.
„Naravno da ne, majko.“ Mejdani spusti pehar na stočić pored stolice i skoči na noge, klanjajući se tako da haljina skoro spade s nje. „Naravno da ne.“ Sva zadihana i razrogačenih očiju, žurno izađe iz prostorije.
Kada se vrata zatvoriše za njom, Elaida se zasmeja. „Kao polaznice, bile smo prijateljice za šaputanje na jastuku“, reče ustajuči, „i čini mi se da bi ona htela da obnovi taj odnos. Možda je i pustim. Možda če na jastucima otkriti više nego što joj se do sada omaklo. Što nije ništa, istini za volju.“ Prišla je najbližem prozoru i zagledala se ka mestu gde će se njena bajkovita palata uzdići tako da bude viša i od Kule. Vremenom. Ako sestre pristanu da ih ubedi da opet rade na njoj. Jaka kiša koja je počela preko noći padala je i dalje, pa se činilo malo verovatnim da ona može videti temelje dvorca, sve što je za sada završeno. „Ako hoćeš, posluži se vinom.“
Tarna se iz petnih žila nape da joj lice ostane bezizražajno. Prijateljice za šaputanje na jastuku uobičajena su pojava među polaznicama i Prihvaćenima, ali devojačke stvari trebalo bi ostaviti za sobom skupa s devojaštvom. Naravno, ne gledaju baš sve sestre na to tako. Galina se veoma iznenadila kada ju je Tama odbila nakon što je dobila šal. Njoj su lično muškarci daleko privlačniji od žena. Naravno, većina njih se debelo plaši Aes Sedai, naročito kada saznaju da je iz Crvenog ađaha, ali tokom godina naletela je na nekolicinu koji se ne boje.
„To mi deluje čudno, majko“, kaza spuštajući kožne korice na stočić sa strane, na kojem je bio kitnjasti zlatni poslužavnik s kristalnim ibrikom za vino i peharima. „Izgleda kao da je prestravljena od tebe.“ Napunivši pehar, onjuši vino pre nego što ga srknu. Čuvanja izgleda da rade. Za sada. Elaida je naposletku pristala da se bar to tkanje podeli s drugima. „Skoro kao da je svesna da ti znaš kako je ona uhoda.“
„Naravno da me se boji.“ Elaidin glas beše pun zajedljivosti, ali onda se okameni. „Hoću da se boji. Nameravam da je sameljem. Dok kucne čas da naredim da je išibaju, ima sama da se veže za okvir. Tarna, da je ona svesna da ja znam, bežala bi glavom bez obira umesto što mi dolazi na noge.“ I dalje zureći u kišu, Elaida srknu vino. „Imaš li ikakvih vesti o ostalima?“
„Ne, majko. Ako bih mogla da obavestim Predstavnice zašto one moraju da se drže na oku...“
„Ne!“, prasnu Elaida i munjevito se okrenu da je pogleda u lice. Njena haljina bila je toliko prekrivena zamršenim crvenim vezom da se siva svila ispod skoro nije ni videla. Tarna je predložila da bi kad bi se manje razmetala svojim nekadašnjim ađahom – sročila je to nežnije, ali to je mislila – možda pomoglo da se ađasi opet ujedine, ali Elaida je toliko pobesnela da je od tada ćutala o tome. „Šta ako neke Predstavnice sarađuju s njima? To me ne bi iznenadilo. Oni besmisleni pregovori kod mosta nastavljaju se, uprkos mojim naređenjima. Ne, to me uopšte ne bi iznenadilo!“
Tarna nakloni glavu preko pehara, prihvatajući ono što ne može da se promeni. Elaida je odbijala da uvidi kako je vrlo malo verovatno da će ađasi na njenu zapovest uhoditi sopstvene sestre, a da ne znaju zašto, kad već nisu poslušali njeno naređenje da prekinu pregovore. Ali kada bi to rekla, samo bi opet došlo do dreke.
Elaida je ošinu pogledom kao da hoće da se uveri kako se ona neće raspravljati. Ta žena je delovala tvrđe nego ikada. I krhkije. „Šteta što pobuna u Tarabonu nije uspela“, naposletku kaza. „Pretpostavljam da se s tim u vezi ništa ne može uraditi.“ Ali to je često pominjala, u neobičnim trenucima, sve otkad su stigle vesti da Seanšani vraćaju vlast nad tom zemljom. Nije se toliko pomirila s tim koliko se pretvarala. „Hoću da čujem neke dobre vesti, Tarna. Ima li ikakvih glasova o pečatima na zatvoru Mračnoga? Moramo se postarati da se više nijedan ne slomi.“ Kao da Tarna to ne zna.
„Ađasi ništa nisu izvestili, majko, a mislim da tako nešto ne bi zadržali za sebe.“ Požele da te reči nije izgovorila čim joj sleteše sa usana.
Elaida zagunđa. Ađasi su joj prenosili samo mrvice od onoga što su im njihove oči i uši otkrivale, a ona je to ogorčeno mrzela. Njene oči i uši sabrane su u Andoru. „Kako napreduje posao u lukama?“
„Polako, majko.“ Pošto je trgovina zagušena, u gradu je već počela da se oseća glad. Uskoro će svi početi da gladuju, ako se ulazi u luke ne raščiste. Čak i odsecanje dela lanca koji je još od gvožđa, u Južnoj luci, pokazalo se nedovoljnim da bi se propuštalo dovoljno brodova da se Tar Valon prehranjuje. Kada je Tarni naposletku pošlo za rukom da je ubedi u neophodnost toga, Elaida je naredila da se kule koje nose lance sruše, kako bi ti ogromni komadi kuendilara mogli da se uklone. Ali, baš kao zidovi, kule su podignute i osnažene pomoću Moći, pa samo Moć može da ih rastavi. To nije nimalo lako. Prvobitni graditelji dobro su uradili svoj posao, a te zaštite izgleda da nisu mrdnule ni za dlaku. „Za sada Crvene obavljaju većinu posla. Sestre iz ostalih ađaha povremeno dolaze, ali svega nekoliko njih. Doduše, očekujem i da će se to ubrzo promeniti.“ Sve znaju koliko je taj posao nužan, ma koliko ga mrzele – nema te sestre kojoj može da se dopadne da na taj način kuluči; Crvene koje su obavljale većinu posla svakako su zbog toga dovoljno gunđale – ali naređenje je došlo od Elaide, a u današnje vreme to uzrokuje otezanje i odugovlačenje.
Elaida teško uzdahnu, pa otpi jedan dug gutljaj. Izgledalo je kao da joj je potreban. Stiskala je pehar toliko jako da su joj tetive na ruci iskočile. Pređe preko svilenog tepiha kao da hoće da udari Tamu. „Opet mi prkose. Opet! Tarna, pokoriće mi se. Hoće! Napiši tu naredbu i kada je potpišem i stavim pečat na nju, postavi je u odajama svih ađaha.“ Stade ispred Tarne tako da su im se nosevi skoro dodirivali, a njene tamne oči zablistaše kao da je gavran. „Predstavnice bilo kog ađaha koji ne pošalje srazmeran broj sestara ići će na svakodnevne pokore kod Silvijane, sve dok se to ne ispravi. Svakodnevne! A Predstavnice ma kog ađaha koji pošalje sestre na one... na one pregovore postupiće isto. Ispiši to da potpišem!“
Tarna duboko udahnu. Pokore možda urode plodom a možda i ne, u zavisnosti od toga koliko su Predstavnice rešene, kao i glave ađaha – doduše, ne misli da bi stvari mogle da pođu po zlu toliko da one u potpunosti odbiju da prihvate pokoru; to bi začelo bio Elaidin kraj, a možda i kraj Kule. Ali javno postavljanje naredbe, tako da Predstavnice nemaju iza čega da se sakriju i sačuvaju dostojanstvo, nije najbolji način da se to postigne. Zapravo, lako je moguće da je to najgori način. „Ako bih mogla da predložim“, poče što je nežnije mogla. Ona nikada nije bila poznata po nežnosti.
„Ne možeš“, oštro je prekide Elaida. Otpi još jedan veliki gutljaj, iskapivši pehar, pa pređe preko tepiha da ga opet napuni. Previše pije u poslednje vreme. Tarna ju je čak jednom videla pijanu! „Kako Silvijana napreduje s malom Al’Verovom?“, upita sipajući.
„Egvena provodi skoro polovinu svakog dana u Silvijaninoj radnoj sobi, majko.“ Pazila je da joj glas bude bezizražajan. Bio je to prvi put da se Elaida raspituje za tu mladu ženu otkako je pre devet dana zarobljena.
„Toliko? Hoću da bude ukroćena, a ne slomljena.“
„Ja... sumnjam da će biti slomljena, majko. Silvijana će paziti da do toga ne dođe.“ A i ta devojka se nešto pita. Ali to nije za Elaidine uši. Urlala je na Tarnu više nego dovoljno, tako da je ona naučila da izbegava teme koje samo dovode do dreke. Neponuđeni saveti i predloži nisu ništa beskorisniji od neprihvaćenih saveta i predloga, a Elaida skoro nikada ne prihvata ni jedne ni druge. „Egvena je tvrdoglava, ali očekujem da će uskoro popustiti.“ Mora. Kada je Galina batinala Tarnu da bi iz nje izbila unutrašnji otpor, u to nije ulagala ni desetinu napora koji Silvijana ulaže u Egvenu. Ta devojka mora ubrzo popustiti pred time.“