Dakle, nije bila reč o ptici. Još ptičjih glasova najavljivalo je njihov dolazak, pa su ubrzo ujahali u uredan logor. Nigde nije bilo šatora, ali koplja su bila uredno složena, konji vezani između drveća, blizu ćebadi ljudi koji ih jašu, s jahaćim ili tovarnim sedlom svakom konju ispred glave. Njima neće biti potrebno mnogo da rasture logor i pođu. Logorske vatre bile su male i odavale malo dima.
Kako su zalazili u logor, ljudi u mrkozelenim oklopnim prsnicima, sa onom crvenom šakom na rukavima kaputa i crvenim maramama vezanim za levu ruku, počeše da se dižu na noge. Gledala je proseda lica sa ožiljcima i glatka mlada lica, sva očiju uprtih u Igračku i sa izrazima koje je mogla da opiše samo kao željne. Začu se sve snažniji žamor glasova, koji se kao povetarac pronosio kroz drveće.
„To je lord Met.“
„Lord Met se vratio.“
„Lord Met nas je pronašao.“
„Lord Met.“
Tuon se zgleda sa Selukijom. Odanost u tim glasovima nije bila lažna. To je retkost i često ide podruku sa zapovednikom koji nije strog, već labavo održava red. Mada, i očekivala bi od svake vojske koju Igračka predvodi da bude zapuštena, puna ljudi koji vreme provode u pijančenju i kockanju. Samo što ti ljudi nisu delovali ništa zapuštenije od ma kog drugog odreda koji je prešao preko planinskog lanca i prejahao nekoliko stotina milja. Niko se nije teturao od pića.
„Uglavnom logorujemo danju i krećemo se noću, kako bismo izbegli da nas Seanšani primete“, kaza Talmanes Igrački. „To što nismo videli nijednu od onih letećih zveri ne znači da ih nema. Izgleda da je većina Seanšana dalje na severu ili dalje na jugu, ali izgleda da na trideset milja severno odavde imaju logor, a glasine kažu da je u njemu jedan od tih stvorova.“
„Izgleda mi da si prilično dobro obavešten“, reče mu Igračka, odmeravajući pogledom vojnike pored kojih su prolazili. Odjednom klimnu, kao da je nešto odlučio. Delovao je zloslutno i... možda, kao da se pomirio sa sudbinom?
„To jesam, Mete. Poveo sam polovinu izviđača, a primio sam i neke Altarce koji su se borili protiv Seanšana. Dobro, većina njih je izgleda uglavnom krala konje, ali neki su bili voljni da se toga odreknu u zamenu za priliku da se zaista bore. Mislim da znam gde su svi seanšanski tabori odjuga Malvidskog tesnaca pa dovde.“
Jedan čovek odjednom dubokim glasom zapeva, a drugi mu se pridružiše kako se pesma brzo širila.
Sada su svi do jednog u logoru pevali i pesma je grmela hiljadama glasova.
Završiše vikom, smehom i međusobnim tapšanjem po ramenima. Ko je, za ime Svetlosti, taj Crni Džek?
Zauzdavši konja, Igračka diže ruku u kojoj mu beše ono čudno koplje. To je bilo sve, ali vojnici utihnuše. Dakle, nije mek i popustljiv. Malo je drugih razloga da vojnici vole svoje zapovednike, ali nekako je neverovatno da najčešći razlog važi ni manje ni više nego za Igračku.
„Hajde da im ne stavimo do znanja kako smo ovde sve dok ne budemo želeli da to znaju“, glasno reče Igračka. Nije držao govor, već se samo starao da mu se glas daleko nosi. Ljudi su ga čuli, pa preko ramena ponavljali njegove reči kako bi bile prenete ljudima koji ne mogu da ga čuju. „Daleko smo od kuće, ali nameravam da se kući vratimo. Zato budite spremni za pokret – i to da se krećete brzo. Družina Crvene ruke može da se kreće brže od bilo koga drugog i ima to da dokažemo.“ Nije bilo nikakvog klicanja, ali bilo je mnogo klimanja. Okrenuvši se Talmanesu, on upita: „Imaš li mape?“
„Najbolje koje postoje“, odgovori Talmanes. „Družina sada ima svog kartografa. Gazda Rojdel već je imao dobre karte svega od Aritskog okeana do Kičme sveta, a otkako smo prešli Damonske planine, on i njegovi pomoćnici crtaju nove karte predela kroz koje smo prolazili. Čak su na karti istočne Altare označili ono što smo saznali o Seanšanima. Ali većinom su ti logori privremeni. Vojnici idu nekud drugde.“
Selukija se promeškolji u sedlu, ali Tuon joj prstima reče STRPLJENJE, i to u visokozapovednom načinu. Bila je to izričita naredba. Lice joj je ostalo bezizražajno, ali ključala je u sebi. To što znaju gde su vojnici daće im naznake kuda ti vojnici idu. Mora da postoji neki način kako da spali tu kartu. To je jednako važno kao što je važno da se dočepa jednog od onih čekrka za samostrel.
„Hoću da porazgovaram i sa gazda Rojdelom“, kaza Igračka.
Vojnici priđoše da prihvate konje i na neko vreme sve kao da bese u metežu. Jedan čovek s prorezom između zuba prihvati Akejnine uzde, a Tuon mu izdade izričita uputstva o tome kako da se stara o kobili. On je, klanjajući se, pogleda ispod oka. Ljudi niskoga roda u ovim zemljama izgleda da su ubeđeni kako su svima ravni. Selukija ista ta uputstva izdade jednom vižljastom mladiću koji je prihvatio Pupoljčicine uzde. Mislila je da je to prikladno ime za konja koji je ranije pripadao jednoj garderoberki. Mladić je zurio Selukiji u grudi sve dok ga nije ošamarila. I to snažno. On se samo isceri i povede kobilu, trljajući obraz. Tuon uzdahnu. To je lepo i krasno za Selukiju, ali da ona ošamari čoveka niskog roda, pogled bi joj mesecima bio spušten.
Doduše, ubrzo se skrasila na jednoj stoličici na rasklapanje, dok joj je Selukija stajala iza leđa a zdepasti Lopin im nudio limene šolje pune tamnog čaja, sasvim se ispravno klanjajući i Selukiji i njoj. Ne dovoljno duboko, doduše, ali proćelavi čovek se trudio. Čaj joj je bio savršeno zaslađen medom, veoma lagano, ali on ih ipak služi dovoljno dugo da bi znao kako voli da ga pije. Oko njih je sve vrvelo. Talmanes se nakratko pozdravio sa sedokosim Nerimom, koji je izgleda bio njegov sluga i srećan što mu se vratio. Ako ništa drugo, obično žalosno lice tog mršavog čoveka na tren se ozarilo pravim smeškom. Takve stvari bi trebalo raditi nasamo. Lejlvin i Domon su dozvolili gazda Čarinu da sa Džuilinom i Terom povede Olvera u istraživanje logora – otišli su i Tom i Aludra, da protegnu noge – a onda namerno seli na stoličice blizu njih. Lejlvin je čak otišla toliko daleko da na jedan dug tren netremice zuri u Tuon. Selukija izusti nekakav tihi zvuk, veoma nalik režanju, ali Tuon to zanemari već pokaza gazdarici Anan da prinese svoju stoličicu pored nje. Vremenom će izdajnici i lopov biti kažnjeni, vlasništvo vraćeno pravim vlasnicima, a marat’damane će biti na povocima, ali sve to mora da sačeka ono što je bitnije.
Još tri zapovednika se pojaviše, mlade velmože sa onom crvenom šakom na kaputima od tamne svile, pa se i oni pozdraviše sa Igračkom, a sve bi propraćeno mnoštvom smeha i udaranja po ramenima, što je njima izgleda bilo znak naklonosti. Ubrzo je razlučila ko je ko. Edorion beše crmpurast vitak čovek, ozbiljnog lica, sem kada se smeši, Rajmon jedan plećati čovek koji se mnogo smešio – a Karlomin visok i vitak. Edorion je bio glatko izbrijan, dok su i Rajmon i Karlomin imali tamne brade potkresane u šiljke, koje su se presijavale kao da su premazane uljem. Sva trojica su se duboko poklonila pred Aes Sedai. Poklonili su se čak i Betamin i Seti! Tuon odmahnu glavom.
„Često sam ti govorila kako je ovo drugačiji svet od onog na koji si ti navikla“, promrmlja gazdarica Anan, „ali ti i dalje ne veruješ baš u potpunosti u to, zar ne?“
„Samo zato što se nešto radi na izvestan način“, odgovori Tuon, „ne mora da znači da bi tako i trebalo da se radi, pa čak i kad se dugo radi na taj način.“
„Neki bi možda isto to rekli za tvoj narod, moja gospo.“
„Možda bi neki.“ Tuon tu prekide priču, mada je obično uživala u razgovorima s tom ženom. Gazdarica Anan zalagala se protiv stavljanja povodaca na marat’damane, kao što se i moglo očekivati, pa čak i protiv držanja da’kovejl – ni manje ni više – ali to su bile rasprave, a ne svađe, i Tuon ju je naterala da joj za nekoliko stvari prizna da je u pravu. Nadala se kako će joj vremenom poći za rukom da u potpunosti preobrati tu ženu. Ali ne danas. Želi da bude usredsređena na Igračku.