„Rande“, izusti kada mu vide ruku. „Žao mi je. Ja... učiniću šta mogu, ali ne mogu da je popravim da bude kao što je bilo.“ Pogled joj beše ispunjen jadom.
On joj bez reči pruži levu ruku. Buktala je od bola. Čudno, ali i dalje je osećao šaku. Činilo mu se kao da i dalje može da stisne pesnicu prstima koji više ne postoje. Još više se naježi kada ona dublje povuče saidar, a pramičci dima nestaše s njegovog rukava, nakon čega ga ona zgrabi za ruku iznad zapešća. Čitava ruka poče da ga pecka i bol minu. Lagano, pocrnelu kožu zameni glatka i zdrava, koja kao da se preli preko malog patrljka koji je do maločas bio osnova njegove šake. Bilo je čudesno gledati to. I zmaj skerletno-zlatnih krljušti opet izraste, koliko je mogao, završavajući se delićem zlatne grive. Još je osećao čitavu šaku.
„Tako mi je žao“, opet mu reče Ninaeva. „Daj da ispitam imaš li drugih povreda.“ Zamolila ga je, ali naravno – nije čekala. Uhvati ga obema rukama za glavu i njega prože jeza. „Nešto ti nije u redu sa očima“, reče mu mršteći se. „Bojim se da pokušam to da popravim a da prethodno ne proučim. I najmanja greška mogla bi da te oslepi. Kako vidiš? Koliko sam prstiju podigla?“
„Dva. Vidim dobro“, šlaga on. Crne tačke su nestale, ali sve je i dalje video kao kroz vodu, a došlo mu je da čkilji od sunca koje kao da je bleštalo desetostruko jače nego maločas. Stare rane na njegovom boku bile su čvorište bola.
Bašer sjaha ispred njega sa svog zdepastog dorata i namršti se gledajući patrljak njegove leve ruke. Otkopčavši remen na kalpaku, skide ga pa ga tutnu pod mišku. „Bar si živ“, grubo reče. „Viđao sam gore povrede.“
„I ja“, odgovori Rand. „Mada, moraću iznova da učim mačevanje.“ Bašer klimnu. Za većinu stavova potrebne su dve šake. Rand se sagnu da uzme krunu Ilijana, ali Min mu pusti ruku i žurno mu pruži krunu. On je stavi na glavu. „Moraću da smislim nove načine kako da sve radim.“
„Mora da si obamro“, lagano kaza Ninaeva. „Rande, upravo si pretrpeo tešku povredu. Možda bi najbolje bilo da legneš. Lorde Davrame, neka neko od tvojih ljudi donese sedlo da digne noge na njega.“
„Nije obamro“, tužno reče Min. Vezaje bila puna tuge. Uhvati ga za ruku kao da opet hoće da ga pridrži. „Ostao je bez šake, ali tome nema pomoći, pa se već pomirio s tim.“
„Vunoglava budala“, promrmlja Ninaeva. Njena šaka, i dalje umrljana Sandomerinom krvlju, odlete ka debeloj pletenici koja joj je bila prebačena preko ramena, ali onda je naglo spusti. „Teško si povređen. U redu je žaliti. U redu je osećati se zatečeno. To je prirodno!“
„Nemam vremena“, odgovori joj on. Minina tuga bila je tolika da je pretilo da će preplaviti vezu. Svetlosti, pa on je dobro! Zašto se oseća tako tužno?
Ninaeva zamrmlja napola sebi u bradu nešto o „vunoglavcu“, „budali" i „tvrdoglavom muškom“, ali nije odustala. „Te stare rane na tvom boku opet su se otvorile“, skoro da procedi kroz zube. „Ne krvariš gadno, ali krvariš. Možda ću sada naposletku moći da učinim nešto u vezi s njima.“
Ali ma koliko se trudila – a pokušala je tri puta – ništa se nije promenilo. I dalje je osećao kako mu krv lagano klizi niz rebra. Rane su i dalje bile bukteće čvorište bola. Naposletku, nežno joj odgurnu ruke od sebe.
„Ninaeva, učinila si šta si mogla. Dovoljno je.“
„Budalo.“ Ovoga puta, to jeste procedila kroz zube. „Kako može da bude dovoljno kada ti i dalje krvariš?“
„Ko je ona visoka žena?" upita Bašer. Bar ga on razume. Ne traći se vreme na ono što se ne može popraviti. „Nisu valjda nju pokušali da predstave kao Kćer Devet meseca, zar ne? I to nakon što su mi ispričali da je sićušno stvorenjce.“
„Jesu“, odgovori Rand i ukratko objasni.
„Semirhag“, s nevericom promrmlja Bašer. „Kako možeš biti toliko siguran?“
„Ona je Anat Dordže, a ne... ne to što si rekao“, glasno otegnu sul’dam kože boje meda. Tamne oči joj behu zakošene, a kosa prošarana sedima. Izgleda da je ona bila najstarija sul’dam i da se najmanje plašila. Nije da ne izgleda uplašeno, ali dobro se drži. „Ona je Istinozborac visoke gospe.“
„Tišina, Falendra“, ledenim glasom reče Semirhag, osvrnuvši se. Pogledom je obećavala bol. Gospa od Bola ispunjava svoja obećanja. Zarobljenici su se ubijali kada bi čuli ko ih je zarobio – muškarci i žene su kidali vene zubima ili noktima.
Ali Felandra to izgleda nije uviđala. „Nećeš ti da mi zapovedaš“, prezrivo odvrati. „Nisi čak ni so’đin.“
„Kako možeš da budeš siguran?" htede da čuje Kecuejn. Oni zlatni meseci i zvezde, ptice i ribe, zanjihaše se kada ona pogledom pređe od Randa do Semirhag i nazad.
Semirhag ga poštede toga da smišlja laž. „On je lud“, hladno kaza. Stojeći ukočeno kao kip, s drškom Mininog noža koja je i dalje štrčala pored njene ključne kosti i prednjeg dela crne haljine mokrog od krvi, kao da je bila kraljica na svom prestolu. „Grendal bi to mogla da objasni bolje od mene. Ona je stručna za ludilo – ali pokušaću. Znaš li za ljude koji čuju glasove u glavi? Ponekad, veoma retko, glasovi koje čuju zapravo su glasovi njihovih prošlih života. Lanfear je tvrdila kako on zna stvari iz našeg Doba koje je samo Lijus Terin Telamon mogao da zna. Očigledno da on čuje glas Lijusa Terina. Međutim, to što je glas koji on čuje stvaran, ne predstavlja nikakvu razliku. Štaviše, zbog toga je njegovo stanje još gore. Čak ni Grendal obično nije uspevala da postigne reintegraciju kod nekoga ko čuje pravi glas. Kako sam shvatila, sunovrat u konačno ludilo ume da bude... nagao.“ Usne joj se izviše u smešak koji se nije odražavao u njenim tamnim očima.
Da li ga to drugačije gledaju? Loganovo lice bilo je nečitko kao da je isklesano iz kamena. Bašer je izgledao kao da i dalje ne veruje u to. Ninaevina usta behu otvorena, a oči razrogačene. Veza... Za jedan dug tren, veza je bila puna... obamrlosti. Nije znao hoće li moći da podnese ako Min sada pobegne od njega. Za nju bi bilo najbolje na svetu da pobegne. Ali saosećanje i rešenost snažni kao planine potisnuše obamrlost, kao i ljubav toliko jaka da mu se činilo kako bi mogao da se ogreje na njoj. Još ga jače stisnu za ruku, a on pokuša da svojom šakom poklopi njenu. Prekasno se seti da više nema šaku i spusti patrljak, ali ne pre nego što ju je dodirnuo. U vezi se ništa ni za dlaku nije promenilo.
Kecuejn se približi višoj ženi i pogleda je. To što se suočila s jednom od Izgubljenih izgleda da je ne dotiče ništa više nego suočavanje s Ponovorođenim Zmajem. „Veoma si spokojna za jednu zatvorenicu. Mesto da poričeš optužbu, ti pružaš dokaze protiv sebe.“
Semirhag prestade da se ledeno smeši Randu i taj svoj hladan osmeh uputi Kecuejn. „Zašto bih poricala samu sebe?“ Svaka reč beše natopljena gordošću. „Ja sam Semirhag.“ Neko oštro uzdahnu, a sul’dam i damane zadrhte i zajecaše. Jedna sul’dam – lepa žutokosa žena – odjednom povrati ispred sebe, a jedna druga – zdepasta i tamnoputa – izgledala je kao da će svakog časa i ona.
Kecuejn jednostavno klimnu. „Ja sam Kecuejn Melajdrin. Radujem se dugim razgovorima s tobom.“ Semirhag se podrugljivo isceri. Njoj nikada nije nedostajalo hrabrosti.
„Mislile smo da je ona visoka gospa“, žurno reče Falendra, ali istovremeno kolebljivo. Kao da samo što nije cvokotala zubima, ali nekako je naterala sebe da izgovori te reči. „Mislile smo da nam ukazuje čast. Odvela nas je u jednu sobu u Tarezinskoj palati gde je bila... rupa u vazduhu, pa smo kroz nju prošle i izašle ovde. Očiju mi! Mislile smo da je ona visoka gospa.“