Zabrinutog lica, Dain prihvati Galadov plašt i opasač s mačem, premeštajući se s noge na nogu kao da nije baš siguran postupa li ispravno. Pa, pružena mu je prilika da se predomisli, a sada je prekasno. Bajar oklopljenom rukom uhvati Galada za rame i nagnu se uz njega.
„Voli da napada ruke i noge“, tiho reče, osvrćući se i gledajući Valdu. Sudeći po tome kako ga je streljao pogledom, među njima nije sve bilo čisto. Naravno, to mrštenje se nije mnogo razlikovalo od njegovog uobičajenog izraza.
„Voli da cedi krv iz svog protivnika, sve dok taj više ne može ni da korakne ni da digne mač, pa tek onda kreće da ga ubije. Brži je od otrovnice, ali najčešće napada protivnikovu levu stranu, a isto će očekivati i od tebe.“
Galad klimnu. Većini desnorukih lakše je da tako napadaju, ali to mu se čini čudnom slabošću za jednog majstora sečiva. Garet Brin i Henri Haslin terali su ga da vežba tako što će menjati kojom rukom drži gornji deo balčaka, upravo da ne bi razvio tu lošu naviku. Čudno je to što Valda voli da produžava borbu. Njega su učili da se trudi da je završi što je brže i čistije moguće.
„Zahvaljujem ti“, kaza, a ispijeni čovek sumorno se namršti. Daleko od toga da je Bajar dopadljiv, a izgleda da ni on ne voli nikog sem mladog Bornhalda. Od njih trojice, njegovo prisustvo najviše ga je iznenadilo, ali ipak je tu i to mu se računa u prilog.
Stojeći na sredini dvorišta, podbočen u svom belom kaputu izvezenom zlatom, Valda se okrenuo u mestu. „Svi se povucite uza zidove“, glasno zapovedi. Potkovice zazvečaše po kaldrmi kada Deca i konjušari krenuše da ga poslušaju. Asunava i njegovi Ispitivači zgrabiše uzde svojih konja, a lice visokog inkvizitora bilo je zgrčeno od ledene srdžbe. „Neka sredina bude čista. Mladi Damodrede, srešćemo se tu... “
„Oprosti mi, moj gospodaru kapetane zapovedniče“, prekinu ga Trom uz blagi naklon, „ali budući da si učesnik u sudu, ne možeš biti arbitar. Sem visokog inkvizitora, koji po zakonu ne može da učestvuje, ja sam posle tebe najviši po činu, te stoga, uz tvoju dozvolu...“ Valda ga ošinu pogledom, pa žustro priđe Kašgaru i stade pored njega, prekrstivši ruke, pa razmetljivo zalupka stopalom, pokazujući nestpljivost da se što pre počne.
Galad uzdahnu. Ako stvari pođu po zlu za njega, što je gotovo neumitno, njegovi prijatelji će za neprijatelja imati najmoćnijeg čoveka među Decom. Verovatno je da bi Trom u svakom slučaju navukao na sebe njegovo neprijateljstvo, ali sada je to još izvesnije. „Drži ih na oku“, kazao je Bornhaldu klimajući glavom prema Ispitivačima na konjima okupljenim oko kapije. Asunavini poslušnici i dalje su kao telohranitelji stajali u krugu oko njega, svi do jednog sa šakama na balčacima.
„Zašto? Sada čak ni Asunava ne može da se umeša. To bi bilo protiv zakona.“
Jedva se suzdržao da opet ne uzdahne. Možda je mladi Dain daleko duže Dete od njega, a njegov otac je čitav život proveo u službi, ali taj čovek kao da o Deci zna daleko manje nego što je on naučio. Za Ispitivače je zakon ono što oni kažu da jeste. „Samo pazi na njih.“
Trom je stajao u sredini dvorišta, mača isukanog i pruženog u ravni s tlom, a za razliku od Valde izgovorio je reči tačno onako kako su zapisane. „Pod Svetlošću smo okupljeni kako bismo posvedočili sudu pod Svetlošću, svetom pravu svakog Deteta Svetla. Svetlost obasjava istinu, a ovde će Svetlost obasjati pravdu. Neka niko ne progovara ko nema pravo po zakonu i neka svako ko pokuša da se umeša bude smesta sasečen. Ovde će pravdu pod Svetlošću naći čovek koji pod Svetlošću zavetuje svoj život, i to snagom svoje mišice i voljom Svetlosti. Suprotstavljeni će se goloruki sastati ovde gde ja sada stojim“, nastavi spuštajući mač, „i nasamo porazgovarati. Neka im Svetlost pomogne da nađu reči kojima će ovo okončati pre krvoprolića, jer ako to ne učine, jedno Dete danas mora da umre, a njegovo će ime biti izbrisano iz naših spisa i svaki pomen na njega biti zabranjen. Pod Svetlošću, biće tako.“
Kako je Trom krenuo ka rubu dvorišta, tako je Valda pošao ka središtu, i to u stavu zvanom „mačka prelazi dvorište" – bahato i nehajno. On zna da nema tih reči koje mogu sprečiti da krv bude prolivena. Za njega je dvoboj već počeo. Galad mu je samo pošao u susret. Beše viši od Valde skoro za glavu, ali ovaj se držao kao da je on krupniji i uveren da će pobediti.
Ovoga puta, osmeh mu je bio potpuno preziriv. „Nemaš ništa da kažeš, je li, mali? Nije ni čudo, s obzirom na to da će ti majstor sečiva za jedno minut odrubiti glavu. Ali hoću da ti jedno razjasnim pre nego što te ubijem – kada sam je poslednji put video, drolja je bila živa i zdrava i biće mi žao ako je sada mrtva.“ Osmeh se raširi i postade još prezriviji. „Nikad u životu nisam zajašio neku bolju i nadam se da ću je jednog dana opet jašiti.“
Usijana srdžba navre u Galadu, ali uz silan napor nekako mu pođe za rukom da okrene leđa Valdi i da se udalji od njega, već besom hraneći zamišljeni plamen, kako su ga njegova dva učitelja naučila. Čovek koji se gnevan bori, gnevan i umire. Dok je stigao do mladog Bornhalda, već je postigao ono što su Garet i Henri nazivali jedinstvo. Lebdeći u praznini, isuka mač iz kanija koje mu je Bornhald pružio i blago zakrivljeno sečivo postade deo njega.
„Šta ti je rekao?“, upita ga Dain. „Na trenutak si izgledao kao da ćeš ga ubiti na licu mesta.“
Bajar uhvati Daina za ruku. „Ne skreći mu pažnju“, promrmlja.
Galad je bio usredsređen. Svaki put kada bi neko sedlo zaškripalo, on bi to čuo jasno i određeno; svaki put kada bi potkovica odjeknula po kaldrmi. S razdaljine od deset stopa čuo je kako muve zuje kao da su mu u uvu. Činilo mu se kao da im bezmalo može razaznati pokrete krila. Sjedinio se s muvama, s dvorištem, s dvojicom ispred sebe. Sve to postade deo njega, a samome sebi ne bi mogao skrenuti pažnju.
Valda ga je sačekao da se okrene pre nego što je na suprotnoj strani dvorišta isukao svoj mač, i to kicoški, tako da sečivo blesnu kada mu se zavrte u levoj ruci, pa iskoči iz nje i odlete u mu u desnu, u kojoj opet opisa blistavi točak u vazduhu pre nego što se zaustavi ispred njega, u obema rukama, nepomično kao kamen. Valda krenu napred, opet u istom stavu, „mačka prelazi dvorište“.
I sam dižući mač, Galad krenu da ga presretne, bez razmišljanja zauzevši jedan stav, možda pod uticajem svog stanja uma. Stav se zvao „praznina" i samo oštro i znalačko oko moglo bi da prepozna kako nije reč o običnom hodu. Samo znalačko oko može da vidi kako se prilikom svakog otkucaja srca nalazi u savršenoj ravnoteži. Valda taj čapljom obeleženi mač nije dobio na poklon. Pet majstora sečiva sudilo je o njegovom umeću i jednoglasno mu dodelilo to zvanje. Glasanje uvek mora biti jednoglasno. Jedini drugi način da se to zvanje dobije jeste da se u poštenoj borbi, jedan na jedan, ubije drugi nosilac sečiva sa čapljom. Valda je tada bio mlađi nego Galad sada. Ali to nije bilo bitno. Nije bio usredsređen na Valdinu smrt. Nije bio usredsređen ni na šta. Ali nameravao je da ubije Valdu, pa makar morao da vrati mač u korice, spremno svojim telom prihvatajući tom čapljom označeno sečivo da bi to postigao. Prihvatio je da će možda doći do toga i pomirio se s time.
Valda nije traćio vreme na zauzimanje položaja. Čim mu se Galad našao nadohvat mača, kao munja ga je napao „branjem niske jabuke“, baš kao da zaista namerava da mu u prvom minutu borbe odrubi glavu. Na to se moglo odgovoriti na nekoliko načina, koji su mukotrpnom obukom postali nagonski, ali Bajarova upozorenja lebdela su mu negde u tmurnim krajevima uma, baš kao i činjenica da ga je Valda upozorio upravo na to. I to dvaput. Ne razmišljajući šta čini, odluči se za nešto drugo i izmaknu se u stranu pa zakorači napred, istog trena kada se „branje niske jabuke" pretvori u „leopardovo milovanje“. Valda razrogači oči kada njegov udarac za nekoliko palaca promaši Galadovu levu butinu, a razrogači ih još i više kada mu „rasecanje svile" zaseče desnu podlakticu. Međutim, smesta se prebaci u „let golubice“, i to tako brzo da se Galad izmače pre nego što njegovo sečivo duboko zaseče Valdu, jedva odbijajući udarac „orao kruži nad barom“.