Plesali su napred-nazad razmenjujući udarce, klizeći po kaldrmi. „Gušter u trnju" naleteo je na „trokraku munju“. „List na lahoru" odbio je „jegulju među lokvanjima“, a „dva zeca u skoku" naletela su na udarac „kolibri ljubi ružu“. Razmenjivali su udarce kao da vežbaju. Galad je pokušavao napad za napadom, ali Valda je zaista bio brz kao otrovnica. „Ples šumskog tetreba" koštao ga je plitke posekotine na levom ramenu, a „crvenperi jastreb hvata golubicu" koštao ga je još jedne rane na levoj ruci, neznatno dublje. „Reka svetlosti" možda bi mu u potpunosti odsekla ruku da taj poprečni udarac nije dočekao očajnički brzom „kišom na jakom vetru“. Napred-nazad, sečiva su se neprestano belasala, a vazduh je odzvanjao od zveketa čelika po čeliku.
Nije mogao da oceni koliko se dugo bore. Vreme nije postojalo, već samo trenutak. Činilo mu se kao da se on i Valda kreću kao pod vodom, pokreta usporenih osekom. Valdi se lice bilo orosilo znojem, ali samouvereno se smešio, kao da ga nimalo me muči posekotina na podlaktici, i dalje jedina rana koju je zadobio. Galad je osećao kako i njega znoj obliva i peče mu oči. Osećao je i krv kako mu curi niz ruku. Te povrede će ga na kraju usporiti, a možda su ga već i usporile, ali dobio je i dve rane na levom bedru – i to obe ozbiljnije. Od tih rana čizma mu se napunila krvlju i nije mogao a da ne hramlje, doduše blago – ali to će se s vremenom pogoršati. Ako će ubiti Valdu, to se mora dogoditi ubrzo.
Namerno udahnu duboko, pa još jednom – i to na usta – pa još jednom. Neka Valda pomisli da on gubi dah. Sečivo mu blesnu u „ubadanje konca u iglene uši“, prema Valdinom levom ramenu, ali ne onoliko brzo koliko je to moglo da bude. Ovaj s lakoćom odgovori s „lastavica poleće“, smesta skliznuvši u „lav skače“. To se završi trećom ranom na njegovoj butini; nije smeo da bude brži u odbrani nego u napadu.
Opet napade Valdino rame „ubadanjem konca u iglene uši“, pa opet i opet, sve vreme duboko dišući na usta. Samo ga je sreća sačuvala da u tim razmenama ne primi još više udaraca. Ili možda Svetlost zaista obasjava tu borbu.
Valda se još više isceri; poverovao je da je on na rubu snage, iznnuren i usredsređen samo na jedno. Kada Galad presporo po peti put poče „ubadanje konca u iglene uši“, Valdi mač krenu u „lastavica poleće“, ali skoro nehajno. Pribravši svu brzinu koja mu je ostala, Galad izmeni udarac i „kosidba ječma" zaseče Valdu neposredno ispod grudnog koša.
Na trenutak se činilo da taj čovek nije ni svestan da je ranjen. Načini korak i poče nešto što je možda trebalo da bude „kamenje pada s litice“, a onda razrogači oči i zatetura se, a mač mu ispade iz ruku i zveknu po kaldrmi kada on pade na kolena. Ruke mu pođoše ka velikoj rani preko tela, kao da pokušava da zadrži utrobu da mu ne ispadne, a usta mu se otvoriše i staklaste oči usredsrediše na Galadovo lice. Šta god da je nameravao da kaže, nije mu pošlo za rukom jer mu krv pokulja preko brade. Pade na lice i više se ne mrdnu.
Po navici, Galad odsečno otrese sečivo kako bi krv skliznula s poslednjeg palca njegove dužine, pa se lagano sagnu da nekoliko preostalih kapi obriše o Valdin beli kaput. Bol koji je do tada zanemarivao sada se rasplamsa. Levo rame i čitava ruka izgarali su mu od bola; butina kao da mu je plamtela. Jedva se uspravio. Možda je bliže iznurenosti nego što je mislio. Koliko su se dugo borili? Mislio je da će osetiti zadovoljstvo zato što je osvetio majku, ali osećao je samo prazninu. Valdina smrt nije dovoljna. Ništa sem žive Morgaze Trakand ne može biti dovoljno.
Odjednom postade svestan ritmičnog pljeskanja i diže pogled, pa vide Decu kako tapšu po svojim oklopljenim ramenima u znak odobravanja. Svi do jednog – izuzev Asunave i Ispitivača. Od njih nije bilo ni traga ni glasa.
Bajar požuri ka Galadu noseći kožnu vrećicu i pažljivo mu raseče rukav. „Ove će morati da se zašiju“, promrmlja, „ali mogu da čekaju.“ Kleknu pored Galada, pa izvadi iz vrećice zavoje i poče da ih namotava preko rana na butini.
„I ove moraju da se zašivaju, ali zavoji će sprečiti da u međuvremenu iskrvariš.“
Ostali počeše da se skupljaju oko njega i da mu čestitaju, najpre ljudi koji su sjahali, a iza njih oni koji još behu u sedlima. Niko nije ni pogledao leš na kaldrmi, izuzev Kašgara, koji već krvavim kaputom očisti Valdin mač pre nego što ga je vratio u kanije.
„Kud Asunava ode?“, upita Galad.
„Otišao je čim si poslednji put zasekao Valdu“, nelagodno odgovori Dain. „Verovatno je krenuo u logor da dovede Ispitivače.“
„Zaputio se u suprotnom smeru, prema granici“, javi se neko. Nasad je odmah preko granice.
„Gospodari kapetani“, reče Galad, a Trom klimnu.
„Nema Deteta koje bi pustilo da te Ispitivači uhapse zbog ovoga što se ovde desilo, Damodrede – ako to ne naredi njegov kapetan. Mislim da bi neki od njih to i naredili.“ Opet se začu besni žamor i ljudi zaustiše kako tako nešto ne bi dozvolili, ali Trom ih malo utiša dižući ruke. „Znate da je to tačno“, glasno kaza. „Sve drugo bilo bi pobuna.“ To izazva mrtvu tišinu. Među Decom nikada nije bilo pobune. Lako je moguće da nikada nije bilo ničeg bližeg pobuni od njihovog malopređašnjeg postupka. „Galade, napisaću ti otpust iz Dece. Možda će neko drugi narediti da budeš uhapšen, ali moraće da te pronađu, a bićeš u prednosti. Biće potrebno pola dana da Asunava sustigne ostale gospodare kapetane, a ko god da pristane uz njega neće moći da se vrati pre sutona.“
Galad besno odmahnu glavom. Trom je u pravu, ali sve je to pogrešno. Previše toga je pogrešno. „A da li ćeš napisati otpuste i za ove ostale ljude? Znaš da će Asunava naći neki način da i njih optuži. Hoćeš li da napišeš otpuste za Decu koja ne žele da pomažu Seanšanima da zauzimaju naše zemlje u ime čoveka mrtvog duže od hiljadu godina?“ Nekolicina Tarabonaca se zgledaše i klimnuše, a i drugi učiniše tako, i to ne samo Amadičani. „Šta je s ljudima koji su branili Tvrđavu Svetlosti? Hoće li im ikakav otpust skinuti lance ili naterati Seanšane da prestanu da ih iznuruju kao životinje?“ Opet se začu besni žamor; ti zarobljenici su svoj Deci trn u oku.
Prekrstivši ruke, Trom ga pogleda kao da ga prvi put vidi. „A šta bi ti uradio?“
„Naredio bih Deci da nađu nekoga – bilo koga – ko se bori protiv Seanšana i sklopio bih savezništvo s njima. Postarao bih se da Deca Svetla jašu u Poslednjoj bici umesto da pomažu Seanšanima da jure Aijele i otimaju naše zemlje.“
„Bilo koga?“, visokim glasom upita jedan Kairhijenjanin po imenu Dojrelin. Niko nikada nije ismevao Dojrelina. Premda nizak, beše širok bezmalo koliko i visok, a na njemu jedva da beše i trun sala i mogao bi da stavi lešnike među sve prste i sve ih slomiti kada stisne pesnicu. „To može da znači i Aes Sedai.“
„Ako nameravaš da budeš u Tarmon Gai'donu, onda ćeš morati da se boriš rame uz rame sa Aes Sedai“, tiho mu odgovori Galad. Mladi Bornhald se namršti od snažnog gađenja – pri čemu nije bio jedini. Bajar se napola ispravi pre nego što se opet pognu i vrati na svoj posao. Ali niko se ne usprotivi. Dojrelin lagano klimnu, kao da nikada nije razmišljao o tome.
„Ne volim veštice ništa više nego ostali“, naposletku reče Bajar, ne dižući glavu od vidanja. Krv je natapala zavoje dok ih je namotavao. „Ali u Načelima piše – da bi se borio protiv gavrana, možeš da sklopiš savez sa zmijom dok se bitka ne okonča.“ Talas klimanja glavom pronese se među ljudima. Gavran označava Senku, ali svi znaju da je to takođe seanšansko carsko znamenje.