Luka se prenu. „Hvala ti, kapetane, ali ne“, odgovori kao da ga neko davi. Neke budale misle da vojnicima laska ako neko misli da su višeg čina nego što zaista jesu. Nekim budalama među vojnicima to zaista i laska. „Molim vas, oprostite mi. Moramo da priredimo predstavu. A posetiocima neće biti drago ako budu morali još da čekaju.“ Uputivši još jedan zabrinuti pogled prema toj ženi, kao da se pribojavao da će možda pokušati da ga zgrabi za okovratnik i odvuče, počeo je da viče na ljude iza sebe. „Svi se vraćajte na svoja mesta. Zašto ovde lenčarite? Sve sam doveo u red. Vraćajte se na svoja mesta pre nego što ljudi počnu da traže da im vratimo pare.“ To bi, što se njega tiče, bila potpuna propast. Suočen sa izborom da li da vrati novac ili da dođe do nereda, Luka ne bi mogao da reši šta je gore.
Pošto su se izvođači i konjušari razišli, a Luka žurio da pobegne istovremeno se osvrćući i gledajući je, žena se okrenula ka Metu, koji je – sa izuzetkom dvojice konjušara – jedini tu ostao. „A šta je s tobom? Sudeći po tome kako izgledaš, možda stigneš i do zapovednika, pa ćeš ti meni izdavati naredbe.“ Zvučala je skoro kao da joj je ta zamisao smešna.
Dobro je znao šta ona radi. Ljudi u redu su videli tri seanšanska vojnika kako strmoglavo jure, a ko zna zašto su se dali u beg, ali sada su je videli kako potpuno sama rastura mnogo veću gomilu. On bi joj za tren oka dao čin barjaktara u Družini. „Stegonošo, ja bih bio užasan vojnik“, kaza i pozdravi je hvatajući šešir za obod, a ona se zasmeja.
Taman što se okrenu, kad začu Bolina kako blagim glasom kaže: „Nisi čuo šta sam kazao onom čoveku. Srebrni marjaš za tebe i još jedan za tvoju ženicu.“ Novčići zvecnuše u ibrik. „Hvala vam.“ Stvari su se vratile na uobičajeno. A kockice mu i dalje grme u glavi.
Probijajući se kroz predstavu, gde su se akrobati na svojim drvenim postoljima opet prevrtali, žongleri žonglirali, Klarinini psi trčali po velikim drvenim loptama, a Mijorini leopardi propinjali se na zadnjim nogama u kavezu koji jedva da je izgledao dovoljno izdržljivo da ih zadrži, rešio je da proveri šta je sa Aes Sedai. Setio ih se kad je pomislio na leoparde. Možda obični vojnici i provedu taj dan radeći, ali spreman je da se opkladi kako neće proći mnogo pre nego što makar neki zapovednici dođu da posete predstavu. Za divno čudo, u Tuon ima poverenja, a Egeanin ima dovoljno zdravog razuma da ne izlazi na videlo kada su u blizini drugi Seanšani, međutim, izgleda da među Aes Sedai vlada nestašica zdravog razuma. Čak i Teslina i Edesina, koje su neko vreme bile damane, povlače besmisleno opasne poteze, dok Džolina – koja nije bila damane – izgleda misli da je neranjiva.
Sada već čitava predstava zna da su te tri žene Aes Sedai, ali njihova velika kola, okrečena u belo i isprana od kiše, i dalje se nalaze blizu platnom pokrivenih tovarnih kola, nedaleko od mesta gde su sapeti konji. Luka je bio spreman da preuredi svoju predstavu zarad jedne visoke gospe koja mu je uručila povelju o zaštiti, ali ne i radi Aes Sedai koje ga samim svojim prisustvom dovode u opasnost i sem toga nemaju ni prebijene pare. Među izvođačima, žene su mahom saosećale sa sestrama, dok su muškarci u većoj ili manjoj meri bili oprezni – sa Aes Sedai je skoro uvek tako – ali da nije Metovog zlata, Luka bi ih verovatno izbacio da se same snalaze. Sve dok se nalaze u krajevima kojima vladaju Seanšani, Aes Sedai su više pretnja nego išta drugo. Metu Kautonu niko zbog toga nije rekao ni reč hvale, mada to nije ni tražio. Zadovoljio bi se i s makar zrnom poštovanja, ma koliko to bilo neverovatno. Napokon, Aes Sedai su Aes Sedai.
Od Džolininih Zaštitnika, Blerika i Fena, nije bilo ni traga ni glasa, tako da nije bilo ni potrebe da ih nagovara da ga puste da uđe, ali čim se približio kaljavim stepenicama u zadnjem delu kola, medaljon s lisičjom glavom koji mu je ispod košulje visio oko vrata i preko grudi postade hladan kao led, pa onda još studeniji od toga. On se na tren ukipi. One glupače unutra usmeravaju! Pribra se i pojuri uz stepenište pa uz tresak otvori vrata.
Sve žene koje je očekivao da vidi bile su prisutne – Džolina, jedna Zelena sestra, vitka, lepuškasta i krupnih očiju; Teslina, vitka Crvena koja izgleda tako opako kao da može da zubima melje stenje – i Edesina, jedna Žuta, pre zgodna nego lepog lica, s talasima tamne kose koji su joj se prosipali do pojasa. Sve tri ih je spasao od Seanšana, a Teslinu i Edesinu lično izbavio iz štenara za damane, ali njihova zahvalnost je u najboljem slučaju bila promenljiva. Betamin, tamnoputa kao Tuon, ali visoka i lepo zaobljena, kao i žutokosa Seta, bile su sul’dam pre nego što su primorane da pomognu u spasavanju tri Aes Sedai. Njih pet dele ta kola, Aes Sedai da drže na oku nekadašnje sul’dam, a nekadašnje sul’dam da drže na oku Aes Sedai. Ni jedne ni druge nisu shvatale šta im je zadatak, ali usled međusobonog nepoverenja revnosno su ga izvršavale. Jedina žena koju nije očekivao da vidi bila je Sitejl Anan, koja je u Ebou Daru držala Izgubljenu ženu, pre nego što je iz nekog razloga rešila da učestvuje u onom spašavanju. Mada, Sitejl ume da se nameće i da zapravo gura nos u tuđa posla. Neprestano se meša između njega i Tuon. Ali ono što su radile za njega beše potpuno neočekivano.
U sredini kola, Betamin i Seta stajale su ukočeno kao pritke, stisnute rame uz rame između dva kreveta koji ne mogu da se dižu uz zidove, a Džolina je bez prekida šamarala Betamin, najpre jednom rukom pa drugom. Visoka žena ronila je neme suze niz obraze, a Seta je izgledala kao da se boji da će ona biti sledeća. Edesina i Teslina, ruku prekrštenih ispod grudi, posmatrale su to potpuno bezizražajno, dok se gazdarica Anan s neodobravanjem mrštila preko Teslininog ramena. Je li bila reč o tome da ne odobrava šamaranje ili ono što je Betamin uradila da bi ga zaslužila, on nije mogao da oceni, niti mu beše stalo.
Prešavši preko prostorije jednim korakom, on zgrabi Džolininu podignutu ruku i okrenu je. „Šta za ime Svetlosti...“ Samo to reče pre nego što ga ona drugom rukom odalami tako da mu zazvoni u ušima.
„E to je prevršilo svaku meru“, kaza on dok mu je pred očima i dalje igralo, pa sede na najbliži krevet i povuče iznenađenu Džolinu sebi preko krila. Desnica mu uz glasan pljesak pade na njenu zadnjicu, a ona zatečeno zakrešta. Medaljon postade još hladniji, a Edesina zgranuto uzdahnu kada se ništa ne desi, ali on je sve vreme krajičkom oka gledao druge dve sestre, kao i otvorena vrata ne bi li video hoće li naići Džolinini Zaštitnici dok je on drži i tuče što snažnije može. Nemajući predstavu koliko ona podsukanja nosi ispod te iznošene plave vunene haljine, hteo je da se postara da ostavi utisak na nju. Ruka kao da mu je tukla u ritmu s kockicama koje su mu se premetale u glavi. Bacakajući se i ritajući se, Džolina poče da psuje kao kočijaš, a medaljon na njemu kao da se preobrazi u led, a onda postade toliko studen da se on zapita hoće li od njega dobiti promrzline, međutim, ona svoj sočni rečnik ubrzo obogati cičanjem bez reči. Ruka mu možda nije snažna kao Petrina, ali daleko od toga da je slabić. Kada stalno vežba s lukom i štapom, čovek ima snažne ruke.