„Neka crkne“, oštro reče Teslina. „Možemo je držati pod štitom dok je se ne otarasimo, a onda može da crkne.“
„Ne možemo to da radimo“, zgranuto reče Edesina. Mada, izgleda ne zbog toga što bi Betamin mogla da umre. „Kada je pustimo, predstavljaće opasnost za sve oko sebe.“
„Neću to ponoviti“, izusti Betamin kroz plač, skoro molećivo. „Neću!“
Proguravši se pored Meta kao da je on vešalica za kapute, Džolina se suoči s Betamin, pa se podboči i pogleda višu ženu pravo u oči. „Nećeš prestati. Ne možeš, kada jednom počneš. O, možda ćeš moći da mesecima izdržiš da ne usmeravaš, ali pokušavaćeš iznova i iznova, a opasnost će biti sve veća.“ Uzdahnu, pa spusti ruke. „Prestara si za upis u knjigu polaznica, ali šta da se radi. Moraćemo da te podučimo – ako ništa drugo, bar toliko da budeš bezbedna.“
„Podučimo?“, vrisnu Teslina, pa se ona podboči. „Kažem da je pustimo da crkne! Imaš li ikakvu predstavu kako su se ove sul’dam ponašale prema meni kada sam bila njihova zatočenica?“
„Ne, pošto o tome ništa nećeš da pričaš, sem koliko ti je bilo strašno“, zajedljivo odvrati Džolina, pa veoma odlučno dodade: „Ali nemam namere da dopustim da bilo koja žena umre, ako to mogu da sprečim.“
Naravno, to nije bio kraj. Kada žena hoće da se svađa, može to i sasvim sama, a sve one htele su da se svađaju. Edesina se raspravi priključi na Džolininoj strani, a i gazdarica Anan, kao da ona ima prava isto koliko Aes Sedai. Neverovatno, ali Betamin i Seta stadoše na Teslininu stranu, govoreći kako nemaju nikakve želje da nauče da usmeravaju, mlatarajući rukama i raspravljajući se jednako glasno kao ostale. Met pametno iskoristi priliku da se izvuče iz kola i tiho zatvori vrata za sobom. Nema potrebe da ih podseća na sebe. Ako ništa drugo, Aes Sedai će ga se sasvim brzo setiti. Sada bar može prestati da brine o tome gde su oni krvavi a’dami i da li će sul’dam pokušati da ih opet upotrebe. Sada je tome kraj.
Bio je u pravu u vezi s Blerikom i Fenom. Čekali su ga u podnožju stepeništa, a olujni oblaci nisu bili ravni njihovim natmurenim licima. Nije bilo nikakve sumnje da su tačno znali šta se desilo Džolini, ali ispostavilo se da ne znaju ko je za to kriv.
„Kautone, šta se tamo dogodilo?" odlučno htede da čuje Blerik, sevajući pogledom iz tih svojih plavih očiju toliko oštro kao da će raseći rupe u njemu. Neznatno viši, obrijao je svoj šijenarski perčin i nimalo nije bio srećan zbog kratke kose na glavi.
„Jesi li ti bio umešan u to?“, ledeno upita Fen.
„A kako bih mogao biti?" odgovori Met, trčkarajući niz stepenište kao da od njega nema bezbrižnijeg čoveka na svetu. „Ako niste primetili, ona je Aes Sedai. A ako već hoćete da znate šta se desilo, predlažem vam da je pitate. Nisam toliko vunoglav da o tome pričam, pravo da vam kažem. Samo, ne bih je pitao baš sada. Još se raspravljaju. Iskoristio sam priliku da uteknem dok mi je koža još čitava.“
To možda nije bio najbolji izbor reči. Dva Zaštitnika još se više smrknuše, ma koliko to delovalo nemoguće. Ali pustiše ga da ode svojim putem, a da nije morao da povadi noževe. Bar toliko. A nijedan ni drugi nisu pokazivali preteranu volju da uđu u kola. Umesto toga, sedoše na stepenište da čekaju, kao prave budale. Čisto je sumnjao da će Džolina biti otvorena s njima, ali možda se istrese na njih dvojicu zbog toga što znaju šta se desilo. Da je on na njihovom mestu, našao bi sebi posla daleko od tih kola, u trajanju od... o, recimo mesec ili dva. To bi možda pomoglo. Malčice. Žene neke stvari dugo pamte. Ubuduće će morati da pripazi na Džolinu i da se stalno osvrće – ali vredelo je.
Sa Seanšanima ulogorenim preko puta i Aes Sedai koje se svađaju i ženama koje usmeravaju kao da nikada u životu za Seanšane ni čule nisu, kao i sa onim kockicama koje mu i dalje zveče u glavi, čak ni to što je te večeri dva puta dobio Tuon u kamenovima nije moglo da ga razvedri, već je i dalje brinuo i bio na oprezu. Otišao je na spavanje – na podu, pošto je na Domona bio red da spava u drugom krevetu; Egeanin uvek spava u prvom – a kockice su mu i dalje zvečale po lobanji, ali nekako je bio siguran da će sutrašnji dan biti bolji od današnjeg. Pa, on nikada ne tvrdi da je uvek u pravu. Samo bi voleo da ne greši toliko često.
8
Zmajska jaja
Luka je naredio učesnicima predstave da dižu logor, da sruše veliki platneni zid i sve natrpaju na kola, i to dok sutradan još nije čestito ni svanulo. Upravo je ta dreka i buka probudila Meta, ošamućenog i ukočenog od spavanja na podu. Nije ni mogao da spava kako treba od onih krvavih kockica. Od njih čovek sanja snove zbog kojih nikako ne može da se naspava i odmori. Luka je noseći svetiljku na sve strane trčao u košulji, izdajući naređenja i vrlo verovatno više smetajući nego ubrzavajući stvari, ali Petra – toliko širok da deluje četvrtasto, mada nije baš toliko niži od Meta – zastao je u uprezanju zaprege od četiri konja za svoja i Klarinina kola i objasnio mu šta se dešava. Mesec u opadanju bio je nisko na obzorju i napola skriven drvećem, tako da je svetiljka na vozarevom sedištu bila jedni izvor svetlosti – treperava lokvica žutila, koja se više od stotinu puta ponavljala širom logora. Klarina je otišla da prošeta pse, budući da će veći deo tog dana provesti u kolima.
„Juče...“ Snagator odmahnu glavom i potapša najbližu životinju, koja je strpljivo čekala da se prikopča poslednji remen, kao da je konj pokazao neki znak uzemirenosti. Možda njega muče živci. Noč je bila samo sveža – nije bilo zaista hladno – ali on je bio umotan u tamni kaput, a na glavi je imao pletenu kapu. Žena mu se brine da će se razboleti od promaje ili prehlade, pa se stara da se to ne desi. „Pa, vidiš, mi smo svuda stranci, a mnogo ljudi misli kako strance može da iskoristi. Ali ako pustimo jednog da se izvuče s tim, naredni put će to pokušati desetorica, ako ne i njih stotinu. Ponekad će mesni sudija, ili čovek koji je najbliži tome, poštovati zakon i kada je reč o nama – ali samo ponekad. To je stoga što smo mi stranci, i otići ćemo sutradan ili prekosutra, a svi svejedno znaju da stranci obično nemaju dobre namere. I zato moramo da držimo do sebe i da se borimo za svoja prava, ako je to potrebno. Ali kada to jednom uradiš, vreme je da se krene dalje. To važi sada, baš kao što je važilo kada nas je bilo svega nekoliko desetina s Lukom, uključujući i konjušare, mada bismo tada krenuli čim su oni vojnici otišli. U to vreme nije se ostajalo bez toliko para kada se na brzinu pokupimo i odemo“, zajedljivo reče, pa odmahnu glavom, možda zbog Lukine pohlepe a možda i zbog toga što se predstava toliko povećala, a onda je nastavio:
„Ona trojica Seanšana imaju prijatelje, ili makar sadrugove kojima se neće dopasti što su oterani. Ona stegonoša je to uradila, ali možeš biti siguran da krive nas – možda zato što misle da na nas mogu da udare, a na nju ne mogu. Možda će se njihovi zapovednici držati zakona, ili njihovih pravila ili čega već, kao što je to ona uradila, ali ne možemo biti sigurni u to. Ali jeste sigurno da će ona trojica izazivati nevolje ako ostanemo još jedan dan. Nema svrhe da ostajemo ovde ako ćemo se tući s vojnicima, što može da dovede do toga da ljudi budu toliko povređeni da ne mogu da nastupaju, a još je i neizbežno da na ovaj ili na onaj način upadnemo u nevolje sa zakonom.“ Bio je to najduži Petrin govor koji je Met ikada čuo, nakon kojeg taj čovek pročisti grlo kao da se stidi zbog toga što je toliko pričao. „Pa“, promrmlja i vrati se nameštanju remenja, „Luka će hteti da ubrzo krenemo. Sigurno i ti hoćeš da se postaraš za svoje konje.“
Met to ni u ludilu nije hteo. Kada imaš novac, nije najdivnije to što njime možeš da kupuješ stvari, već to što možeš da platiš drugima da rade umesto tebe. Čim je shvatio da se priredba priprema za pokret, probudio je četvoricu Crvenruku i isterao ih iz šatora koji su delili sa Čelom Vaninom da upregnu konje za njegova i Tuonina kola, da postupe po uputstvima koja im je dao u vezi s brijačem i da osedlaju Kockicu. Zdepasti konjokradica – otkad ga Met poznaje nijednog konja nije ukrao, ali čovek jeste bio konjokradica – probudio se samo na toliko da kaže kako će ustati kada se ostali vrate, pa se okrenuo na drugu stranu i zahrkao i pre nego što su Harnan i ostali do pola navukli čizme. Vaninove veštine su takve da se niko nije bunio, sem uobičajenog gunđanja zbog ranog ustajanja, a svi sem Harnana svejedno bi gunđali i da ih je pustio da spavaju do podne. Kada te veštine budu bile potrebne, on će im se desetostruko odužiti – i to svi znaju, čak i Fergin. Žgoljavi Crvenruka nije baš prepametan, izuzev kada je reč o vojnikovanju, ali tu je i više nego pametan. Pa, dovoljno pametan.