Predstava je iz Džuradora otišla pre nego što je granulo sunce. Duga zmija koja se sastojala od kola kotrljala se niz široki put po mraku, s Lukinim živopisnim čudovišnim kolima, koje je vukla zaprega od šest konja na čelu. Tuonina kola išla su odmah iza njegovih, a vozio ih je Gorderan, toliko plečat da bi i sam mogao da bude snagator, dok su Tuon i Selukija, umotane u plaštove i s namaknutim kapuljačama, sedele pribijene njemu sleva i zdesna. Na kraju su išla tovarna kola, kavezi sa životinjama i dodatni konji. Stražari u seanšanskom logoru posmatrali su ih kako odlaze – neme oklopljene prilike koje po mraku obilaze oko logora. Ali njihov logor nije bio tih. Senovite prilike stajale su u pravim redovima među šatorima dok su neki glasovi ravnomerno urlali prozivku, a drugi glasovi im odgovarali. Met skoro da nije smeo ni da diše sve dok ta pravilna vika nije utihla iza njega. Disciplina je sjajna stvar. Bar kada je reč o drugim ljudima.
Jahao je Kockicu pored kola Aes Sedai, blizu sredine duge povorke, pomalo se leckajući svaki put kada bi mu lisičja glava zahladnela naspram nedara, što je počelo i pre nego što su prešli jednu milju. Izgleda da Džolina ne traći vreme. Fergin je držao dizgine i čavrljao s Metvinom o konjima i ženama. Obojica su bili srečni kao svinje u detelini, ali ni jedan ni drugi nisu imali predstave šta se dešava u kolima. Bar se medaljon samo ohladio, i to malčice. Koriste male količine Moći. Svejedno, ne dopada mu se to što je blizu ikakvog usmeravanja. Po njegovom iskustvu, Aes Sedai nose nevolju u svojim torbicama za pojasevima i retko kada se ustručavaju od toga da je ne rasipaju oko sebe, ne mareći za to koga će zahvatiti. Ne – pošto mu kocke čangrljaju u glavi, sasvim bi mu odgovaralo da ni na deset milja od njega nema Aes Sedai.
Jahao bi on pored Tuon, samo zbog prilike da priča s njom, bez obzira na to što bi Selukija i Gorderan čuli svaku reč, ali nikada nije pametno da žena misli kako si previše željan. Ako to učiniš, ili će te iskoristiti, ili sklizuti od tebe kao kap vode po vrelom podmazanom tiganju. Tuon i ovako iznalazi dovoljno načina da bude u prednosti u odnosu na njega, a on ima premalo vremena da je juri. Pre ili posle ona će izgovoriti reči kojima se upotpunjuje svadbeni obred, što je sigurno kao što je voda mokra, ali tako je njemu samo još hitnije da otkrije kakva je ona, što zasad nije bilo nimalo lako. Naspram te ženice, kovačka slagalica izgleda jednostavno. Ali kako da se čovek oženi nekom ženom ako je ne poznaje? Da sve bude još gore, mora je naterati da ga vidi kao nešto više od obične Igračke. Brak sa ženom koja ga ne poštuje bio bi kao da i danju i noću nosi košulju od crnih kopriva. A da bude još i gore od toga, mora je naterati da mari za njega, ili će biti primoran da se krije od sopstvene žene da ona od njega ne bi napravila da’kovejl! Povrh svega toga, sve to mora da postigne za ono vremena što mu je ostalo pre nego bude morao da je pošalje nazad za Ebou Dar. Lepa je to kaša i nesumnjivo ukusan obrok za nekog heroja iz legendi, čisto da ne bude besposlen pre nego što odjuri da učini neko veliko delo, samo što Met krvavi Kauton nije nikakav krvavi heroj. Ali svejedno mora to uraditi i nema ni vremena ni prostora za pogrešne korake.
Nikada pre toga nisu krenuli ranije, ali ubrzo je ostao bez svih nada da su Seanšani preplašili Luku dovoljno da se kreće brže. Dok se sunce penjalo po nebu, prolazili su pored imanja ozidanih od kamena koja su grlile padine, a povremeno i pored sićušnih sela s kućama pokrivenih crepom ili rogozinom, ušuškanih pored puta i okruženih kamenim zidovima ograđenim poljima iskrčenim iz šume, gde su i ljudi i žene stajali i blenuli dok je priredba promicala pored njih, a deca trčala pored kola sve dok ih roditelji ne bi pozvali da se vrate, ali negde oko sredine popodneva priredba je stigla do nečeg većeg. Runijenski Gaz, blizu takozvane reke koja se da pregaziti s manje od dvadeset koraka, a da se pritom ne upadne u vodu dublje od pojasa, bez obzira na to stoje preko nje podigunut kameni most, Džuradoru nije mogao ni da pljune pod prozor, ali u njemu su svejedno bile četiri gostionice, sve četiri kamene trospratnice sa zelenim ili plavim crepovima, a između sela i reke beše pola milje nabijene zemlje, gde su trgovci noću ostavljali svoja kola. Zahvaljujući imanjima sa ograđenim poljima, voćnjacima i pašnjacima, duž jedne dobre lige, a možda i nešto duže od toga, nakon što se prođu brda, oko puta sve izgleda kao šareno ćebe. Koliko je Met mogao da vidi, padine su svakako bile prekrivene njima. To je Luki bilo dovoljno.
Naredivši da se platneni zid podigne na čistini, blizu reke kako bi se životinje lakše pojile, čovek se kicoški ušetao u selo, noseći kaput i plašt toliko crvene da su Meta oči zabolele, i toliko izvezene zlatnim zvezdama i kometama da bi i Krpar zaplakao od sramote kada bi ih obukao. Ogromni plavo-crveni barjak bio je raširen preko ulaza, svaka kola bila su na svom mestu, a pozornice za izvođenje tačaka istovarene iz kola i zid skoro potpuno podignut dok se on vratio s tri muškarca i tri žene. Selo i nije toliko daleko od Ebou Dara, ali po njihovoj odeći reklo bi se da su iz potpuno druge zemlje. Muškarci su nosili kratke vunene kapute jarkih boja, po ramenima i rukavima izvezene pravougaonim šarama, kao i tamne vrečaste čakšire udenute u čizme do kolena. Žene, kose u pletenicama uvijenim u punđe povrh glava, bile su u haljinama skoro jednako drečavim kao Lukina odeća, uzanih sukanja ukrašenih cvetnim vezom od ruba do bokova. Svi su nosili duge noževe za pojasevima, mada mahom pravih sečiva, i igrali se drškama kad god bi ih neko pogledao; to je bilo isto. Kada je o prgavosti reč, Altara je Altara. To su bili gradonačelnik, gostioničari, kao i jedna vitka sedokosa žena, preplanulog lica, odevena u crveno, koju su ostali s poštovanjem oslovljavali s „Majko“. Budući da je debeli gradonačelnik bio sedokos kao i ona, premda mahom ćelav, a svi gostioničari su bili makar malo prosedi, Met je zaključio kako ona mora da je seoska Mudrost. Nasmeši joj se i odiže šešir dok je prolazila, a ona ga ošinu pogledom i šmrknu kao Ninaevina slika i prilika. O, da, svakako je Mudrost.
Luka ih provede kroz predstavu široko se smešeči i široko mašući rukama, duboko se klanjajući i kicoški zabacujući plašt, zastajkujući tu i tamo kako bi žongler ili skupina akrobata izveli tačkicu za njegove goste, međutim, osmeh mu se pretvori u kiselo mrštenje kada oni krenuše nazad, pa se udaljiše van njihovog vidnog polja. „Besplatan ulaz za njih, njihove muževe i žene, kao i svu decu“, procedi on Metu kroz zube, „i moram da se sklonim ako neki trgovac dođe niz drum. Nisu bili baš toliko grubi, ali nije im mnogo falilo, naročito ne onoj Majci Darvejl. Kao da bi ovo zrnce prašine moglo da privuče dovoljno trgovaca da napune ovo polje. Lopovi i prevaranti, Kautone.
Svi seljaci su lopovi i prevaranti, a pošten čovek kao ja prepušten im je na milost i nemilost.“
Ubrzo je krenuo da sabira koliko će moći da zaradi uprkos besplatnim ulaznicama, ali ni u jednom trenutku nije u potpunosti prestao da kuka, čak ni nakon što se red pred ulazom pružio skoro jednako koliko i u Džuradoru.
Samo je počeo da se žali zbog toga koliko bi zaradio da je još tri ili četiri dana ostao u gradu u kojem se proizvodi so. Sada se to pretvorilo u tri ili četiri dana, ali verovatno bi se on tu zadržao sve dok ljudima ne dosadi i dok se gomile posetilaca ne rastope kao lanjski sneg. Možda su ona tri Seanšanina posledica toga što je on ta’veren: To baš i nije verovatno, ali lepo je tako razmišljati o tome. To jest, sada kada je sve to u prošlosti.