„Hoćeš li ti sada da mi budeš stražar?“, hlacjno ga je upitala Tuon kada je prvi put videla šator.
„Ne“, odgovori joj on. „Samo se nadam da ću te češće viđati, makar na tren.“ Bila je to svetla istina – pa, delimično je premestio šator i da bi pobegao od Aes Sedai, ali i ono drugo je bilo istina – ali žena je promrdala prste ka Selukiji i njih dve su se zakikotale kao lude pre nego što su se pribrale i vratile u izbledela purpurna kola, dostojanstvene kao u kraljevskoj povorci. Žene!
Nije često bio sam u šatoru. Nakon Nalesinove smrti, prihvatio je Lopina za svog slugu, a zdepasti Tairenac, četvrtastog lica i brade koja mu je skoro dosezala do grudi, stalno je promaljao svoju proćelavu glavu u šator i pitao šta „milostivi" želi za svoj naredni obrok ili da li bi „milostivi" hteo vina ili čaja, ili bi mu možda prijao tanjir ušećerenih suvih smokava koje je nekako odnekud nabavio. Lopin je bio tašt zbog svoje sposobnosti da nađe poslastice čak i tamo gde se čini da je to nemoguće. Ili je to radio, ili je preturao po kovčezima sa odećom kako bi video treba li nešto da se zakrpi, očisti ili ispegla. Po njegovoj proceni, uvek je nešto od toga trebalo da se uradi, mada je Metu sve izgledalo sasvim dobro. Nerim, Talmanesov utučeni sluga, često ga je pratio, mahom stoga što je žgoljavom sedokosom Kairhijenjaninu bilo dosadno. Metu nikako nije bilo jasno kako nekome može da bude dosadno ako nema posla, ali Nerim je bio pun žalosnih primedaba o tome kako je jadnom Talmanesu bez njega, tugaljivo uzdišući jedno pet puta dnevno da je Talmanes njegovo nameštenje začelo dao nekome drugom i bio je spreman da se rve s Lopinom za svoj deo čišćenja i krpljenja. Čak je hteo da na smenu i čisti i maže Metove čizme!
Noel je navraćao da mu priča svoje naduvane priče, a Olver da igraju kamenova ili zmije i lisice, kada ne igra s Tuon. Tom je dolazio da igra kamenova, kao i da mu prenosi glasine koje je pokupio u selima i varošima, gladeći duge bele brkove svaki put kada bi stigao do sočnijih delova. Džuilin je dolazio da mu uruči svoje izveštaje, ali on je uvek dovodio Amateru. Nekadašnja panarh Tarabona bila je dovoljno lepa da Met razume zašto se hvatač lopova toliko zanima za nju, s tim usnama kao pupoljak ruže, kao stvorenim za ljubljenje, a i držala se Džuilinove ruke tako čvrsto da možda deli neka od njegovih osećanja, ali njene krupne oči stalno su bojažljivo gledale prema Tuoninim kolima, čak i kada su svi bili u Metovom šatoru, a Džuilinu je i dalje jedva polazilo za rukom da je spreči da ne padne na kolena i priljubi lice uz zemlju svaki put kada spazi Tuon ili Selukiju. Isto to radi kada je reč o Egeanin, ali i kada je reč o Betamin i Seti. Uzevši u obzir da je Amatera bila da’kovejl svega nekoliko meseci, Met se od toga sav ježio. Tuon ne misli zaistinski da od njega načini da’kovejl kada se uzmu. Zar ne?
Ubrzo im je rekao da prestanu da mu prosleđuju glasine o Randu. Odupiranje bojama u glavi iziskivalo mu je previše truda, a bitke je gubio u jednakoj meri kao što ih je dobijao. Ponekad je to bilo u redu, ali ponekad bi uhvatio slike Randa i Min, a izgleda da to dvoje ne mogu a da se neprestano ne ljubakaju. Bilo kako bilo, sve glasine su zapravo iste. Ponovorođeni Zmaj je mrtav, a ubile su ga Aes Sedai, Aša’mani, Seanšani ili na desetine drugih ubica. Ne, krije se, u tajnosti prikuplja vojsku, radi neku glupost koja se razlikuje od sela do sela, a počesto i od gostionice do gostionice. Jedino je jasno da Rand više nije u Kairhijenu i da niko nema nikakve predstave gde je. Ponovorođeni Zmaj je nestao.
Čudno je koliko se tih altarskih seljaka i varošana brine zbog toga, isto koliko i trgovci koji su samo u prolazu i muškarci i žene koji za njih rade. Niko od svih tih ljudi ne zna ništa više o Ponovorođenom Zmaju sem tih priča koje prenose, ali prestravljeni su zbog njegovog nestanka. Tom i Džuilin su mu to jasno stavljali do znanja sve dok ih nije naterao da prestanu. Šta svet da radi ako je Ponovorođeni Zmaj mrtav? Izgleda da je to pitanje koje ljudi ujutro postavljaju sebi za doručkom, uveče uz pivo, a verovatno i pre spavanja. Met bi im mogao reći da je Rand živ – u to je uveren zbog onih svojih krvavih priviđenja – ali sasvim je drugo kako da im objasni otkud to zna. Čak ni Tom ni Džuilin nisu znali šta da misle o bojama. Trgovci i oni ostali smatrali bi ga luđakom. A sve i da mu poveruju, proneli bi glasine o njemu, a verovatno bi i Seanšani počeli da ga progone. Sve što želi jeste da mu te krvave boje izađu iz glave.
Članovi priredbe počeli su da ga veoma čudno merkaju zbog toga što se premestio u šator, a nije ni čudo. Najpre je bilo da je pobegao sa Egeanin – Lejlvin, ako je već uporna u tome da je tako oslovljava – a Domon je navodno bio njen sluga, ali sada se udala za Domona, a Met je u potpunosti napustio ta kola. Neki izvođači izgleda misle da ništa drugo nije ni zaslužio zbog toga što juri Tuon, ali iznenađujući broj njih je saosećao s njim. Nekoliko muškaraca izrazilo mu je saučešće zbog ženske nestalnosti – bar kada u blizini nije bilo žena da ih čuju – a neke od neudatih žena, artistkinje, akrobatkinje i švalje, počele su da ga previše merkaju. Možda bi u tome i uživao da ga nisu tako vatreno gledale ispred Tuon. Kada se to prvi put dogodilo, toliko se zabezeknuo da oči samo što mu nisu ispale. Tuon je to bilo ni manje ni više nego smešno! Izgledalo je tako. Ali samo budala misli da zna šta je u ženinoj glavi samo zbog toga što ju je video da se smeši.
Nastavio je da svakog podneva obeduje spjom, ako nisu bili u putu, a na njihove večernje igre kamenova počeo je da dolazi ranije, kako bi morala i tada da ga hrani. Svetla je istina da je žena napola osvojena ako redovno hrani čoveka. U najmanju ruku, obedovao je s njom kada ga je puštala da joj uđe u kola. Jedne noći je zatekao zamandaljena vrata i ma koliko pričao i moljakao, nije mogao naterati ni nju ni Selukiju da ih otvore. Izgleda da je preko dana unutra uletela neka ptica, što je navodno loše znamenje, tako da su njih dve morale da provedu noć u molitvi i promišljanju kako bi izbegle nekakvo zlo. Izgleda da živote napola vode u skladu sa čudnim praznovericama. Ili Tuon ili Selukija napravile bi čudne znakove rukama kada bi ugledale pocepanu paukovu mrežu, u kojoj je pauk još ostao – a Tuon mu je objasnila, glasom ozbiljnim kao da priča nešto pametno – da čišćenje paukove mreže pre nego što se iz nje nežno ne istera pauk neumitno dovodi do smrti nekoga ko ti je blizak, i to za manje od mesec dana. Ako vide da jato ptica oko nekog mesta načini više od jednog kruga, predvideće oluju – ili će povući prst kroz red mrava u pokretu, odbrojati koliko je mravima potrebno da ponovo uspostave red, pa na osnovu toga predvideti koliko će dana lepo vreme trajati, a nema veze što to ne radi tako. O, tri dana nakon onih ptica – reč je bila o vranama, što je samo po sebi bilo sasvim dovoljno uznemirujuće – pala je kiša, ali nije bilo ni blizu oluje, već je samo bio tmuran i pomalo kišovit dan.
„Selukija je očigledno pogrešno prebrajala mrave“, kazala mu je Tuon, stavljajući beli kamen na tablu onim neobično skladnim krivljenjem prstiju. Selukija, odevena u belu bluzu i razdeljene smeđe suknje, samo je klimnula gledajući ovoj preko ramena. Kao i obično, povezala je kratku zlatnu kosu, čak i unutra, a tog dana marama beše od crveno-zlatne svile. Tuon je sva bila u plavoj svili, u neobično skrojenom kaputu koji joj je prekrivao bokove i u razdeljenim suknjama tako uzanim da su ličile na šalvare. Prilično je vremena potrošila na to da do tančina uputi švalje kako da joj sašiju odeću, a malo je te odeće ličilo na bilo šta što je on u životu video. Pretpostavljao je da je reč o odeći kakvu Seanšani nose, mada je naručila i da joj se sašije nekoliko haljina za jahanje koje neće biti upadljive, da ih nosi kada izlazi. Kišica je lagano dobovala po krovu kola. „Ono što su nam ptice kazale očigledno se izmenilo zbog mrava. To nikada nije jednostavno, Igračko. Moraš da naučiš te stvari. Neću da mi budeš neuk.“