Met klimnu kao da to ima savršenog smisla, pa spusti svoj crni kamen. A ona je njegovu nelagodnost zbog vrana i gavranova zvala sujeverjem! Korisna je veština znati kada da pred ženama držiš jezik za zubima. I pred muškarcima, ali više kada si okružen ženama. S popriličnom sigurnošću može da se oceni šta će razljutiti nekog muškarca.
Ali razgovor s njom može biti opasan i na druge načine. „Šta znaš o Ponovorođenom Zmaju?“, upitala ga je jedne druge večeri.
On se zagrcnu vinom, a uskomešale boje u njegovom mozgu raspršiše se od kašljanja. Vino je svejedno bilo još malo pa sirće, ali u poslednje vreme se čak i Nerim mučio da nađe dobru berbu. „Pa, on je Ponovorođeni Zmaj“, kaza kada mu se povrati moć govora, jednom rukom brišući vino s brade. Na tren ugleda Randa kako jede za velikim tamnim stolom. „Šta tu ima da se zna?“ Selukija mu vešto napuni pehar.
„Mnogo toga, Igračko. Kao prvo, mora da klekne pred Kristalnim prestolom pre Tarmon Gai’dona. Proročanstva to jasno kažu, ali nije mi pošlo za rukom da saznam gde je. To postaje još hitnije ako je on dunuo u Rog Valera, kako pretpostavljam da se desilo.“
„Rog Valera?“, slabašno upita on. Šta stoji u Proročanstvima? „Znači, pronađen je?“
„Mora da jeste, ako je neko dunuo u njega, zar ne?“, ona zajedljivo otegnu. „Izveštaji koje sam videla iz mesta gde se to dogodilo, mesta po imenu Falme, veoma su uznemirujući. Veoma uznemirujući. Nalaženje onoga ko je dunuo u Rog, bio to muškarac ili žena, može biti jednako važno kao pronalaženje samog Ponovorođenog Zmaja. Igračko, hoćeš li ti da odigraš taj kamen ili nećeš?“
On odigra kamen, ali toliko je bio uzdrman da su se boje uskomešale i raspršile a da nisu obrazovale nikakvu sliku. Zapravo, jedva mu je uspelo da izvuče nerešeno iz gotovo sigurne pobede.
„Na kraju si baš loše igrao“, promrmlja Tuon, zamišljeno se mršteći na tablu, sada ravnomerno izdeljenu crnim i belim kamenovima. Skoro je mogao da vidi kako ona pokušava da se seti o čemu su to pričali kada je počeo da igra loše. Razgovor s njom je kao šetnja rubom litice koja se mrvi. Jedan pogrešan korak i Met Kauton će biti mrtav kao prošlogodišnja ovčetina. Samo, mora da hoda tom liticom. Nema krvavog izbora. O, uživa on u tome – na neki način. Što više vremena provodi s njom, to mu se pruža više mogućnosti da dobro upamti to srcoliko lice, dovoljno dobro da može da ga vidi čim sklopi oči. Ali uvek ga čeka taj pogrešan korak. Skoro da i njega može da nazre.
Nekoliko dana pošto joj je poklonio onu vezicu svilenog cveća nije joj donosio poklone, i učinilo mu se kako počinje da primećuje naznake razočarenja kada dolazi praznih ruku. A onda, četiri dana po odlasku iz Džuradora, taman što je sunce provirilo preko obzorja i zaputilo se bezmalo potpuno vedrim nebom, izvukao je nju i Selukiju iz purpurnih kola. Pa, hteo je samo Tuon, ali Selukija kao da se pretvori u njenu senku kada pokuša da ih razdvoji. Jednom je izneo opasku o tome, šaleći se, a obe žene su samo nastavile da razgovaraju kao da nije ni progovorio. Dobro je što zna da Tuon ume da se smeje na šale, jer ponekad izgleda kao da uopšte nema smisla za humor. Selukija, umotana u zeleni vuneni plašt, s kapuljačom toliko navučenom preko glave da joj je skoro u potpunosti skrila crvenu maramu, odmerila ga je sumnjičavo – mada, to skoro uvek radi. Tuon se nije potrudila da poveže maramu, ali ispod podignute kapuljače plavog plašta njena kratka kosa nije bila toliko upadljiva.
„Zatvori oči, Prekrasna“, kaza joj on. „Imam iznenađenje za tebe.“
„Volim iznenađenja“, odgovori mu ona, pa šakama prekri krupne oči. Na tren se nasmeši u iščekivanju, ali svega na tren. „Neka iznenađenja, Igračko.“ To mu je zvučalo kao upozorenje. Selukija je stajala pored njenog ramena i mada je prsata žena izgledala potpuno opušteno, nešto mu je govorilo da je napeta kao mačka pred skok. Pretpostavljao je da ona ne voli iznenađenja.
„Sačekaj ovde“, reče joj, pa zamače iza purpurnih kola. Kada se vratio, vodio je za uzde Kockicu i brijača, osedlane i sa đemovima. Kobila je bila živog koraka i rzala je zbog mogućeg izleta. „Sada možeš da pogledaš. Mislio sam da bi ti se možda dopalo da malo jašeš.“ Imaju sate na raspolaganju; koliko je bilo ljudi među kolima, reklo bi se da je predstava napuštena. Iz tek nekoliko dimnjaka na kolima dizao se dim. „Tvoja je“, dodade i ukoči se kada se skoro zagrcnu na tim rečima.
Ovoga puta nije bilo nikakve sumnje. Kazao je da je konj njen i kockice u njegovoj glavi malo su se stišale. Nije da su se usporile; u to je bio siguran. U glavi mu je čangrljalo više skupova kockica. Jedan se zaustavio kada se dogovorio s Aludrom a drugi kada je kazao Tuon da je kobila njena. To je samo po sebi čudno – kako je moguće da je za njega sudbonosno to što joj je poklonio konja? Ali, Svetlosti, bilo je dovoljno gadno kada je morao da brine zbog jednog skupa kockica. Koliko ih sada i dalje skakuće u njegovoj lobanji? Koliko još sudbonosnih trenutaka čeka da se sruči na njega?
Tuon smesta priđe brijaču i ozarena od osmeha krenu da zagleda kobilu jednako temeljno kao što je on to činio. Naposletku, uvežbavala je konje zabave radi. Svetlost mu pomogla, konje i damane. A tada shvati da ga Selukija posmatra, lica potpuno bezizražajnog. Da li zbog konja, ili zbog toga što se ukočio kao pritka?
„Ona je brijač“, objasni Met, tapšući Kockicu po zatupastoj gubici. Škopac se dovoljno istrčavao, ali izgleda da ga je zarazio brijačev polet. „Domanski krvorođeni vole brijače i nije verovatno da ćeš videti još jednog van Arad Domana. Kako ćeš je nazvati?“
„Ako daš konju ime pre nego što ga pojašeš, to donosi lošu sreću“, odgovori Tuon, prihvatajući uzde. I dalje je bila sva ozarena. Krupne oči su joj blistale. „Veoma je lepa, Igračko. Predivan dar. Ili imaš dobro oko, ili si veoma srećan.“
„Imam dobro oko, Prekrasna“, oprezno joj odgovori. Izgleda mu da je previše razdragana, čak i više nego što brijač to zavređuje.
„Ako ti tako kažeš. Gde je Selukijin konj?“
O, pa šta da se radi. Vredelo je pokušati. Ali pametan čovek ne drži sva jaja u istoj kotarici, tako da na oštar zvižduk dotrča Metvin vodeći osedlanog šarca. Met zanemari širok kez na njegovom bledom licu. Crvenruka iz Kairhijena bio je siguran da mu neće poći za rukom da ostavi Selukiju, ali nije bilo nikakve potrebe da se izruguje zbog toga. Met je ocenio da je uškopljeni šarac, deset godina star, dovoljno miran za Selukiju – koliko se on seća, služavke i sobarice su retko kada dobri jahači – ali žena je konja pregledala jednako temeljno kao Tuon. A kada je završila, Metu je uputila pogled koji je govorio da će jahati tog konja da ne bi dizala dževu, ali da je – što se nje tiče – konj prepun mana. Žene umeju da mnogo toga sabiju u jedan pogled.
Kada su odmakli od polja gde se priredba utaborila, Tuon je neko vreme brijača korakom terala putem, a onda ga poterala u kas, pa u laki galop. Put je tu bio od nabijene žute ilovače, načičkane rubovima stare kaldrme – ali nije predstavljao nikakvu muku za dobro potkovanog konja, a on se postarao da brijač bude odlično potkovan. Met je držao Kockicu uz bok s Tuoninim konjem, čisto zbog toga što mu je pričinjavalo zadovoljstvo da je gleda kako se smeši. Kada Tuon uživa u nečemu, zaboravlja na strogost, već joj lice blista od čiste razdraganosti. Mada nije bilo tako lako gledati je, pošto je Selukija držala šarca između njih. Žutokosa žena bila je zastrašujuće dobra pratilja i, sudeći po tome kako ga je gledala ispod oka i smejuljila se, veoma je uživala u tome da ga osujećuje.