U početku su imali put samo za sebe, ako se izuzme nekoliko seljačkih taljiga, ali nakon izvesnog vremena ispred njih se pojavi povorka krparskih kola, drečavo obojenih i lakiranih, koja su se drugom stranom druma lagano kotrljala ka jugu, dok su uz kola trčali ogromni psi. Ti psi su jedina zaštita koju Krpari imaju. Vozar čeonih kola, crvenih kao Lukini kaputi, opervaženih žutom i s jarkim zeleno-žutim točkovima, napola je ustao i pogledao ka Metu, a onda opet seo i kazao nešto ženi pored sebe, nesumnjivo ohrabren time što su u Metovom društvu dve žene. Krpari moraju da budu oprezni. Čitava ta povorka bi poterala konje i pobegla od jednog jedinog čoveka ako pomisle da im taj smera zlo. /
Met klimnu tom čoveku kada kola počeše da prolaze pored njih. Vitki sedokosi čovek nosio je kaput visokog okovratnika, zelen kao točkovi njegovih kola, a žena mu beše u haljini s plavim prugama različitih preliva, mahom dovoljno jarkih da ih oblače izvođači iz predstave. Sedokosi čovek diže ruku da mu mahne...
A Tuon odjednom okrenu brijača i potera ga punim galopom u drveće, tako da se plašt zavijori za njom. Za tren oka, Selukija potera svog šarca da je sledi. Zgrabivši šešir da ga ne bi izgubio, Met okrenu Kockicu i pođe za njima. Iz kola se začu vika, ali on nije obraćao pažnju. U potpunosti se usredsredio na Tuon. Priželjkivao je da zna šta je to namerila. Ne da pobegne od njega, u to je siguran. Verovatno samo pokušava da ga natera da počupa svu kosu. Ako je tako, onda je na dobrom putu da u tome uspe.
Kockica brzo sustiže i prestiže šarca, ostavljajući namrštenu Selukiju da šiba uzdama svog konja, ali Tuon i njen brijač zadržale su vodstvo dok je zatalasani krajolik postajao brdovit. Preplašene ptice dizale su se u vazduh ispod konjskih kopita: jata gugutki i prepelica, a ponekad i neki tetreb. Sve što je potrebno da bi se dogodila nedaća jeste da se kobila uplaši neke od tih ptica. I najbolje uvežbani konj može se propeti i pasti kada mu ptica izleti pod kopitom. Da bude još gore, Tuon je jahala kao sumanuta, ne usporavajući, skrećući s prave putanje samo kada je žbunje bilo pregusto i skačući preko stabala koja su izvalile neke davne oluje, kao da ima blage predstave šta je na drugoj strani. Pa, i on je morao da jaše sumanuto kako bi je pratio, mada se leckao svaki put kada bi poterao Kockicu da preskoči deblo. Neka su bila debela koliko on beše visok. Mamuzao je petama svog škopca, terajući ga da galopira brže, mada je znao da se Kockica upinje iz petnih žila. Predobro je odabrao onog krvavog brijača. Sve više i više, jurili su kroz šumu.
Naglo kako je i otpočela suludi galop, Tuon je zauzdala kobilu, dobranih milju daleko od puta. Tu je drveće bilo staro a stabla široko razmaknuta jedno od drugog – crni borovi četrdeset stopa visoki i hrastovi širokih krošanja, granja koje se povijalo do zemlje pre nego što se opet digne ka nebu, toliko široki da bi se od njegovog poprečnog preseka mogli napraviti stolovi za kojim desetina ljudi može udobno sedeti. Guste puzavice pokrivale su napola ukopano stenje i kamenje koje je štrčalo iz zemlje, ali sem toga samo se nešto malo korova probijalo kroz naslage opalog lišća. Hrastovi te veličine ubijaju sve manje biljke pod sobom.
„Konj ti je bolji nego što izgleda“, reče mu ludača tapšući svoju kobilu po vratu, kada on stiže do nje. O, ma sva je bila nevina, kao da je samo pošla na prijatno jahanje. „Možda zaista imaš dobro oko.“ Pošto joj je kapuljača spala s glave, videlo se kako joj kratka kosa blista kao crna svila. On jedva potisnu želju da je pomazi po njoj.
„Plamen spalio koliko mi je oko dobro“, odbrusi on i natuknu šešir na glavu. Znao je da bi trebalo da govori tiho, ali ne bi mogao ni turpijom da izgladi grubost u svom glasu. „Zar uvek jašeš kao mesečarska budala? Mogla si da slomiš šiju toj kobili pre nego što je dobila ime. Još gore, mogla si da skršiš svoju šiju. Obećao sam da ću te bezbedno odvesti kući i to i nameravam da uradim. Ako ćeš svaki put kada odeš na jahanje pokušati da se ubiješ, neću te puštati.“ Zažali zbog tih poslednjih reči čim mu skliznuše s jezika. Muškarac se može na takvu pretnju nasmejati, misleći da je reč o šali, možda, ako imaš sreće, ali žena... Sada mu ne preostaje ništa drugo nego da čeka na prasak. Očekivao je da će Aludrini cvetovi noći u poređenju s tim biti blago puckanje.
Ona diže kapuljaču i namesti je, pa ga pogleda i naheri glavu najpre u jednu, pa u drugu stranu. Naposletku, klimnu samoj sebi. „Zvaću je Akejn. To znači lastavica.“
Met trepnu. To je to? Nema urlanja? „Znam. Dobro ime. Priliči joj.“ Šta li sad smera? Ta žena skoro nikada ne čini niti govori ono što on očekuje.
„Igračko, kakvo je ovo mesto?“, upita ga ona, mršteći se na drveće. „Ili bi možda trebalo da kažem, šta je bilo? Znaš li?“
Kako to misli, šta je to mesto? To je krvava šuma, eto šta je. Ali odjednom, nešto što mu se najpre činilo kamenom gromadom tačno ispred njega, skoro u potpunosti pokriveno gustom lozom i puzavicama, pretvori se u ogromnu kamenu glavu, malčice nakrivljenu. Ženska glava, ili mu se barem tako učinilo; oni glatki diskovi verovatno su nekada predstavljali dragulje u njenoj kosi. Kip na kojem je stajala mora da je bio ogroman. Vidi se pun hvat te gromade, ali samo joj oči i teme štrče iz zemlje. A ona duga bela stena preko koje raste korenje jednog hrasta zapravo je deo vitičastog stuba. Svuda oko njih sada je razaznavao delove stubova i velike komade obrađenog kamena, koji su očigledno nekada bili delovi neke veličanstvene građevine, kao i nešto što je začelo bio dva hvata dug kameni mač, a sve je to bilo napola zakopano. Ipak, ruševina gradova i spomenika ima na raznim mestima, a čak i među Aes Sedai malo njih ima predstavu šta je to nekada bilo. Taman što otvori usta kako ne zna, kad kroz drveće ugleda tri visoka brda jedno pored drugog, možda nekih milju daleko od njih. Srednje brdo je bilo rascepljeno pri vrhu, kao da je neko isekao krišku iz njega, dok je brdo sleva imalo dva rascepa. I tada je shvatio. Teško da još negde mogu da postoje tri takva brda.
Ta su se brda zvala Plesači kada je to mesto bilo Londaren Kor, prestonica Eharona. Put iza njih tada je bio kaldrmisan i vodio je kroz srce grada, koji se prostirao miljama unaokolo. Ljudi su govorili da su Ogijeri umeće rada u kamenu koje su razvili u Tar Valonu usavršili u Londaren Koru. Naravno, ljudi iz svih gradova podignutih ogijerskim rukama tvrdili su za svoj grad da je lepši od Tar Valona, time samo potvrđujući da je Tar Valon merilo po kojem se svi ravnaju. Imao je čitav niz uspomena na taj grad – ples na jednom balu u Mesečevoj palati, bančenje u vojničkim krčmama u kojima su plesačice s velovima igrale i uvijale se, povorka flauta za vreme Blagoslova mačeva – ali imao je i jednu drugu uspomenu na ta brda, iz vremena skoro pet stotina godina nakon što su Troloci do temelja porušili Londaren Kor, a Eharon stradao u ognju i krvi. Ne zna zašto je bilo neophodno da Nerevan i Esandara upadnu u Šiotu, kako se ta zemlja tada zvala. Ta drevna sećanja behu iscepkana, na ma kako dugo vreme da se odnose, i puna rupa. Na primer, nema predstave zašto su se ta brda zvala Plesači, niti šta je to bio Blagoslov mačeva. Ali pamti kako je bio esandarski plemić u bici koja se odvijala među tim ruševinama i pamti da je gledao ta brda kada je primio strelu u grlo. Mora da je pao iz sedla ne više od pola milje od te tačke gde je sada Kockica, daveći se u sopstvenoj krvi.