„Dojadile su mi, Igračko“, kazala mu je Tuon dok je on hvatao Teslinin okovratnik. I dalje drhteći i roneći gorke suze, Crvena je izgledala kao da ne veruje da će on zaista skinuti tu stvar s nje.
„I meni dosađuju.“ Namestivši prste na odgovarajuća mesta, on pritisnu a okovratnik se uz kliktaj otvori.
Teslina ga je uhvatila za ruke i počela da ih ljubi. „Hvala ti“, ridala je. „Hvala ti. Hvala ti.“
Met pročisti grlo. „Nema na čemu, ali nema potrebe... Ma hoćeš li prestati s tim? Teslina?“ Morao je da se potrudi kako bi otrgao ruke od nje.
„Igračko, hoću da prestanu da mi dosađuju“, kazala je Tuon kada je on krenuo ka Džolini. Da je iko drugi to rekao, možda bi zvučalo razmaženo. Tamnoputa ženica zvučala je kao da je to bio ozbiljan zahtev.
„Mislim da će nakon ovoga pristati“, zajedljivo je odgovorio. Ali Džolina ga je tvrdoglavo gledala. „Pristaćeš, zar ne?“ Zelena ništa nije odgovorila.
„Ja pristajem“, brzo je kazala Teslina. „Sve pristajemo.“
„Da, sve pristajemo“, dodala je Edesina.
Džolina ga je samo nemo i tvrdoglavo gledala, a Met je uzdahnuo.
„Mogao bih da pustim Prekrasnu da te zadrži još nekoliko dana, dok se ne predomisliš.“ Džolinin okovratnik se uz kliktaj otvori u njegovim rukama. „Ali neću.“
I dalje ga gledajući pravo u oči, ona se dodirnula po vratu kao da je htela / da se uveri kako okovratnika više nema. „Da li bi hteo da postaneš jedan od mojih Zaštitnika?“, upitala ga je, pa se tiho zasmejala. „Nema potrebe za takvim izrazom. Sve i kad bih htela da te vežem protiv tvoje volje, ne bih to mogla sve dok nosiš taj ter’angreal. Pristajem, gazda Kautone. Možda ćemo ostati bez najbolje prilike da zaustavimo Seanšane, ali više neću dosađivati... Prekrasnoj.“
Tuon zasikta kao oparena mačka, a on opet uzdahnu. Što dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji.
Deo te noći proveo je kako najmanje na svetu voli. Radio je. Kopao je duboku rupu da zakopa tri a’dama. To je radio lično zato što je, iznenađujuće, Džolina htela da ih uzme. Ipak su to ter’angreali, a Bela kula mora da ih izuči. Možda i jeste tako, ali Kula će jednostavno morati da drugde nađe a’dame za sebe. Bio je prilično siguran da ih nijedan od njegovih Crvenruku ne bi predao ako bi im naredio da ih zakopaju, ali nije želeo da dopusti da odnekud opet izrone i izazovu nove nevolje. Kiša je počela pre nego što mu je rupa bila do kolena – duboka, hladna i jaka kiša – tako da je, dok je završio, postao mokar do gole kože i kaljav do pojasa. Baš lep način da se završi noć, s kockicama koje mu i dalje čangrljaju u glavi.
10
Selo u Šioti
Naredni dan doneo je predah, ili se bar tako činilo. Tuon, u jahaćoj haljini od plave svile i sa širokim kožnim opasačem, ne samo da je jahala pored njega dok se predstava lagano kotrljala ka severu, već je i mrdnula prstima Selukiji kada je ova pokušala da utera svog konja između njih. Selukija je nekako nabavila sebi ata: mišićavog škopca koji ni u kom slučaju nije bio ravan Kockici ili Akejn, ali je svejedno daleko bolji od onog šarca. Plavooka žena, koja je danas ispod kapuljače imala zelenu maramu, prešla je Tuon s druge strane, a svaka Aes Sedai bi se ponosila bezizražajnošću njenog lica. Met nije mogao a da se ne isceri. Neka ona za promenu prikriva osećaj besa i osujećenosti. Pošto nisu imale konje, prave Aes Sedai nisu izlazile iz svojih kola; Metvin je bio predaleko, na vozarskom sedištu purpurnih kola, da bi čuo šta on priča s Tuon; od sinoćnje kiše na nebu je ostalo tek nekoliko mršavih oblačaka i činilo se da je sve na svetu lepo. Čak ni kockice koje su mu zveketale u glavi nisu mogle to da umanje. Pa, bilo je loših trenutaka, ali samo trenutaka.
Rano tog dana preletelo ih je jato gavranova, desetak ako ne i više krupnih crnih ptica. Leteli su brzo i pravo, ne skrećući ni levo ni desno, ali on ih je svejedno držao na oku sve dok se nisu pretvorili u tačkice i nestali. Nema tu ničega što bi pokvarilo dan. Bar ne njemu. Možda nekome dalje na severu.
„Jesi li video neko znamenje u njima, Igračko?“, upita Tuon. U sedlu je bila skladna kao i u svemu ostalome. Nije mogao da se seti da ju je ikada video kako je u nečemu nespretna. „Većina znamenja koja znam u vezi s gavranovima bave se njihovim sletanjem na nečiji krov ili graktanjem u zoru ili suton.“
„Mogu da budu uhode za Mračnoga”, kaza joj on. „Ponekad. Isto važi i za vrane i pacove. Ali nisu zastali da nas pogledaju, tako da ne moramo da se brinemo.“
Prešavši šakom u zelenoj rukavici preko glave, ona uzdahnu. „Igračko, Igračko“, promrmlja, nameštajući opet kapuljaču. „U koliko bajki za malu decu ti veruješ? Zar veruješ da će ti, ako pod punim mesecom prespavaš na Brdu Starog Hoba, zmije istinito odgovoriti na tri pitanja, ili da lisice kradu ljudima kožu i uzimaju hranljivost iz hrane, tako da možeš da umreš od gladi iako se prežderavaš?“
Morao je da se napne kako bi se nasmešio. „Mislim da za te priče nikada nisam čuo.“ A morao je i da se potrudi da bi zvučao kao da mu je sve to smešno. Kakvi su izgledi da će ona pomenuti zmije koje daju istinite odgovore, što Aelfini na neki način rade, u istoj rečenici s lisicama koje kradu kožu? Bio je prilično siguran da to Elfini rade, i da ih još štave. Ali zbog Starog Hoba umalo da se nije lecnuo. Ono prvo verovatno je posledica toga što ta’veren izvrće svet. Ona svakako ne zna ništa o njemu i zmijama ili liscima. Ali u Sandali, zemlji u kojoj je Artur Hokving rođen, Stari Hob, Kajzen Hob, bilo je drugo ime za Mračnoga. I Aelfini i Elfini svakako zaslužuju da budu dovedeni u vezu s Mračnim, ali teško da bi on želeo da bilo ko to misli, kada je i sam povezan s krvavim lisicama. A možda i sa zmijama? Sama pomisao na to bila je dovoljna da mu se život smuči.
Svejedno, jahanje je bilo prijatno, a kako se sunce uspinjalo na nebu, tako je bilo toplije, mada se ne bi moglo reći da je zaista toplo. Žonglirao je sa šest raznobojnih drvenih loptica, a Tuon se smejala i pljeskala. I trebalo bi da se smeje i plješće. Taj poduhvat je zadivio žonglera od kojeg je kupio te loptice, a to je u sedlu bilo još teže izvesti. Ispričao joj je nekoliko šala zbog kojih se zasmejala, kao i jednu zbog koje je prevrnula očima i sa Selukijom razmenila trzanje prstima. Možda joj se nije dopala šala o krčmaricama. Nije bila ni najmanje masna. Nije on budala. Ali voleo bi da se nasmejala. Smeh joj je divan, baršunast, topao i nesputan. Pričali su o konjima i raspravljali se o načinu obuke tvrdoglavih životinja. U toj lepoj glavici ima nekoliko čudnih zamisli, kao na primer da prgavog konja možeš smiriti time što ćeš ga ujesti za uvo! To mu više zvuči kao da bi ga raspomamilo kao požar u senjaku. A ona nikada nije čula za brujanje sebi u bradu kako bi se smirio konj i nije htela da mu poveruje kako ga je otac tome naučio, ako joj ne pokaže.
„Pa, ne mogu da ti pokažem bez konja kojeg treba smiriti, zar ne?“, upitao je. Ona opet prevrnu očima, kao i Selukija.
Ali nije bilo žara u njihovoj raspravi, nije bilo besa, već samo duha. Tuon je imala toliko duha da se činilo nemogućim da je sve to moglo da stane u tako sićušnu ženu. Njeno ćutanje je malo pokvarilo dan, daleko više nego zmije ili lisice. Daleko su odmakli i tu se više ništa nije moglo uraditi. Tu je pored njega, a on mnogo toga mora da uradi u vezi s njom. Nikada mu nije pomenula ono što se dogodilo s tri Aes Sedai, kao ni samim sestrama. Nikada nije pomenula njegov ter’angreal, kao ni činjenicu da šta god da je naterala Teslinu ili Džolinu da izatkaju protiv njega, nije urodilo plodom. Prethodna noć kao da je bila san.