Ona je kao vojskovođa koji priprema bitku, kazala mu je Sitejl. A prema Egeanin, od rođenja je obučavana da spletkari i obmanjuje. I sve to je uprto pravo u njega. Ali s kakvim ciljem? Začelo to nije tek nekakva vrsta udvaranja seanšanske Krvi. Egeanin o tome malo zna, ali začelo nije tako. On Tuon poznaje svega nekoliko nedelja i oteo ju je, a ona ga oslovljava s „Igračko" i pokušala je da ga kupi – tako da bi samo tašta budala iz svega toga zaključila da je reč o ženi koja se lagano zaljubljuje. A to ostavlja mnogo mogućnosti, od neke zamršene osvete pa sve do... do Svetlost zna čega. Pretila mu je da će od njega napraviti peharnika. Prema Egeanin, to bi značilo da bi on postao da’kovejl, mada se prezrivo nasmejala na tu zamisao. Peharnici se biraju po lepoti, a po Egeaninoj proceni, on je daleko od toga da bude prikladan za peharnika. Pa, istini za volju, i po svojoj, mada nije bio spreman da to ikome prizna. Prilično se žena divilo njegovom licu. Nigde ne piše da Tuon ne može da završi obred venčanja samo da bi ga uverila kako je slobodan i bezbedan, a da onda naredi da ga pogube. Žene nikada nisu jednostavne, ali naspram Tuon sve ostale su mačji kašalj.
Dugo nisu videli ni imanje, a kamoli zaselak, ali možda jedno dva sata nakon što je sunce prošlo zenit, naleteli su na pozamašno selo iz kog je prigušeno dopirao zveket kovačkog čekića po nakovnju. Zgrade, neke od njih trospratnice, sve su bile od debelih drvenih okvira izlepljenih malterom i s krovovima visokog slemena, pokrivenih rogozinom, kao i s visokim kamenim dimnjacima. Nešto u vezi s njima Metu je bilo poznato, ali nije mogao da se seti šta. Nigde u gustoj šumi nije se videlo nijedno imanje. Ali sela su uvek vezana za imanja – izdržavaju ih i žive od njih. Mora da su sva imanja dalje niz drum, iza drveća.
Čudno, ali svi ljudi koje je mogao da vidi nisu obraćali pažnju na povorku kola koja su prilazila. Jedan čovek u košulji, odmah pored puta, digao je pogled sa sekirčeta koje je oštrio na tocilu, pa se ponovo vratio svom poslu kao da ništa nije video. Nekoliko dece izjuri iza jednog ugla i potrča u drugu ulicu i ne gledajući ka predstavi. Veoma čudno. Većina seoske dece stane i gleda i kada prolazi trgovački karavan, nagađajući u kojim je sve neobičnim mestima trgovac bio, a u predstavi je više kola nego u nekoliko trgovačkih karavana. Sa severa je dolazio torbar, u kolima sa zapregom od šest konja. Visoka platnena pokrivka njegovih kola bila je skoro prekrivena grozdovima šerpi, tiganja i lonaca. I to bi trebalo da pobudi zanimanje. Čak i veliko selo na prohodnom putu za većinu stvari koje ljudi kupuju zavisi od torbara. Ali niko nije ni pokazao ili viknuo da je torbar stigao. Samo su nastavljali svojim poslom.
Možda tri stotine koraka pre sela, Luka ustade na svom sedištu i osvrnu se preko krova svojih kola. „Zaustavićemo se ovde“, zavika i pokaza na jednu veliku livadu na kojoj je divlje cveće – krasuljci, skočigori i nešto što bi moglo biti ljubavnički čvorovi – bilo izmešano s prolećnom travom, već stopu visoko. Sede i posluša samog sebe, a ostala kola pođoše za njegovima, kopajući točkovima brazde u vlažnoj zemlji.
Met potera Kockicu prema livadi, ali u tom trenutku začu potkovice torbarovih konja kako odzvanjaju po kaldrmi. Trže se na taj zvuk. Taj drum nije bio kaldrmisan još od... Okrenu škopca u mestu. Platnom pokrivena kola kotrljala su se preko ravne sive kaldrme koja se pružala samo dužinom sela, a torbar – jedan dežmekast čovek sa širokim šeširom – zurio je u kaldrmu i odmahivao glavom, pa je zurio u selo i odmahivao glavom. Torbari slede uvek iste puteve. Mora da je tuda prošao stotinu puta. Mora da zna. Torbar zauzda konje i priveza dizgine za kočnicu.
Met skupi obe šake oko usana. „Čoveče, nastavi dalje!“, zavika koliko ga grlo nosi. „Što brže možeš! Nastavi!“
Torbar baci pogled u njegovom pravcu, pa skoči na svoje sedište prilično gipko za tako debelog čoveka. Mašući široko kao Luka, poče da nešto govori. Met s te daljine nije mogao da razazna reči, ali znao je o čemu priča. Vesti koje je usput pokupio, izmešane sa spiskovima dobara koje prodaje i tvrdnjama o tome da od njih nema boljih. Niko u selu nije ni zastao da ga sasluša.
„Nastavi dalje!“, urlao je Met. „Mrtvi su! Nastavi dalje!“ Iza njega, neko glasno uzdahnu, Tuon ili Selukija. Možda obe.
Torbarovi konji odjednom zanjištaše i stadoše da mahnito zabacuju glavama. Njištali su kao životinje debelo iza krezubog ruba užasa, sve više i više.
Kockica ustuknu u strahu, tako da je Met imao pune ruke posla samo da bi ga obuzdao; škopac poče da poigrava i kaska stalno ukrug, želeči da se da u galop – i to u ma kom smeru, samo da je što dalje odatle. Svi konji u predstavi čuli su ono njištanje i preplašeno zarzaše. Lavovi i medvedi zaurlaše, a leopardi im se pridružiše. Na to i neki konji zanjištaše i stadoše da se propinju u amovima. Za svega nekoliko trenutaka, metež se raširio svuda. Dok se Met vrteo, boreči se da obuzda Kockicu, svi koji su držali uzengije u rukama, koliko je mogao da vidi, upinjali su se da obuzdaju prestravljene zaprege da ne odjure nekud ili da se ne povrede. I Tuonina kobila je poigravala, kao i Selukijin mrkov. Na tren se uplašio za Tuon, ali ona se izgleda nosila sa Akejn jednako dobro kao prilikom one jurnjave kroz šumu. Čak je i Selukija delovala sigurno u sedlu, ako je već njen konj izgledao nesigurno. Krajičkom oka ugledao je nekoliko puta torbara kako skida šešir i gleda prema predstavi. Naposletku, Met obuzda Kockicu. Konj je bio zadihan, kao da je predugo teran u prebrz galop, ali više nije pokušavao da odjuri. Prekasno je. Verovatno je oduvek i bilo prekasno. Sa šeširom u ruci, debeli torbar skoči na put da vidi šta je s njegovim konjima.
Dočeka se na noge, pa se trapavo zanese i pogleda sebi u noge. Šešir mu ispade iz ruke i pade na put. A onda poče da vrišti. Kaldrma je nestala, a on je do gležnjeva utonuo u površinu druma, baš kao i njegovi konji, koji nisu prestajali da njište. Tonuo je u kao kamen tvrdu nabijenu ilovaču i dublje od gležnjeva, kao da tone u živi pesak, baš kao njegovi konji i kola. I selo, kako kuće tako i ljudi, lagano je tonulo u tle. Seljani ni u jednom trenutku nisu prestajali sa svojim poslom. Žene su se šetale noseći kotarice, a jedan red muškaraca nosio je na ramenima veliku gredu, dok su deca jurcala na sve strane, a onaj čovek za tocilom i dalje oštrio sekirče – samo što su svi utonuli u zemlju skoro do kolena.
Tuon uhvati Meta za kaput s jedne strane, a Selukija s druge. Tek je tada shvatio da je poterao Kockicu. Prema torbaru. Svetlosti!
„Šta misliš da možeš da uradiš?“, ljutito ga upita Tuon.
„Ništa“, odgovori on. Luk je završio, namestio je rožane zakačke, upleo i premazao voskom lanene tetive, ali još nijednu glavu nije namestio na njeno jasenovo telo strele, a pošto je onoliko padala kiša, lepak koji je držao guščja pera na kraju strela još se nije osušio. Samo je toga mogao da se seti, milosti koju bi mogla da pruži strela u torbarovom srcu pre nego što potpuno utone. Da li će taj čovek umreti, ili biti odnet kud god ti mrtvi Šiotani idu? To je primetio u vezi s tim zgradama. Tako se skoro tri stotine godina zidalo u selima Šiote.
Nije mogao da otrgne pogled. Torbar je tonuo i vrištao glasnije čak i od toga kako je njištala njegova zaprega.
„Pomagaaaajte miii!“, zapomagao je mlatarajući rukama. Kao da je gledao pravo u Meta. „Pomagaaaajte miii!“ Iznova i iznova. Met je čekao da umre, nadao se da će umreti – to je začelo bolje od one druge mogućnosti – ali čovek je samo vrištao dok je tonuo, najpre do pojasa, pa do grudi. Očajnički je zabacio glavu kao čovek koji tone pod vodu i bori se za poslednji dah. A onda mu i glava nestade i ostaše mu samo ruke, koje su neobuzdano mlatarale dok i one nisu utonule. Samo je njegov šešir ostao na putu, gde je do maločas stajao čovek.
Kada se poslednji krovovi od rogozine i visoki odžaci otopiše, Met dugo uzdahnu. Tamo gde se do pre koji tren nalazilo selo, sada se prostirala livada prepuna krasuljaka i skočigora, po kojoj su crveni i žuti leptiri leteli od cveta do cveta. Beše tako spokojno. Voleo bi da može da veruje kako je torbar mrtav.