Izuzev ono nekoliko kola koja su pošla za Lukinim na livadu, ostatak predstave bio je razvučen duž druma, a svi su bili na zemlji – žene su tešile uplakanu decu, muškarci pokušavali da umire konje koji su se tresli od straha, a svi su pričali glasno i prestravljeno, čak toliko da su se čuli uprkos rici i urlanju medveda, lavova i leoparda. Pa, svi sem tri Aes Sedai. One su užurbanim ali skladnim koracima klizile po putu, dok su za Džolinom išli i Blerik i Fen. Sudeći po njihovim izrazima, kako Aes Sedai tako i Zaštitnika, čovek bi pomislio da su sela koja tonu u zemlju uobičajena koliko kućne mačke. Zastavši pored širokog torbarovog šešira, njih tri se zagledaše u njega. Teslina ga uze i okrenu, pa ga baci. Zašavši na livadu gde se selo nalazilo, sestre stadoše da šetaju i pričaju, zagledajući sve i svašta, kao da mogu nešto da nauče od divljeg cveća i trave. Nijedna od njih nije se setila da se ogrne plaštom, ali Met nije mogao da smogne snage da ih zbog toga grdi. Možda i jesu usmeravale, ali nisu upotrebile dovoljno Moći da bi njegova lisičja glava ohladnela. Sve i da jesu, ne bi im prigovorio zbog toga. Ne danas, nakon onoga što je upravo video.
Smesta planuše svađe. Niko nije hteo da pređe onaj deo nabijene ilovače koji je maločas bio popločan kaldrmom. Ljudi su vikali na sav glas, ne slušajući jedni druge, uključujući i konjušare i švalje, a svi su govorili Luki šta se valja činiti – i to smesta. Neki su hteli da se vrate dovoljno daleko da nađu neki seoski put i da preko tih užih staza i bogaza stignu do Lugarda. Drugi su bili za to da se od Lugarda u potpunosti dignu ruke i da se tim istim seoskim puteljcima krene za Ilijan, ili čak da se vrate do Ebou Dara i iza njega. Kad su već kod toga, uvek je tu Amadicija, pa i Tarabon. Čak i Geldan. Tamo ima sasvim dovoljno gradova i varoši, a svi su daleko od tog mesta koje je Senka proklela.
Met je sedeo u sedlu i nehajno se igrao uzdama, držeći jezik za zubima kroz svu tu dreku i mlataranje. Škopac je povremeno drhtao, ali više nije pokušavao da se otrgne i da u beg. Tom se probi kroz gomilu i spusti ruku Kockici na vrat. Džuilin i Amatera bili su odmah za njim – ona se držala za njega i bojažljivo odmeravala članove predstave – a onda su sledili Noel i Olver. Dečak je izgledao kao da bi najradije zagrlio nekoga, bilo koga, ali beše dovoljno star da ne želi da ga vide dok to čini. I Noel je delovao uznemireno dok je odmahivao glavom i nešto mrmljao sebi u bradu. Stalno je bacao pogled niz put ka Aes Sedai. Nesumnjivo će do uveče početi da tvrdi kako je i ranije video nešto slično, samo u mnogo većim razmerama.
„Mislim da ćemo morati da nastavimo sami“, tiho primeti Tom. Džuilin sumorno klimnu glavom.
„Ako budemo morali“, odgovori Met. Male družine upadaće u oči onima koji traže Tuon, otetu naslednicu seanšanskog Carstva, inače bi on odavno ostavio predstavu. Odlazak u bezbednost bio bi daleko teži bez sakrivanja u priredbi, ali i to se može izvesti. Ali ne može naterati te ljude da se predomisle. Jedan pogled na ta prestravljena lica bio mu je dovoljan da shvati da nema dovoljno zlata za to. Lako je moguće da na čitavom svetu nema dovoljno zlata za to.
Luka je sve to nemo slušao, ogrnut crvenim plaštom, dok se većina članova predstave nije istrošila. Kada je njihova vika počela da zamire, zabacio je plašt i zašao među njih. Sada nije bilo mlataranja. Jednog čoveka je potapšao po ramenu, neku ženu je iskreno pogledao u oči. Seoski putevi? Sada su puni blata, od prolećnih kiša više potoci nego putevi. Tako bi im bilo potrebno dvostruko više vremena da stignu do Lugarda, ma trostruko, ako ne i duže. Met se zagrcnu čuvši Luku kako se poziva na brzinu, ali ovaj se tek zagrevao. Pričao je o silnom trudu koji je potreban da se iz blata iščupaju uglibljena kola, tako da su oni koji ga slušaju skoro videli sebe kako se naprežu da pomognu zapregama da izvuku kola čiji su točkovi upali u kaljugu skoro do osovina. Čak ni seoski putevi nisu toliko loši, ali on ih je predstavio tako da su svi to sad imali pred očima. Bar je Met tako sve video. Uz te bogaze većih varoši biće malo i biće prilično udaljene, a sela će uglavnom biti sićušna. Neće biti mnogo mesta na kojima će moći da nastupaju, a biće teško nabaviti hranu za toliko ljudi. To je kazao tužno se smešeči jednoj šestogodišnjoj devojčici koja ga je gledala krijući se iza majčine suknje, tako da je čovek jednostavno znao kako je on zamišlja gladnu i kako plače i moli za hranu. Daleko od toga da je samo jedna žena prigrlila svoju decu uza se.
Što se Amadicije i Tarabona tiče, pa i Geldana, bile bi to sjajne zemlje za nastup. Velika putujuća predstava i veličanstveni prikaz divota i čudesa Valana Luke obići će te zemlje i privući gomile posetilaca. Jednoga dana. Da bi sada stigli do bilo koje od tih zemalja, najpre moraju da se vrate u Ebou Dar, prelazeći isti put kojim su proteklih nekoliko nedelja išli i prolazeći pored varoši u kojima su već nastupali, tako da je malo verovatno da će njihovi žitelji dati novac da opet vide ono što su nedavno već gledali. Dug je to put, a svima će svakim danom kese biti sve lakše, a kaiševi oko trbuha zategnutiji. Ili, mogu da nastave ka Lugardu.
Tu mu glas postade živahniji. Pokazivao je rukama, ali skromno i jednostavno. I dalje se kretao među njima, ali bržim korakom. Lugard je veličanstven grad. Ebou Darje tek senka naspram Lugarda. Lugard je zaista jedan od velikih gradova, toliko mnogoljudan da bi u njemu mogli da nastupaju čitavo proleće i da stalno imaju nove posetioce. Met nikada nije bio u Lugardu, ali čuo je da je grad napola u ruševinama, a da njegov kralj ne može priuštiti da se ulice čiste, ali je po Lukinim rečima skoro bio ravan Kaemlinu. Neki od tih ljudi mora da su ga posetili, ali svejedno su ga opčinjeno slušali dok je opisivao dvore naspram kojih Tarezinska palata u Ebou Daru liči na straćaru, zatim u svilu odevene velmože koje će u desetinama dolaziti da ih gledaju kako nastupaju, ili čak naručivati privatne izvedbe. Kralj Roedran će začelo hteti nastup samo za sebe. Je li iko od njih ikada nastupao pred kraljem? Hoće. Hoće. Od Lugarda, pa do Kaemlina – grada naspram kojeg Lugard izgleda kao puko oponašanje jednog grada. Kaemlin, jedan od najvećih i najbogatijih gradova na svetu, gde će čitavog leta moći da nastupaju pred beskrajnim mnoštvom posetilaca.
„Volela bih da posetim te gradove“, kaza Tuon, terajući Akejn bliže Kockici. „Igračko, hoćeš li mi ih pokazati?“ Selukija je terala mrkova odmah uz Tuon. Žena je delovala sasvim staloženo, ali nema sumnje da ju je ono što je videla duboko potreslo.
„Možda Lugard. Tamo ću moći da nađem neki način da te pošaljem nazad u Ebou Dar.“ Putem dobro čuvanog trgovačkog karavana i u pratnji koliko god pouzdanih telohranitelja koje bude mogao da unajmi. Tuon je možda sposobna i opasna koliko Egeanin priča, ali dve same žene mnogi bi videli kao lak plen, a ne samo razbojnici. „Možda i Kaemlin.“ Naposletku, možda će mu biti potrebno više vremena nego što ima do Lugarda.
„Videćemo šta ćemo videti“, zagonetno odgovori Tuon, pa poče da razmenjuje sa Selukijom ono njihovo mrdanje prstima.
Pričaju o meni iza mojih leđa, samo što mi to rade pred nosom. Mrzi kada to rade. „Tome, Luka je dobar kao zabavljač, ali mislim da ih neće ubediti.“
Tom podrugljivo frknu i zagladi duge bele brkove. „Nije loš, to priznajem, ali nije zabavljač. Svejedno, rekao bih da ih je uhvatio u mrežu. Jesi li spreman za opkladu, dečko moj? Recimo, u jednu zlatnu krunu?“
Met samog sebe iznenadi smehom. Bio je siguran da se neće moći opet nasmejati dok iz glave ne izbaci sliku onog torbara kako tone u zemlju. „Hoćeš da se kladiš sa mnom? U redu. Dogovoreno.“