Pođe mu za rukom da zadrži staložen izraz lica, ali ipak oseti kako mu obrazi crvene. Samo je na jedan način mogla saznati da ružičaste trake njemu znače nešto posebno. Tajlin joj je kazala. Mora da je tako. Plamen ga spalio, žene pričaju baš o svemu!
Dolazak služavke s njihovim pićem spase ga odgovora. Džera je bila jedna nasmešena devojka sa skoro isto onoliko oblina kao pevačica, doduše ne onako dobro prikazanih, ali nisu bile baš ni skrivene, jer je nosila pripijenu belu kecelju. Njena tamna vunena haljina takođe je bila veoma uska. Naravno, samo ju je ovlaš pogledao. U društvu je svoje buduće supruge. Bilo kako bilo, samo potpuni vunoglavac u ženskom društvu gleda neku drugu.
Džera spusti visoki ibrik s vinom i dva uglačana kositrena pehara na sto, pa onda Selukiji pruži debeli vrč s pivom i zbunjeno trepnu kada Selukija pruži vrč Tuon i uze od nje pehar vina. Met joj dade srebrni marjaš kako bi umirio njenu nelagodnost, a ona mu se blistavo osmehnu i pade u naklon pre nego što odjuri kada je gostioničarka ponovo pozva. Veoma je neverovatno da često dobija napojnice u srebru.
„Igračko, mogao si da joj se nasmešiš“, prekori ga Tuon, prinoseći krčag licu da ga njušne i nabirajući nos. „Veoma je lepa. Bio si toliko okamenjenog lica da si je verovatno uplašio.“ Otpi gutljaj, a oči joj se iznenađeno razrogačiše. „Ovo je čak veoma dobro.“
Met uzdahnu i otpi jedan dug gutljaj tamnog vina koje je blago mirisalo na cveće. Ni u jednoj od svojih uspomena, svojih ili onih koje su pripadale drugim ljudima, nije razumeo žene. O, ponešto tu i tamo, ali nikada ih nije razumeo u potpunosti.
Srkućući pivo – nije mu namera da joj kaže da se pivo ne srče, već ispija u gutljajima; možda bi se namerno napila, samo da bi u potpunosti iskusila pakao; po njegovom mišljenju, ona tog dana nema šta ne bi uradila; ili ma kog drugog dana – srkućući između svake rečenice, ta ženica koja ga je dovodila do ludila ispitivala ga je o običajima. Lako je bilo da joj kaže kako da se ponaša u paklu. Gledaj svoja posla, ne postavljaj pitanja i ako možeš sedi leđima uza zid i blizu vrata, u slučaju da moraš iznenada da odeš. Najbolje je da tamo uopšte i ne zalaziš, ali ako moraš... Ali brzo je prešla na dvorove i palate, a s tim u vezi nije dobila mnogo odgovora. Više je mogao da joj kaže o običajima na dvorovima Eharona, Šiote ili desetak drugih nestalih država, nego o običajima koji vladaju na dvorovima bilo koje zemlje koja i dalje postoji. Zapravo, on zna samo mrvice o tome kako se neke stvari rade u Kaemlinu i Tiru, kao i nešto malo iz Fal Dare u Šijenaru. Pa, i u Ebou Daru, ali ona se u te običaje već razume.
„Dakle, naširoko si putovao i bio si i u drugim palatama, a ne samo u Tarezinskoj“, naposletku kaza ona i ispi do kraja pivo iz krčaga. On nije završio ni pola svog vina; činilo mu se da Selukija nije popila više od dva mala gutljaja svog. „Ali ti izgleda nisi plemenitog roda. Mislim da začelo nisi.“
„To nisam“, odlučno joj on odgovori. „Plemiči...“ Ućuta i pročisti grlo. Teško da njoj može da kaže kako su plemiči budale koje toliko visoko dižu noseve da ne vide kuda koračaju. Napokon, ona je to što jeste – i šta jeste.
Tuon ga je bezizražajno gledala gurajući svoj ispražnjeni krčag u stranu. I dalje ga gledajući, prstima leve ruke mrdnu preko ramena, a Selukija smesta glasno udari dlanom o dlan. Nekoliko drugih gostiju iznenađeno ih pogleda. „Sebe zoveš kockarom“, reče mu Tuon, „a gazda Merilin te je proglasio najsrećnijim čovekom na svetu.“
Džera dotrča, a Selukija joj pruži krčag. „Još jedan – i to brzo“, zapovedi, mada ne neljubazno. Svejedno, držanje joj beš kraljevsko. Džera pade u zbrzan naklon i otrča kao da je vikala na nju.
„Ponekad imam sreće“, oprezno odgovori Met.
„Hajde da vidimo imaš li je danas, Igračko.“ Tuon baci pogled ka stolu po kojem su se kotrljale kockice.
Nije video ništa loše u tome. Bilo je sigurno da će dobiti više nego što će izgubiti, a mislio je da nije verovatno da će neko od tih trgovaca posegnuti za nožem, ma koliko ga sreća služila. Nije primetio da niko za pojasom nosi jedan od onih dugih noževa koji južnije svi živi imaju. Ustade, pa pruži Tuon ruku, a ona ovlaš položi šaku na njegovo zapešće. Selukija ostavi svoje vino na stolu, ne odmičući se od gospodarice.
Dvojica Altaraca, jedan visok i ćelav, ako se izuzme rub tamne kose iznad ušiju, a drugi okruglog lica iznad trostrukog podbratka, namrštiše se kada on upita može li jedan stranac da se pridruži njihovoj igri, dok se treći – prosedi zdepasti čovek sa ispalom donjom usnom – ukoči kao pritka. Tarabonka nije bila tako neprijateljski raspoložena.
„Naravno, naravno. Zašto da ne?“, kaza ona, blago zaplićući jezikom. U licu je bila sva pocrvenela, a osmeh koji mu je uputila beše nekako prazan. Očigledno da je jedna od onih koje ne podnose vino. Izgleda da su meštani želeli da joj udovoljavaju, jer mrštenje smesta nestade, mada se onaj prosedi čovek i dalje drvenio. Met od susednog stola privuče stolice za sebe i Tuon. Selukija ostade da stoji iza Tuon, što je i bilo dobro. Za stolom je bila gužva, pošto je već sedelo šestoro ljudi.
Džera stiže, pa pade u naklon i obema rukama pruži Tuon napunjeni krčag, mrmljajući: „Milostiva“, a jedna druga služavka, proseda i zdepasta skoro kao gazdarica Hejlin, zameni ibrik s vinom na kockastom stolu.
Smešeći se, ćelavi čovek napuni Tarabonki pehar do ruba. Hteli su da bude srećna i pijana. Ona ispi pola pehara u jednom gutljaju i, smejući se, nežno obrisa usne čipkanom maramicom. Vratila ju je u rukav iz drugog puta. Ta danas neće imati dobrih pogodbi.
Met je malčice posmatrao igru i ubrzo je prepoznao. Igrala se sa četiri kockice a ne s dve, ali nesumnjivo da je reč o jednom obliku igre piri, što znači „podudaranje“, koja se igrala hiljadu godina pre nego što je Artur Hokving počeo da se uspinje. Ispred svakog igrača bila je hrpica srebra s po nekoliko zlatnih novčića, a morao je da na sredinu stola stavi srebrnu marku kako bi otkupio kockice dok je onaj zdepasti čovek prikupljao svoj dobitak od poslednjeg bacanja. Od trgovaca nije očekivao nikakve nevolje, ali manje je izgledno da će doći do njih ako izgube srebro a ne zlato.
Onaj vitki čovek prihvati opkladu i Met ubaci grimizne kockice u kostreni pehar, pa ih izvrnu na sto. Dobio je četiri petice.
„Je li to dobitno bacanje?“, upita Tuon.
„Nije, ako se sledeće ne podudari s njim“, odgovori Met, vraćajući kockice u pehar, „a da pre toga ne dobijem četrnaest ili oči Mračnoga.“ Kockice zazvečaše u peharu, pa preko stola. Četiri petice. Sreća ga služi. Primaknu jedan novčić preda se, a drugi ostavi.
Prosedi čovek odjednom odgurnu stolicu i ustade. „Dosta mi je“, promrmlja i poče da nespretno trpa novac ispred sebe u džepove kaputa. Druga dvojica Altaraca pogledaše ga s nevericom.
„Odlaziš, Vejne?" upita ga onaj vitki čovek. „Sada?"
„Kazao sam da mi je dosta, Kamrine“, odbrusi prosedi i žustrim koracima izađe na ulicu, praćen Kamrinovim mrštenjem uprtim u njegova leđa.
Tarabonka se mlitavo nagnu nad sto, pri čemu đinđuve u njenim pletenicama zazvečaše po površini stola, kako bi potapšala debelog čoveka po ruci. „To samo znači da ću kupiti posuđe od tebe, gazda Kostele“, reče mu, zaplićući jezikom. „Od tebe i gazda Kamrina.“
Kostelova tri podbratka zatresoše se kada se on zasmeja. „Tako je, gazdarice Alstejng. Tako je. Zar ne, Kamrine?“
„Valjda“, džangrizavo odgovori ćelavko. „Valjda.“ Gurnu marku nasred stola da bi ispratio Meta.