„Ah, povremeno ukradu neko pile, generale“, kaza Niejld i nasmeja se, uvrćući jedan tanki, voskom premazani brk, „ali ne bih ih baš nazvao velikim lopovima.” Uživao je u seanšanskom zaprepašćenju zbog kapije koja ih je sve dovela tu, i dalje se šepureći zbog nje, nekako uspevajući da se kočoperi i u sedlu. Teško je bilo imati na umu da bi on i dalje radio na očevom imanju i možda se pitao hoće li se za godinu ili dve oženiti nekom devojkom iz susedstva, samo da nije zaslužio taj crni kaput. „Za velike krađe potrebna je hrabrost, a Krpari je nemaju nimalo.“
Zgrčen pod svojim tamnim plaštom, Balver se namršti – ili možda nasmeši. Ponekad je s tim ispijenim čovečuljkom bilo teško uočiti razliku, ako Perin nije bio u prilici da uhvati njegov miris. Njih dvojica pratila su Perina slično kao što je sedokosa sul’dam, povezana s damane ledenog pogleda s nekoliko sedih vlasi u inače tamnoj kosi, pratila Kirgan i Mišimu, navodno da bi bili brojčano ravnopravni. Seanšani računaju da su sul’dam i damane jedno kada su povezane onim člankovitim metalnim povocem. On bi se zadovoljio da dođe samo s Niejldom, ili makar Niejldom i Balverom, ali Talanvor je bio u pravu u vezi sa Seanšanima i držanjem do pravila ponašanja. Pregovori su se razvukli na tri dana i mada je nešto vremena utrošeno na razmatranje pitanja da li da se sledi Perinova zamisao ili da se pripoji nečemu do čega će Tajli da dođe – na kraju je popustila samo zato što nije mogla da se seti ničeg boljeg – dobar deo tog vremena bio je protraćen na dogovor o tome koliko će koja strana da povede ljudi. Broj mora biti istovetan za obe strane, a general-barjaktarka htela je da povede stotinu svojih vojnika i dve damane. Zarad časti. Bila je zabezeknuta zbog toga što je on bio voljan da dođe s manje ljudi i prihvatila je to tek nakon što je on istakao da su svi Failini sledbenici plemiči u svojim zemljama. Imao je neki osećaj kako ona misli da je prevarena zbog toga što ne može da povede pratioce koji su po položaju ravni njegovima. Čudan narod ti Seanšani. O, oni su sasvim sigurno na suprotnim stranama. To savezništvo je čisto privremeno, a to što je krhko ne treba ni spominjati. General-barjaktarka je toga svesna koliko i on.
„Dvaput su mi ponudili utočište kada mi je bilo potrebno, meni i mojim prijateljima, i ništa nisu tražili zauzvrat" tiho kaza Perin. „Ali najbolje ih pamtim po trenutku kada su Troloci okružili Emondovo Polje. Tuata’ani stajali su na zelenom s decom privezanom za leđa, ono malo njihove što je preživelo i s našom. Nisu hteli da se bore – to nije njihov običaj – ali bili su spremni da pokušaju da odnesu decu na neko bezbedno mesto u slučaju da nas Troloci pregaze. Nošenje naše dece otežalo bi im beg, tako da bi bilo još manje verovatno da će uspeti da pobegnu, ali oni su to tražili.“ Niejld se posramljeno zakašlja i skrenu pogled. Obrazi mu se obliše crvenilom. Uprkos svemu što je video i uradio, još je mlad – tek mu je sedamnaest godina. Ovoga puta, nije bilo nikakve sumnje da se Balver mršavo nasmešio.
„Mislim da bi od tvog života ispala dobra priča“, reče mu general, a po izrazu njenog lica reklo bi se da ga poziva da joj ispriča koliko je god spreman.
„Radije bih da mi je život sasvim običan“, odgovori joj on. Priče nisu za čoveka koji samo želi mir.
„Silno bih voleo da jednog dana vidim te Troloke o kojima stalno slušam“, kaza Mišima kada tišina predugo potraja. Mirisao je kao da mu je to smešno, ali gladio je balčak, možda i ne shvatajući šta čini.
„Ne, ne bi“, odgovori mu Perin. „Pre ili posle – ukazače ti se prilika; ali neće ti se dopasti.“ Nakon jednog trenutka, čovek sa ožiljcima ozbiljno klimnu u znak razumevanja, a smeh iščile iz njegovog mirisa. Mora da je napokon počeo da veruje kako Troloci i Mirdraali nisu samo lovačke priče. Ako i dalje sumnja, bliži se vreme kada će mu se sve sumnje zanavek izbrisati.
Dok su ulazili u Almizar i okretali konje prema severnom kraju grada, niz jedan uzani put za taljige, Balver se iskrao i otišao. Medora je pošla s njim, visoka žena tamnoputa skoro kao Tajli, ali tamnoplavih očiju, u tamnim čakširama i u muškom kaputu naduvanih rukava s crvenim prugama i s mačem za pojasom. Balver je jahao sav pogrbljen, kao ptica koja je sletela na sedlo i samo što ne padne, dok je Medora jahala pravih leđa i ponosna, od glave do pete kćer jednog visokog lorda i predvodnica Failinih ljudi, mada je pratila Balvera umesto da jaše pored njega. Za divno čudo, Failini čankolizi kao da su prihvatili da dobijaju uputstva od mušičavog čovečuljka. Zahvaljujući tome, sada su daleko manja dosada nego što su bili; čak su na izvestan način postali korisni, što bi Perin nekada smatrao nemogućim. General-barjaktarka se nije bunila zbog njihovog odlaska, mada je zamišljeno pogledala za njima.
„Gospa je veoma ljubazna što obilazi prijatelja jednog sluge“, zamišljeno reče. To je bila Balverova priča, da je znao jednu ženu koja je živela u Almizaru, i da je Medora htela da je upozna ako je ona i dalje u životu.
„Medora je ljubazna žena“, odgovori Perin. „Naš je običaj da budemo ljubazni prema slugama.“ Tajli ga samo jednom pogleda, što beše dovoljno da se on podseti da ona nije budala. Šteta što ništa ne zna o seanšanskim običajima, ili bi smislili bolju priču. Mada, Balver se raspomamio – suvo i prašnjavo, ali i svejedno raspomamio – da iskoristi tu priliku da prikupi podatke o onome što se dešava u Amadiciji pod seanšanskom vlašću. Što se Perina tiče, on za to nije mario. Sada je samo Faila bitna. Kasnije će brinuti o drugim stvarima.
Odmah severno od Almizara, kameni zidovi koji su omeđavali sedam ili osam polja sklonjeni su da bi se obrazovao jedan dug potez gole zemlje koja kao da je bila temeljno uzdrljana po površini. Jedno veliko neobično stvorenje na čijim je leđima čučalo dvoje ljudi s namaknutim kapuljačama nezgrapno je trčalo duž tog poteza, nošeno dvema nogama koje kao da su bile suviše vretenaste za njegovu veličinu. Zapravo, „čudno“ teško da može da ga opiše. Glatke kože sive i debele, taj stvor je bio veći od konja – i to ne računajući dugi zmijoliki vrat i tanki, još duži rep koji se ukočeno pružao za njim. Dok je trčao, mlatio je krilima nalik na krila šišmiša, koja su se širila toliko da su po širini bila ravna većini rečnih plovila. Imao je i ranije prilike da vidi takve životinje, ali samo kako lete u daljini. Tajli mu je kazala da se zovu rakeni. Stvorenje se lagano vinu u vazduh, jedva uspevajući da ne udari u krošnje drveća u jednom gaju na kraju zemljanog poteza. Okrenu glavu kako bi pogledom pratio rakena koji se lagano uspinjao ka nebu, u letu nimalo nespretan. Kako bi samo bilo leteti na jednom od njih. Ali smesta uguši tu misao, posramljen i besan na sebe zbog toga što je dopustio da mu to skrene pažnju.
General-barjaktarka malčice zauzda svog riđana kako bi usporio korak i namršti se na to polje. Na suprotnom kraju, neki ljudi su hranili još četiri te čudne životinje, držeći im velike kotarice da iz njih jedu. Rogate gubice zabijale su se u kotarice i rožnata usta proždirala hranu. Perin nije želeo ni da razmišlja o tome šta stvorenje koje tako izgleda zapravo jede. „Trebalo bi da ovde ima više rakena“, promrmlja ona. „Ako su ovo svi...“