„Uzećemo koliko možemo i nastaviti dalje“, reče joj on. „A ako dođe do toga, nećemo povesti nijednog. Već znamo gde su Šaidoi.“
„Volim da znam ako mi nešto prilazi s leđa“, zajedljivo mu odvrati ona i ponovo potera konja brže.
Ispred jednog obližnjeg imanja, koje su izgleda preuzeli Seanšani, desetak ili tako nešto vojnika kockalo se za stolovima naredanim kud koji ispred kuće pokrivene rogozinom. Daleko više vojnika je ulazilo u jedan ambar sazidan od kamena i izlazilo odatle, mada on nije video ni traga ni glasa od konja, izuzev jedne zaprege u kolima iz kojih su dva čoveka u odeći od grube vune istovarala sanduke, burad i vreće. Perin je bar pretpostavljao da su to vojnici. Skoro polovina njih bile su žene, a muškarci su bili mahom jednako niski kao one, a mršaviji ako su i bili viši. Niko od njih nije nosio mač, ali svi su bili u uskim nebeskoplavim kaputima i svi su imali po dva noža u kanijama zašivenim za uzane čizme. Istovetna odeća znači da je reč o vojnicima.
Met bi se savršeno uklopio u ovu gomilu, pomislio je, gledajući ih kako se smeju zbog dobrih bacanja i ječe nad lošim. One boje mu se uskomešaše u glavi i na tren ugleda Meta kako jaše u šumu na čelu povorke konjanika i tovarnih konja. Samo na tren, pre nego što odagna tu sliku i ne razmišljajući o tome šta će Met u šumi ili ko je to s njim. Samo je Faila bitna. Tog jutra je zavezao pedeset prvi čvor na kožnoj vrpci koju nosi u džepu. Zarobljenica je pedeset jedan dan. Bar se on nada da je zarobljenica. To bi značilo da je još živa i da može da je izbavi. Ako je mrtva... Šaka mu se tako snažno stisnu oko držalja čekića koji mu je visio za pojasom, da ga zglavci zaboleše.
I tada shvati da ga general-barjaktarka i Mišima gledaju – Mišima oprezno, ruke veoma blizu balčaka, a Tajli zamišljeno. Krhko savezništvo, s malo poverenja na obe strane. „Na tren mi se učinilo da se možda spremaš da pobiješ letače“, ona mu tiho kaza. „Imaš moju reč – oslobodićemo tvoju ženu. Ili ćemo je osvetiti.“
Perin drhtavo uzdahnu i pusti čekić. Faila mora da je živa. Alis je kazala da je Faila pod njenom zaštitom. Ali koliko zaštite može da pruži jedna Aes Sedai koja i sama nosi gai'šainsko belo? „Hajde da završimo ovde. Prolazi vreme.“ Koliko će još čvorova morati da zaveže na toj vrpci? Svetlost dala da ih ne bude još mnogo.
Sjahavši, pruži uzde Karlonu Belseloni, jednom glatko izbrijanom Tairencu dugog nosa i nesrečno uzane brade. Karlon je imao običaj da se pipa po bradi, kao da se pita gde su mu dlake nestale, ili da prelazi dlanom preko kose kao da se pita zašto mu je trakom privezana na potiljku tako da pravi rep koji mu pada samo do ramena. Ali nije davao naznake da će dići ruke od tog glupiranja i pretvaranja da poštuje aijelske običaje ništa više nego ostali. Balver im je izdao uputstva, i makar ta uputstva poštuju. Većina njih već se zaputila ka stolovima, ostavljajući svoje atove ostalima da se o njima staraju, neki vadeći novac, a drugi nudeći male kožne mešine s vinom. Za divno čudo, vojnici su odbili mešinice, mada je izgleda svako sa srebrom bio dobrodošao da se priključi njihovim igrama.
Više i ne gledajući u njihovom smeru, Perin zadenu oklopne rukavice za svoj široki opasač i pođe za dvoje Seanšana unutra, zabacivši plašt da bi mu se video svileni kaput. Dok on bude izašao odatle, Failini ljudi – valjda su i njegovi ljudi – saznaće poprilično onoga što ti muškarci i žene znaju. Od Balvera je naučio jedno – znanje može biti veoma korisno, a čovek nikada ne zna za koju će se trunčicu ispostaviti da je vrednija od zlata. Ali trenutno, jedino znanje koje ga zanima ne može se naći na tom mestu.
Prva prostorija u kući bila je prepuna stolova okrenutih prema vratima, za kojima su sedeli pisari i čitali ili pisali po hartijama. Jedini zvuci bili su škriputanje pera po hartiji i nečiji suv kašalj. Ljudi su bili odeveni u tamnosmeđe kapute i čakšire, a žene u haljine potpuno istog preliva. Neki su imali pribadače, srebrne ili mesingane, u obliku guščjeg pera. Izgleda da Seanšani imaju uniforme za sve. Jedan čovek okruglastog lica s dva srebrna pera na grudima koji je sedeo u zadnjem delu prostorije ustao je i duboko se poklonio, tako da mu se kaput zategao preko trbuha, čim je Tajli ušla. Bat njihovih čizama glasno je odzvanjao po patosu dok su između stolova hodali ka njemu. Nije se ispravio sve dok nisu stigli do njegovog stola.
„Tajli Kirgan“, odsečno se predstavi ona. „Hoću da razgovaram sa onim ko ovde zapoveda, ko god to bio.“
„Kako general-barjaktarka zapoveda“, ulizički odgovori taj čovek i još jednom se duboko pokloni, pa odjuri kroz vrata iza sebe.
Pisar koji je kašljao, čovek mlađi od Perina i glatko izbrijanog lica, koji po liku kao da je došao iz Dve Reke, zakašlja se još teže i pokri šakom usta. Glasno pročisti grlo, ali težak kašalj ga ponovo spopade.
Mišima se namršti na njega. „Čovek ne bi trebalo da je ovde ako je bolestan“, progunđa. „Šta ako je njegova bolest zarazna? U poslednje vreme, čuješ za svakakve čudne boleštine. Čovek je u praskozorje zdrav kao dren, a do sutona je nabrekli leš – i niko ne zna od čega je umro. Čuo sam za jednu ženu koja je za sat vremena potpuno poludela, a poludeli su i svi koji su je dodirnuli. Za tri dana umrla je i ona i čitavo njeno selo; to jest, oni koji nisu pobegli.“ A onda učini onaj čudan pokret, praveći luk palcem i kažiprstom, a ostale čvrsto savijajući.
„Znaš da ne treba da veruješ glasinama, niti da ih ponavljaš“, oštro ga prekori general-barjaktarka, čineći isti taj potez rukom. Kao da nije ni bila svesna da to radi.
Debeli pisar se opet pojavi, sad držeći vrata jednom prosedom čoveku mršavom u licu i s crnim kožnim povezom preko desnog oka. Namreškani beli ožiljak pružao mu se preko čela, pa ispod poveza sve do obraza. Nizak koliko i oni ljudi napolju, beše u tamnije plavom kaputu s dve male bele pruge na prsima, mada je i on imao kanije s noževima prišivene za čizme. „Blazik Falun, general-barjaktarko“, reče on klanjajući se dok je pisar žurio nazad za svoj sto. „Kako mogu da ti budem na usluzi?“
„Kapetane Falun, moramo da porazgovaramo na...“ Tajli ućuta kada onaj čovek koji je kašljao skoči na noge, uz tresak obarajući svoju stolicu.
Držeći se za trbuh, mladić se presamiti i povrati tamnu bujicu koja pade na pod i rasprši se u sićušne crne bube, koje se razleteše na sve strane. Neko opsova, zapanjujuće glasno u inače mrtvoj tišini. Mladić se užasnuto zagleda u bube, odmahujući glavom kao da ne želi da poveruje u njih. Mahnitog pogleda, osvrnu se po sobi i dalje odmahujući glavom i zinuvši kao da nešto hoće da kaže. Umesto toga, opet se presamiti i ovoga puta to potraja još duže; on povrati još jednu crnu bujicu, koja se opet rasprši u bube što se razleteše po podu. Koža na licu mu se zamreška, kao da mu bube gmižu po lobanji ispod kože. Jedna žena vrisnu, dugo i užasnuto, a pisari odjednom zavikaše na sav glas i poskakaše, u žurbi prevrćući stolice, pa čak i stolove, prestravljeno izbegavajući hitre crne bube. Iznova i iznova taj čovek je povraćao; pade na kolena, pa onda na pod, bacakajući se i trzajući dok je neprekidno povraćao sve više buba. Nekako kao da je bivao... pljosnatiji. Kao da se izduvavao. A onda prestade da se trza, ali crne bube nastaviše da hrle iz njegovih razjapljenih usta i da se šire po podu. Na kraju, sve to kao da je sat vremena trajalo, ali nije moglo da prođe više od minut ili dva – na kraju, bujica buba smanji se i usahnu. Od tog čoveka ostade samo bleda pljosnata stvar u njegovoj odeći, nalik na ispražnjenu mešinu. Naravno, dreka se nastavi. Pola pisara popelo se na stolove koji nisu bili prevrnuti, kako žena tako i muškaraca, psujući ili se moleći, a ponekad i jedno i drugo, koliko ih grla nose. Druga polovina je pobegla napolje. Sićušne crne bube jurcale su po podu. Prostorija je bazdila na užas.