„Čuo sam glasine“, promuklo reče Falun. Čelo mu se orosilo znojem. Osećao se na strah. Ne užas, ali svakako na strah. „Istočno odavde. Samo što je reč bila o stonogama. Malim crnim stonogama.“ Neke bube pohrliše ka njemu, a on opsova i ustuknu, sa istim onim pokretom ruke kao maločas Tajli i Mišima.
Perin zgazi bube i smrska ih. Došlo mu je da se naježi od njih, ali ništa nije bitno sem Faile. Ništa! „To su obični jelenci. Ima ih skoro svuda gde ima trulog drveta.“
Čovek se lecnu, pa diže pogled i opet se lecnu kada vide Perinove oči. Primetivši čekić za Perinovim pojasom, brzo i iznenađeno pogleda general-barjaktarku. „Te bube nisu potekle iz nekog panja. One su Dušeslepnikovo delo!“
„Možda i jesu“, mirno odvrati Perin. Pretpostavljao je da je Dušeslepnik ime za Mračnoga. „To ne menja ništa.“ Pomeri nogu i otkri smrvljene leševe sedam ili osam buba. „Mogu da se ubiju – a ja nemam vremena za traćenje na bube koje mogu da se zgaze.“
„Kapetane, zaista moramo da porazgovaramo nasamo“, dodade Tajli. I u njenom mirisu osećao se strah, ali čvrsto suzbijen. Mišimina šaka i dalje je bila ukočena u onom neobičnom pokretu. Strah mu je bio skoro jednako dobro suzbijen kao njen.
Falun se vidno pribra, a strah iščile iz mirisa njegovog tela. Nije u potpunosti nestao, ali sada je čovek ovladao sobom. Doduše, izbegavao je da pogleda bube. „Kako kažeš, general-barjaktarko. Atale, silazi s tog stola i vidi da se ove... ove stvari počiste odavde. I postaraj se da Mehtan bude propisno pripremljen za obrede. Kakav god da je poginuo, poginuo je u službi.“ Pre nego što kolebljivo siđe sa stola, debeli pisar se pokloni, pa još jednom kada se nađe na podu, ali kapetan se već okretao i odlazio. „General-barjaktarko, da li bi pošla za mnom?“
Njegova radna soba možda je prvobitno bila spavaća, ali sada se u njoj nalazio pisaći sto s pljosnatim kutijama punim hartije i još jedan sto, samo veći, prekriven mapama koje su pritiskale mastionice, kamenje i mesingane figurice. Na drvenom stalku prislonjenom uz jedan zid stajali su neki svici, koji su izgleda takođe bili mape. Sivo kameno ognjište bilo je ledeno. Falun im pokaza šest rasparenih stolica na golom podu ispred pisaćeg stola i ponudi da pošalje nekoga po vino. Kao da se razočarao kada je Tajli odbila i jedno i drugo. Možda je želeo piće kako bi smirio živce. Miris straha i dalje se malčice osećao oko njega.
Tajli poče: „Kapetane, moram da zamenim šest rakena i osamnaest morat’rakena. Kao i punu četu pešadinaca. Ona koju sam imala negde je u Amadiciji i kreće se ka zapadu, tako da nije moguće pronaći je.“
Falun se lecnu. „General-barjaktarko, ako si ostala bez rakena, znaš da je sve ogoljeno do krajnjih granica zbog...“ Pogled mu polete ka Perinu, pa pročisti grlo pre nego što nastavi. „Tražiš tri četvrtine životinja koje su mi preostale. Je li ikako moguće da se snađeš s manjim brojem, možda samo jednom ili dve?“
„Četiri“, odlučno mu odvrati Tajli, „i dvanaest letača. Zadovoljiću se time.“ Kada hoće, može postići da onaj otegnuti seanšanski naglasak zvuči krajnje oštro. „Sudeći po svemu što čujem, ovaj kraj je miran kao Seandar, ali ostaviću ti četiri.“
„Kako kažeš, general-barjaktarko“, uzdahnu Falun. „Molim te, mogu li da vidim naređenje? Sve mora da bude zabeleženo. Otkad sam izgubio letačku sposobnost, sve vreme provodim piskarajući kao činovnik.“
„Lorde Perine?“, kaza Tajli, a on iz džepa svog kaputa izvadi spis koji je Surot potpisala.
Falunove obrve izvijale su se sve više i više dok je čitao, nakon čega je ovlaš opipao voštani pečat ali nije ga dovodio u pitanje ništa više nego što je to učinila general-barjaktarka. Izgleda da su Seanšani naviknuti na tako i nešto. Mada, izgledalo je kao da je osetio olakšanje kada mu je vratio spis i obrisao dlanove o kaput, i ne shvatajući šta radi. Naviknuti, ali ipak ne toliko da bi im bilo lagodno. Gledao je Perina, pokušavajući da to čini krišom, ali Perin je na njegovom licu lepo video kako ga muči isto pitanje koje mu je general-barjaktarka postavila. Ko je on da ima tako nešto?
„Kapetane, potrebna mi je karta Altare, ako je imaš“, reče mu Tajlin. „Snaći ću se ako je nemaš, ali više bi mi odgovaralo da je imaš. Zanima me severozapadni kraj zemlje.“
„Svetlost ti se osmehnula, general-barjaktarko“, odgovori joj čovek, pa se sagnu da izvuče jedan svitak s najniže police. „Imam baš ono što tražiš. Slučajno se desilo da se našla u mapama Amadicije koje su mi izdali. Dok je nisi spomenula, zaboravio sam da je imam. Rekao bih da je to neuobičajeno srečna okolnost za tebe.“ Perin neznatno odmahnu glavom. Čista slučajnost, koja nema veze s ta’verenima. Čak ni Rand nije toliko ta’veren da bi učinio da se tako nešto desi. Boje se uskomešaše, a on ih rasprši pre nego što obrazovaše oblik.
Čim Falun raširi mapu po stolu i spusti u uglove mesingane tegove u obliku rakena, general-barjaktarka stade da je proučava sve dok nije upamtila sve orijentire. Mapa je bila dovoljno velika da prekrije čitav sto i na njoj je bilo prikazano tačno ono što je tražila, skupa sa uzanim trakama Amadicije i Geldana. Zemljište je bilo iscrtano do pojedinosti, sa imenima varoši i sela, reka i potoka, ispisanim sićušnim slovima. Perin je znao da gleda u izvrstan primer kartografskog umeća, daleko bolji od većine mapa. Da li bi to moglo biti posledica toga što je ta’veren? Ne. Ne, to je nemoguće.
„Naći će moje vojnike ovde“, otegnuto reče i pokaza prstom. „Neka krenu smesta. Jedan letač po rakenu i bez ličnih stvari. Neka lete što lakše i što je brže moguće. Hoću da stignu tamo do sutra uveče. Ostali morat’rakeni putovaće s pešadincima. Nadam se da ću moći da pođem za nekoliko sati. Naredi da se okupe i budu spremni.“
„Taljige“, javi se Perin. Niejld ne može da napravi kapiju dovoljno veliku da kroz nju prođu kola. „Šta god da ponesu, to mora da bude u taljigama, a ne u kolima.“ Falun s nevericom nemo ponovi tu reč.
„Taljige“, saglasi se Tajli. „Postaraj se za to, kapetane.“
Perin je u njegovom mirisu osećao žudnju koju je protumačio kao želju da pita, ali Falun se samo pokloni i kaza: „Biće kako zapovedaš, general-barjaktarko.“
Kada su ostavili kapetana, videli su da je prva prostorija u drugačijoj pometnji. Pisari su jurcali na sve strane i metlama ili čistili, ili gnječili preostale bube. Neke žene su jecale dok su čistile, a neki muškarci izgledali kao da bi i sami zaječali, a prostorija je i dalje bazdila na užas. Nije bilo ni traga od onog mrtvaca, ali Perin je primetio kako pisari obilaze mesto na kojem je ležao, odbijajući da nogom kroče na njega. Pokušavali su da ne gaze ni bube, što je dovelo do popriličnog skakutanja na prstima. Kada je Perin pošao prema spoljnim vratima, hrskajući svakim korakom, zgranuto su ga pogledali.
Napolju je vladalo mirnije raspoloženje, ali ne previše. Tajlini vojnici i dalje su u redu stajali pored svojih konja, a Niejld se pretvarao da mu je sasvim svejedno šta se dešava, čak toliko da je zevnuo i potapšao se po ustima, ali sul’dam je mazila damane koja se sva tresla i mrmljala joj je nešto da je smiri, dok su vojnici u plavim kaputima, daleko više njih nego što ih je ranije bilo, stajali u velikoj skupini i zabrinuto pričali. Kairhijenjani i Tairenci požuriše da okruže Perina, vodeći za sobom svoje konje i pričajući svi u glas.
„Je li to istina, moj lorde?“, upita Kamaila, bledog lica namrštenog od brige, a njen brat Barmanes u neprilici reče: „Četvorica su iznela nešto u jednom ćebetu, ali o čemu god da je bila reč – nisu gledali u ćebe.“
Svi uglas i svi skoro izbezumljeni od straha: „Rekoše da je povraćao bube“, i „kazali su da su ga bube pregrizle i ispale iz njega“, i „Svetlost nam pomogla, metlama izbacuju bube kroz vrata; pomrećemo" i „Spaljena mi duša, Mračni se oslobađa“, kao i još veće gluposti.