„Kako zapovedaš“, odgovori vitki čovek naglaskom koji je podsećao na amadičanski. U najmanju ruku, ako i jeste Seanšanin, govori pravilnom brzinom i ne prežvakava reči.
Opet se poklonivši, jednako duboko, on odjuri do mesta gde je šest pregradaka bilo zazidano, na pola puta niz levi zid, i ponizno pokuca na vrata, a onda sačeka, dozvolu da uđe. Kada izađe, vrati se u zadnji deo zgrade i ne gledajući Perina i Tajli. Nakon nekoliko minuta, Perin zausti, ali Tajli se namršti i odmahnu glavom, pa on opet zatvori usta i nastavi da čeka. Čekao je dobrih četvrt sata, svakim otkucajem srca sve nestrpljiviji. General-barjaktarka odisala je mirisom strpljenja.
Naposletku jedna dežmekasta žena u tamnožutoj haljini neobičnog kroja izađe iz sobice, ali zastade da pogleda kako napreduje posao u zadnjem delu zgrade, ne obraćajući pažnju na Tajli i njega. Pola glave bilo joj je izbrijano! Preostala kosa bila joj je povezana u debelu prosedu pletenicu koja joj je padala do ramena. Naposletku, ona klimnu u znak da je zadovoljna i bez žurbe krenu ka njima. Ovalni plavi umetak preko njenih nedara bio je izvezen s tri zlatne šake. Tajli se pokloni jednako duboko kao što se Falun poklonio njoj i Perin postupi isto, setivši se njenog upozorenja. Dežmekasta žena klimnu glavom. Neznatno. Mirisala je ponosno.
„General-barjaktarko, htela si da pričaš sa mnom?“ Glas joj beše baršunast, kakva je i ona bila. I nimalo dobroćudan. Ona je zauzeta žena, kojoj smetaju. Zauzeta žena, vrlo dobro svesna svoje važnosti.
„Da, časna“, s mnogo poštovanja odgovori Tajli. Kroz njen miris stpljenja odjednom se probi nalet razdraženosti, ali smesta nestade. Lice joj sve vreme beše bezizražajno. „Da li bi mi htela reći koliko pripremljenog dvokorena imaš pri ruci?“
„Neobična molba“, odgovori žena, kao da razmišlja da li da je usliši ili ne. Zamišljeno naheri glavu. „U redu“, trenutak kasnije kaza. „Zaključno s jutrošnjim obračunom, imam četiri hiljade osam stotina sedamdeset tri funte i devet unci. Bez lažne skromnosti, ali to je izvanredno postignuće, naročito ako se uzme u obzir koliko sam dvokorena isporučila i koliko je teško naći tu biljku u divljini, a da se pritom kopači ne šalju nerazumno daleko.“ Ma koliko se to činilo nemogućim, ponos u njenom mirisu postade još snažniji. „Ali prevazišla sam tu prepreku tako što sam privolela mesne seljake da zasade dvokoren na nekoliko njiva. Do leta ću morati da podignem nešto veće kako bih tu smestila proizvodnju. Poveriću ti da neću biti iznenađena ako mi zbog ovoga ponude novo ime. Mada, naravno, možda ga i ne prihvatim.“ Smešeći se prepredeno, lagano dodirnu ovalni umetak, skoro kao da ga miluje.
„Svetlost će ti začelo biti naklonjena, časna“, promrmlja Tajli. „Moj lorde, da li bi mi ukazao čast da časnoj pokažeš tvoj spis?“ Te reči behu propraćene naklonom upućenim Perinu, premda značajno nižim nego što je bio onaj upućen časnoj. Žena trznu obrvama.
Krenuvši da uzme hartiju iz njegove ruke, ukoči se zureći mu u lice. Napokon je primetila njegove oči. Malčice se prenuvši, ona poče da čita ničim ne pokazujući iznenađenje, a onda presavi hartiju i stade da njome lupka po drugom dlanu. „Izgleda da si se visoko uspela, general-barjaktarko. I to u društvu veoma čudnog saputnika. Kakvu to pomoć ti – ili on – želiš da ti pružim?“
„Dvokoren, časna“, blagim glasom odgovori Tajli. „Sve što imaš. Natovareno u taljige što je pre moguće. A bojim se da ti moraš da obezbediš i taljige i vozare.“
„Nemoguće!" prasnu prepredena žena, bahato dižući nos. „Ustanovila sam strog raspored kojim se određuje koliko će se funti pripremljenog dvokorena isporučivati nedeljno i strogo sam se pridržavala tog rasporeda, tako da neću dopustiti da sve to bude ukaljano. Šteta po Carstvo bila bi neizmerna. Sul’dam vezuju marat’damane obema rukama.“
„Oprost, časna“, kaza Tajli, opet se klanjajući. „Ako možeš da iznađeš neki način da nam...“
„General-barjaktarko“, prekide je Perin. Ovo je očigledno nezgodan susret, pa je pokušavao da mu lice bude bezizražajno, ali nije mogao a da se ne namršti. Nije siguran ni da će čak pet tona te stvari biti dovoljno, a ona pokušava da pregovara o nekoj manjoj količini. Misli su mu munjevito jurile, pokušavajući da nađu neki izlaz. Po njegovoj proceni, brzo razmišljanje je kuso razmišljanje – dovodi do grešaka i nezgoda – ali nema izbora. „Naravno, ovo možda ne zanima časnu, ali Surot je obećala da će biti smrti još gore od smrti ako njene namere budu ometene. Pretpostavljam da njen gnev neće zahvatiti nikog sem nas dvoje, ali jeste kazala da uzmemo sav dvokoren.“
„Naravno, bes visoke gospe neće se preliti na časnu.“ Tajli je zvučala kao da baš i nije sigurna u to.
Prepredena žena borila se za dah, dišući toliko teško da se plavi oval sa izvezenim zlatnim šakama sav njihao. Pokloni se Perinu jednako duboko kao maločas Tajli. „Biće mi potreban veći deo dana da prikupim dovoljno taljiga i da ih natovarim. Da li to odgovara, moj lorde?“
„Moraće da odgovara, zar ne“, odvrati Perin i uze joj belešku iz ruke. Ona je nevoljno pusti, pohlepno je gledajući dok ju je on vraćao u džep kaputa.
Kada izađoše, general-barjaktarka odmahnu glavom dižući se u sedlo. „Uvek je teško imati posla s Nižim šakama. Niko od njih kod sebe ne vidi ništa nisko. Mislila sam da će za ovo biti zadužen neko četvrtog ili petog ranga, a i tad bi bilo dovoljno teško. Kada sam videla da je ona trećeg ranga – samo dva koraka ispod Šake carice lično, neka bi živela večno – bila sam sigurna da nećemo uspeti da dobijemo više od nekoliko stotina funti, ako i toliko. Ali povukao si sjajan potez. Odvažio si se na opasan potez, ali svejedno, to si prelepo prikrio.“
„Pa, niko ne želi da se igra sa životom“, odgovori Perin kada krenuše iz dvorišta i u grad, a svi pođoše za njima. Sada će morati da sačekaju taljige, a možda i da nađu gostionicu. Izgarao je od nestrpljenja. Svetlost dala da neće morati da prenoće.
„Nisi znao“, izusti tamnoputa žena. „Ta žena je znala da je smrt bacila senku preko nje čim je pročitala Surotine reči, ali bila je spremna i da pogine kako bi izvršila svoju dužnost prema Carstvu. Niža šaka trećeg ranga ima dovoljno ugleda da možda i izbegne smrt uz obrazloženje da je vršila svoju dužnost. Ali ti si rekao Surotino ime. To je uglavnom u redu, izuzev kada se obraćaš visokoj gospi lično, naravno, ali za jednu Nižu šaku to što si izgovorio njeno ime bez prateće titule moglo je da znači ili da si neuki domorodac ili da si neko od Surotinog poverenja. Svetlost ti beše naklonjena, pa je zaključila da si blizak sa Surot.“
Perin se zasmeja, ali ništa mu nije bilo smešno. Seanšani. A možda i posledica toga što je ta’veren.
„Reci mi, ako te ovo pitanje neće uvrediti, je li ti tvoja gospa u miraz donela veze s moćnicima, ili možda velike posede?“
To ga iznenadi toliko da se okrenu u sedlu da je pogleda. Istog trena, nešto ga pogodi u grudi, pa mu preko nedara raseče liniju koja ga je pekla kao oganj i udari ga u ruku. Iza njega neki konj zanjišta od bola. Zgranut, on se zagleda u strelu koja mu je štrčala iz leve ruke.
„Mišima“, prasnu general-barjaktarka, pokazujući, „ona četvorospratnica s krovom od rogozine, između dve s crepovima. Videla sam neke pokrete na njenom krovu.“
Naređujući da ga slede, Mišima potera konja u galop niz zakrčenu ulicu, a šest seanšanskih kopljanika pojuri za njim. Bat potkovica odjekivao je po kaldrmi. Ljudi su skakali da im se sklone s puta. Drugi su samo zurili. Izgleda da niko na ulici nije shvatao šta se dogodilo. Dva druga kopljanika sjahala su i starala se za ata svog saborca kojem je iz ramena štrcala strela. Konj se sav tresao. Perin opipa slomljeno dugme koje je visilo o končiču. Njegov svileni kaput bio je rasečen od dugmeta pa preko nedara. Košulja mu je bila mokra od krvi, koja mu se slivala niz ruku. Da se nije okrenuo baš u pravi čas, ta strela bi mu prošla kroz srce umesto što mu se zarila u ruku. Možda bi ga i druga pogodila, ali ta jedna bi završila posao. Strela iz Dve Reke ne bi tek tako skrenula s puta.