„Lijandrin, trči do Rosale i preklinji je da te dobro izdeveta“, reče.
Da'kovejl rastvori usnice, a oči joj se zgranuto razrogačiše. „Ali zašto?“, zakuka. „Ništa nisam uradila!“
Surot zategnu čvor na pojasu još više kako je ne bi udarila. Kad bi se pročulo da je sama udarila da'kovejl, pogled bi joj mesec dana bio spušten. Ona svakako nije dužna da se objašnjava svom vlasništvu, ali kada Lijandrin bude u potpunosti naučila gde joj je mesto, nedostajaće joj te prilike da joj trlja na nos koliko je daleko pala.
„Zato što si odugovlačila da me obavestiš o generalovom glasniku. Zbog toga što sebe i dalje zoveš 'ja' a ne 'Lijandrin'. Zato što me gledaš u oči.“ To nije mogla a da ne prosikće kroza zube. Lijandrin se sa svakom njenom rečju sve više grčila, a sada je uprla pogled u pod, kao da će to ublažiti njen prestup. „Zato što preispituješ moja naređenja umesto da se pokoravaš. I na kraju – na kraju, ali za tebe najvažnije – zato što želim da budeš istučena. A sad trči i ispričaj Rosali sve ove razloge kako bi te dobro istukla.“
„Visoka gospo, Lijandrin sluša i pokorava se“, procvile da'kovejl, naposletku uspevši da makar nešto uradi kako treba, i pojuri ka vratima tako brzo da ostade bez jedne bele papučice. Suviše prestravljena da bi se vratila po nju, mada možda nije ni primetila da ju je izgubila – i dobro je što se nije vraćala – grčevito otvori vrata i izjuri. Slanje vlasništva na očitavanje bukvice ne bi trebalo da u njoj budi toliko zadovoljstvo, ali ipak ga oseća. O da, oseća ga.
Surot na tren stade kako bi umirila disanje. Jedno je ako bude izgledala kao da žali, ali sasvim je drugo ako bude delovala uznemireno. Razdražena je zbog Lijandrin, mučnih prisećanja na svoje košmare, strahovanja zbog Tuonine sudbine, ali još većih zbog svoje – ali nije pošla za da'kovejl pre nego što je njeno lice u ogledalu pokazivalo samo duboki spokoj.
Predvorje njenih odaja bilo je ukrašeno po drečavim eboudarskim običajima – plava tavanica oslikana belim oblacima, žuti zidovi i pod popločan zelenim i žutim pločicama. Čak i pošto je nameštaj zamenila svojim visokim paravanima, pri čemu samo dva nisu najbolji umetnici oslikali pticama ili cvećem, drečavost i razmetljivost nisu se umanjili. Kada je videla spoljna vrata, koja je Lijandrin očigledno bežeći ostavila otvorena, tiho je zarežala, ali odagnala je da'kovejl iz misli i usredsredila se na čoveka što je stajao i proučavao paravan na kom je bila naslikana kori, ogromna pegava mačka iz Sen T'đora. Vižljast i prosed, u prugastom plavo-žutom oklopu, na tih zvuk njenih koraka hitro se okrenuo u mestu i pao na jedno koleno, mada je bio niskog roda. Na kalpaku pod miškom bile su tri vitke plave perjanice, tako da poruka mora da je bila vrlo važna. Naravno, mora biti vrlo važna kada ju je u to doba uznemirio. Podariće mu oprost. Ovog puta.
„General-barjaktar Mikel Nađira, visoka gospo. Kapetan-general Galgan ti šalje pozdrave i obaveštenje da je dobio vesti iz Tarabona.“
Surot se ne suzdrža, već izvi obrve od iznenađenja. Tarabon? Tarabon je bezbedan kao Seandar. Prsti joj se sami od sebe trznuše, ali još nije našla zamenu za Alvin. Moraće lično da razgovara s tim čovekom. Glas joj je ogrubeo zbog ljutnje u vezi s tim i nimalo se nije potrudila da ga smekša. Kleknuo je umesto da se prospe po zemlji! „Kakve vesti? Ako su me probudili zbog novosti o Aijelima, neće mi biti drago, barjaktar-generale.“
Čovek se nije uplašio na zvuk njenog glasa. Čak je i digao pogled, skoro dovoljno da joj se zagleda u oči. „Ne o Aijelima, visoka gospo“, spokojno odgovori. „Kapetan-general Galgan želi da ti lično to objasni, tako da možeš jasno i ispravno čuti svaku sitnicu.“
Surot na tren ostade bez daha. Bez obzira na to je li Nađira samo nevoljan da joj saopšti sadržaj tih depeša, ili mu je naređeno da to ne čini – to zvuči zlosutno. „Pođi napred“, zapovedi, pa izađe iz prostorije ne čekajući ga i što je bolje umela ne obraćajući pažnju na dva pripadnika Mrtve straže koji su kao kipovi stajali u hodniku, ispred vrata. Sva se ježila od „časti" koja joj je ukazana time što je čuvaju ti ljudi u crveno-zelenim oklopima. Otkad je Tuon nestala, pokušavala je da na njih uopšte ne obraća pažnju.
Hodnikom su se pružale pozlaćene podne svetiljke, čiji su plamičci treperili od promaje na kojoj su se njihale tapiserije s brodovljem i morem; bio je prazan ako se izuzme nekoliko livrejisanih dvorskih slugu, koji su žurili da završe prve jutarnje poslove i mislili da je duboko klanjanje dovoljno. I uvek gledaju pravo u nju! Da možda popriča s Beslanom? Ne; novi kralj Altare joj je sada ravan, makar po zakonu, a sem toga čisto sumnja da bi on naterao svoje sluge da se ponašaju kako treba. Zurila je pravo preda se dok je hodala kako ne bi morala da gleda uvrede služinčadi.
Nađira je brzo sustiže, grabeći koracima koji su odzvanjali po prejarkim plavim podnim pločicama, i stade da korača rame uz rame s njom. Zapravo, vodič joj nije ni bio potreban. Znala je gde je Galgan zacelo čeka.
Ta prostorija je isprva bila odaja plesna dvorana, kvadrat stranica dugih trideset koraka, a tavanice oslikane čudesnim pticama i ribama koje se počesto zbunjujuće igraju među oblacima i talasima. Od prvobitne odaje ostala je samo tavanica. Sada se uz bledocrvene zidove prostiru podne svetiljke i police pune izveštaja u kožnim omotima. U smeđe odeveni pisari trčkarali su prolazima između dugih, kartama zastrtih stolova poređanih po zelenom popločanom podu. Jedna mlada zapovednica, potporučnik bez perjanica na svom crveno-žutom kalpaku, protrčala je pored Surot i ne mrdnuvši se da se prostre po podu. Pisari su se samo stisnuli da joj se sklone s puta. Galgan previše oduška daje svojim ljudima. Tvrdi da ono što on naziva preteranim pridržavanjem pravila ponašanja ume da u „pogrešno vreme" ometa uspeh u radu; ona to naziva drskošću.
Lunal Galgan, visok čovek u crvenoj odori bogato izvezenoj pticama jarkog perja, snežnobelu kosu je na inače izbrijanoj glavi istakao u čelenku i upleo je u čvrst ali neuredan rep koji mu je padao do ramena; stajao je za stolom blizu središta prostorije, okružen drugim visokim zapovednicima, pri čemu su neki od njih bili u oklopnim prsnicima, a drugi u odorama i bezmalo jednako razbarušeni kao ona. Izgleda da nije najpre njoj poslao glasnika. Upinjala se da joj se na licu ne vidi koliko je besna. Galgan je došao s Tuon i Povratkom, tako da je o njemu malo znala, sem da su njegovi preci bili među prvima koji su podržali Lutejra Pendraga i da je na glasu kao vojnik i vojskovođa. Pa, dobar glas i istina nekad su jedno te isto, ali on se njoj ne dopada isključivo zbog toga kakav je čovek.
Pokrenuo se kada je čuo da mu prilazi i svečano je uhvatio za ramena, pa je poljubio u oba obraza, tako da je bila primorana da mu odgovori na pozdrav, pokušavajući da se ne mršti zbog jakog mošusnog mirisa koji je voleo da stavlja. Galganovo lice je bilo glatko koliko su mu to bore dozvoljavale, ali učinilo joj se da u njegovim plavim očima vidi tračak zabrinutosti. Čitav niz muškaraca i žena iza njega, mahom pripadnika niže Krvi i ljudi niskog roda, otvoreno se mrštio.
Velika karta Tarabona raširena preko stola ispred nje, s četiri svetiljke na uglovima da joj ne daju da se skupi, bila je dovoljan razlog za zabrinutost. Karta je bila prekrivena oznakama, crvenim klinovima koji označavaju seanšanske snage u pokretu i crvenim zvezdama koje obeležavaju utaborene snage, a nad svakom oznakom je bio mali steg od hartije ispisan brojem i sastavom jedinica. Raštrkani po karti, po čitavoj karti, bili su crni diskovi koji su označavali sukobe, i još više belih diskova što su simbolisali neprijateljske snage, pri čemu mnogi nisu imali stegove. Kako je uopšte moguće da u Tarabonu ima neprijatelja? Bezbedan je kao...
„Šta se desilo?“, ona htede da čuje.
„Pre otprilike tri sada počeli su da stižu rakeni sa izveštajima od poručnik-generala Turana“, poče Galgan kao da razgovaraju o nečemu drugom. Namerno nije lično podnosio izveštaj. Posmatrao je kartu dok je pričao, nijednom ne pogledavši u njenom smeru. „Izveštaji nisu potpuni – svaki novi izveštaj dodaje ponešto na spisak i očekujem da se to još neko vreme neće menjati – ali ono što sam video sve vodi ka jednome. Od jučerašnje zore, sedam velikih logora za snabdevanje pregaženo je i spaljeno, kao i preko dvadesetak manjih logora. Dvadeset karavana je napadnuto, a kola i njihov tovar zapaljeni. Sedamnaest malih postaja je zbrisano, a jedanaest patrola se nije vratilo, a sem toga bilo je još petnaest čarki. Takođe je došlo do nekoliko napada na naše doseljenike. Ima svega nekoliko poginulih, mahom ljudi koji su pokušavali da brane svoju imovinu, ali izgorelo je prilično kola i zaliha, skupa s nekim polupodignutim kućama – i svuda je uručena ista poruka. Napustite Tarabon. Sve su to činile družine koje su brojale između dvesta i možda pet stotina ljudi. Procenjuje se da ih je najmanje deset hiljada, a možda dvostruko toliko, te da su svi Tarabonci. O, da“, nehajno završi, „a većina ih nosi prugaste oklope.“