„Nema potrebe za tim“, kaza Kara. „Evo šta mi radimo.“ Pade u naklon, ali ne baš skladan. Nikada nije videla neki grad mnogoljudniji od nekoliko stotina žitelja pre nego što su je Seanšani oteli. Trenutak kasnije, riđokosa žena raširi svoje tamnoplave suknje, ali još nespretnije. Zapravo, skoro se prevrnu i pade, pa pocrvene kao bulka.
„Džilari je žao“, skoro prošapta, sklapajući dlanove za pasom. Pogled je krotko držala uprt u pod. „Džilari će pokušati da upamti.“
„Ja“, reče Kara. „Sećaš li se šta sam ti kazala? Ja tebe zovem Džilari, a ti sebe zoveš ja ili mene. Pokušaj. I gledaj me. Možeš ti to.“ Zvučala je kao da hrabri malo dete.
Seanšanka ovlaži usne, gledajući Karu ispod oka. ,Ja“, tiho kaza – i smesta brižnu u plač. Suze su joj se slivale niz obraze brže nego što je stizala da ih briše prstima. Kara je zagrli i poče da je teši. I ona kao da je bila na rubu suza. Avijenda se nelagodno promeškolji. Ne zbog suza – bilo muškarci bilo žene, Aijeli plaču bez stida kada osete potrebu za tim – ali za njih je dodirivanje u javnosti veliko ispoljavanje osećanja.
„A zašto se vas dve ne biste malo prošetale nasamo“, obrati se Riejna njima dvema, smešeči se utešno tako da joj se boriće u uglovima plavih očiju još više produbiše. Glas joj je bio visok i ljubak, zgodan za pevanje. „Stići ću vas, pa ćemo zajedno da ručamo.“ One padoše u naklon i pred njom, Džilari i dalje jecajući, pa se okrenuše, a Kara obgrli oko ramena sitniju ženu. „Ako želiš, moja gospo“, reče Riejn pre nego što ove načiniše i dva koraka, „možemo da pričamo na putu do tvojih odaja.“
Ženino lice bilo je spokojno, a u glasu joj se nije čulo da pridaje poseban značaj tim recima, ali Elejna svejedno stisnu zube. A onda natera sebe da opusti vilicu. Nema nikakve svrhe da bude glupa i tvrdoglava. Jeste mokra. A počela je i da se trese od hladnoće, mada dan nije posebno hladan. „Izvrstan predlog“, kaza prikupljajući svoje mokre sive suknje. „Hajde.“
„Mogle bismo da hodamo malo brže“, promrmlja Birgita, ali ne baš tiho.
„Mogle bismo da trčimo“, odgovori Avijenda, ni najmanje ne pokušavajući da bude tiha. „Možda se osušimo od napora.“
Elejna nije obraćala pažnju na njih, već je prikladnim korakom klizila hodnikom. Da to njena majka čini, izgledalo bi kraljevski. Nije baš bila sigurna da njoj to polazi za rukom, ali nije imala namere da trči po palati. Čak ni da žuri. Da je neko ugleda kako jurca, iz toga bi se smesta izrodilo tuce glasina, ako ne i čitava stotina, a svaka od njih govorila bi o nekom kobnom događaju gorem od onog prethodnog. I ovako već kruži previše glasina. Najgora je bila da grad samo što nije pao i da će ona pre toga pobeći. Ne, ona ima nameru da izgleda potpuno staloženo. Svi moraju da budu ubeđeni kako je potpuno samouverena – pa makar to bila laž. Da pokaže bilo šta drugo, lepo bi mogla i da se preda Arimili. Jednako mnogo bitaka izgubljeno je zbog straha od poraza koliko i zbog slabosti, a ona ne može sebi da priušti da izgubi nijednu. „Riejna, mislila sam da te je kapetan-general poslala u izviđanje.“
Birgita je koristila dve Srodnice kao izviđače – žene koje nisu mogle da otvore dovoljno veliku kapiju da kroz nju prođu taljige s konjem – ali pošto su krugovi Srodnica bili na raspolaganju za otvaranje kapija, kako za trgovinu tako i za premeštanje vojnika, ugrabila je preostalih šest koje mogu da Putuju same. To što je grad opkoljen neprijateljskom vojskom njima nimalo ne smeta. Ali Riejnina lepo skrojena haljina od meke plave vune, premda ukrašena samo okruglom crvenom pribadačom na visokom okovratniku, sasvim sigurno nije prikladna za šunjanje po unutrašnjosti zemlje.
„Kapetan-general veruje da je njenim izviđačima potreban odmor, za razliku od nje“, bezizražajno odgovori Riejna, izvijajući obrvu da pogleda Birgitu. Kroz vezu na tren sevnu razdraženost. Avijenda se iz nekog razloga zasmeja. Elejna još nije razumela aijelski smisao za humor. „Sutra ponovo odlazim. To me podseća na davne dane kada sam bila torbarka sa samo jednom mazgom.“ Sve Srodnice su se za vreme svojih dugih života bavile mnogim zanatima, stalno menjajući prebivališta i zanate pre nego što neko primeti kako sporo stare. Najstarije među njima savladale su po nekoliko zanata, vrlo lako se baveći čas jednim, čas drugim. „Rešila sam da svoj slobodan dan iskoristim kako bih pomogla Džilari da odabere prezime.“ Riejna se namršti. „U Seanšanu je običaj da se devojčino ime izbriše iz popisa njene porodice kada joj se stavi okovratnik, tako da jadna žena smatra da nema prava na ime s kojim je rođena. Nazvana je Džilari kada su joj stavili okovratnik, ali to ime želi da zadrži.“
„Ne mogu ni da pobrojim koliko ima razloga da se mrze Seanšani" srdito poče Elejna, a onda sa zakašnjenjem shvati važnost svega toga. Učenje kako se pada u naklon. Biranje novog prezimena. Plamen je spalio, ako ju je trudnoća povrh svega još i zatupela... „Kada se Džilari predomislila u vezi sa okovratnikom?“ Nema nikakvog razloga da svima ostalima stavi do znanja da je danas priglupa.
Druga žena ni najmanje ne promeni izraz lica, ali pokoleba se tek toliko da Elejna shvati kako njena obmana nije uspela. „Tek jutros, nakon što ste ti i kapetan-general otišle, inače bi bila obaveštena.“ Riejna požuri dalje kako bi Elejna što pre zaboravila na to. „A ima i drugih jednako dobrih vesti. To jest, makar malo dobrih. Jedna od sul’dam, Marli Noičin, ne znam da li je se sećaš, priznala je da vidi tkanja.“
„O, to jeste dobra vest“, promrmlja Elejna. „Veoma dobra. Ostalo ih je još dvadeset osam, ali možda će s njima biti lakše sada kada je jedna popustila.“ Gledala je jedan pokušaj da se Marli ubedi kako može da usmerava i da već vidi tkanja Moći. Dežmekasta Seanšanka je bila tvrdoglava i prkosna, čak i nakon što se zaplakala.
„Rekoh, pomalo dobrih.“ Riejna uzdahnu. „Po njenom mišljenju, kao da je priznala da ubija malu decu. Sada uporno tvrdi kako joj se mora staviti okovratnik. Preklinje za a’dam. Naježila sam se od toga. Ne znam šta da radimo s njom.“
„Poslaćemo je Seanšanima čim budemo mogli“, odgovori Elejna.
Riejna se zgranuto ukopa u mestu a obrve joj se izviše skoro do kose. Birgita glasno pročisti grlo – nestrpljenje preplavi vezu s njom pre nego što ona stiže da ga uguši – a Srodnica se prenu, pa nastavi da hoda, samo žustrije nego maločas. „Ali oni će od nje napraviti damane. Ne mogu na to osuditi nijednu ženu.“
Elejna ošinu svoju Zaštitnicu pogledom koji s nje skliznu kao bodež s dobrog oklopa. Birgitino lice bilo je... bezizražajno. Zlatokosu ženu je uloga Zaštitnika snažno podsećala na ulogu starije sestre. A da stvari budu još gore, ponekad i majke.
„Ja mogu“, odlučno odvrati ona, pa pruži korak. Pa, neće škoditi da se osuši malo ranije. „Riejna, ona je toliko drugih žena držala u zarobljeništvu da zaslužuje da na svojoj koži oseti kako je to. Ali ne nameravam da je zbog toga pošaljem nazad. Ako ma koja od ostalih želi da ostane i da uči, ali i da se iskupi zbog svega što je činila, svakako ih neću predati Seanšanima, ali Svetla istina je da se nadam kako se sve osećaju kao Marli. Oni će joj staviti a’dam, Riejna, ali neće moći da sačuvaju u tajnosti ko je bila. Svaka nekadašnja sul’dam koju pošaljem Seanšanima da joj stave okovratnik biće kao trnokop koji im se zariva u korenje.“
„Stroga odluka“, tužno odgovori Riejna. Uznemireno povuče suknje, pa ih zagladi, a onda opet povuče. „Da li bi razmotrila da za nekoliko dana ponovo razmisliš o tome? To začelo nije nešto što se mora smesta učiniti.“
Elejna stisnu zube. Ta žena još malo pa je otvoreno nagovestila da je ona svoju odluku donela za vreme jedne od svojih promena raspoložena! Ali – da li je tako? Ta se odluka čini razumnom. Ne mogu doveka držati sul’dam u zatočeništvu. Ako bi one koje ne žele da budu slobodne poslali Seanšanima, ne samo da bi ih se otarasili, već bi istovremeno Seanšanima zadali težak udarac. Povod za to jeste nešto više od mržnje prema Seanšanima. Naravno da jeste. Plamen je spalio, ali krvavo mrzi to što nije sigurna jesu li njene odluke smislene ili ne! Ne može sebi priuštiti da donosi besmislene odluke. Ipak, nema potrebe za žurbom. U svakom slučaju, najbolje bi bilo da im pošalje poveću skupinu, ako je to ikako moguće. Tako ima manje izgleda da neko priredi „nesrećan slučaj“. To bi baš ličilo na Seanšane. „Razmisliću o tome, Riejna, ali sumnjam da ću se predomisliti.“