Druga je bila Rinejla din Kalon, nekada vetrotragačica gospi od brodovlja, u plavim lanenim čakširama i plavoj bluzi s plavim pojasom, vezanim u daleko manje zamršen čvor. Obe žene nosile su duge bele ešarpe u znak žalosti za Nestom din Res, ali Rinejla mora da je daleko više žalila zbog Nestine smrti. Nosila je izrezbarenu drvenu pisaću kutiju sa zatvorenom mastionicom u jednom uglu i s listom hartije, na kojem je bilo nažvrljano nekoliko redaka, preko nje. Sede vlasi po slepoočnicama u njenoj inače crnoj kosi krile su šest zlatnih naušnica, daleko tanjih od onih osam koje je nosila pre nego što je saznala za Nestinu sudbinu, a zlatni počasni lančić koji je prelazio preko njenog levog tamnoputog obraza delovao je nekako golo, noseći samo jedan medaljon, po kom se prepoznavao klan iz kog je potekla. Po običaju Morskog naroda, Nestina smrt je značila da Rinejla od dana kada je sa sebe skinula svoje počasti mora da počne otpočetka, bez ikakvog uticaja, kao da je upravo završila šegrtovanje. Lice joj je i dalje bilo dostojanstveno, mada daleko skrušenije sada kada igra ulogu Čaneline pisarke.
„Baš sam krenula...“, poče Elejna, ali Čanel je zapovednički prekide.
„Imaš li vesti o Talaan? I o Merilili? Da li uopšte pokušavaš da ih pronađeš?“
Elejna duboko udahnu. Od vikanja na Čanel nikada nema koristi. Ta žena je i više nego voljna da vikom odgovori na viku, a retko kada je spremna da sasluša. Ona se neće upustiti u još jednu svađu. Sluge koje su prolazile pored njih nisu zastajale da se klanjaju – osećale su kakvo raspoloženje vlada – ali zato jesu ispod oka popreko gledale žene Morskog naroda. To je u njoj budilo zadovoljstvo, mada nije trebalo. Ma koliko uznemirujuće, vetrotragačice su bile gošće. Jesu, na neki način, bez obzira na pogodbu s njima. Čanel se često žalila na sporu uslugu i mlaku vodu za kupanje. I zbog toga joj je drago. Svejedno, biće dostojanstvena i uljudna.
„Vesti su iste kao juče“, odgovori umerenim glasom. Pa, pokuša da zvuči umereno. Ako joj se u glasu zadržao tračak oštrine, vetrotragačica će morati da živi s tim. „Iste kao i prošle nedelje i one nedelje pre toga. Pretražene su sve gostionice u Kaemlinu. Tvoje učenice nema nigde. Merilile nema nigde. Izgleda da im je nekako pošlo za rukom da izađu iz grada.“ Stražarima na kapijama rečeno je da paze na jednu ženu Morskog naroda tetoviranih šaka, ali oni ne bi pokušali da zaustave Aes Sedai, niti da je spreče da sa sobom povede koga god hoće. Kad je već kod toga, plaćenici bi propustili sve koji im ponude nekoliko novčića. „A sada, izvini, baš sam krenula...“
„To nije dovoljno.“ Čanelin glas bio je usijan dovoljno da oprlji kožu. „Vi Aes Sedai držite se zajedno kao ostrige. Merilila je otela Talaan, a ja mislim da je kriješ. Tražićemo ih i uveravam te da ćemo ih naći, a Merilila će biti strogo kažnjena pre nego što bude poslata na brodovlje da ispuni svoj deo pogodbe.“
„Izgleda da si se zaboravila“, kaza joj Birgita. Glas joj beše blag, lice spokojno, ali veza je podrhtavala od gneva. Držala je štap luka pred sobom obema rukama, kao da želi da ih spreči da se stisnu u pesnice. „Povući ćeš svoje optužbe ili ćeš propatiti zbog njih.“ Možda i nema onoliko vlasti nad sobom koliko se čini. Tako se ne ponaša s vetrotragačicama. One su moćne žene među svojim narodom i sviknute na to da se tom moći služe. Ali Birgita nije oklevala. „Prema pogodbi koju je Zaida sklopila, ti si pod vlašću gospe Elejne. Ti si pod mojom vlašću. Možeš da se upuštaš u to tvoje traganje samo kada nisi potrebna. A sem ako me je pamćenje izdalo, sada bi trebalo da si u Tiru i da odatle dovoziš tovare žita i usoljene govedine. Preporučila bih ti da smesta Putuješ u Tir, ili ćeš možda na svojoj koži osetiti šta je kažnjavanje.“ O, tako se sasvim sigurno ne ponaša s vetrotragačicama.
„Ne“, reče Elejna jednako usijanim glasom kao Čanel, iznenadivši samu sebe. „Tragaj koliko god hoćeš, Čanel, i ti i sve tvoje vetrotragačice. Pretražite Kaemlin s kraja na kraj. A kada ne budeš našla ni Talaan ni Merililu, izvinićeš mi se zbog toga što si me nazvala lažljivicom.“ Pa, žena je jeste tako nazvala. U svakom slučaju, skoro da jeste. Osećala je snažnu želju da je ošamari. Želela je da... Svetlosti, njen i Birgitin bes se međusobno hrane! Ona panično pokuša da smiri svoju srdžbu pre nego što se rasplamsa u otvoreni gnev, ali jedini učinak bila je iznenadna čežnja za jecanjem, protiv koje je morala da se bori jednako divlje.
Čanel se ispravi mršteći se. „A onda bi ti tvrdila da smo prekršile pogodbu. Za poslednjih mesec dana, ako ne i više, radile smo kao u potpalublju. Nećeš nas odbaciti a da ne ispuniš svoju stranu pogodbe. Rinejla, onim Aes Sedai u Srebrnom labudu treba reći – pazi, reći – da moraju da izruče Merililu i Talaan, ili da lično plate ono što Bela kula duguje. Ne mogu to da plate u potpunosti, ali mogu da počnu.“
Rinejla poče da odvrće srebrni zatvarač s mastionice.
„Bez poruka“, prasnu Čanel. „Idi da im lično kažeš. Smesta.“
Zavrnuvši zatvarač, Rinejla se pokloni tako da je skoro bila vodoravna s podom, pa brzo prinese vrhove prstiju srcu. „Kako zapovedaš“, promrmlja, a lice kao da joj je bilo tamna maska. Nije odugovlačila, već je odmah potrčala u smeru iz kog je došla, noseći kutiju za pisanje pod miškom.
I dalje se boreći sa željom da istovremeno ošamari Čanel i da zajeca, Elejna se lecnu. Nije to bilo prvi put da su žene Morskog naroda otišle u Srebrni labud, pa ni drugi niti treći, ali ranije su uvek odlazile da mole, a ne da zahtevaju. U gostionici je trenutno devet sestara – njihov broj se stalno menja kako sestre dolaze u grad i odlaze, a kruži priča kako u gradu ima i drugih Aes Sedai – tako da se brinula zbog toga što se nijedna od njih nije pojavila u palati. Držala se podalje od Labuda. Dobro zna koliko je Elaidi stalo da je se dokopa, ali ne zna koga sestre u Labudu podržavaju, niti da li ikoga podržavaju; sa Sarejtom i Kejrejn bile su mučaljive kao školjke – ali očekivala je da će neke od njih doći u palatu makar samo da bi čule šta se krije iza zahteva Morskog naroda. Zašto je toliko Aes Sedai u Kaemlinu kada je i Tar Valon pod opsadom? Prvi odgovor kojeg može da se seti jeste da su tu zbog nje, zbog čega je bila samo još odlučnija u nameri da izbegava sve sestre za koje lično ne zna da su uz Egvenu. Ali to neće sprečiti da se raširi priča o pogodbi sklopljenoj kako bi se dobila pomoć u koriščenju Zdele vetrova, kao i o ceni koju se Kula obavezala da će platiti za tu pomoć. Plamen je spalio, ali te vesti su puna kola vatrometa koji će odjednom prasnuti čim to postane opšte poznato među Aes Sedai. Još gore. Deset kola.
Gledajući Rinejlu kako se trčeći udaljava, borila se da se smiri. A pokušavala je i da vrati makar nekakvu uljudnost u razgovor. „Rekla bih da se prilično dobro nosi s promenom svog položaja.“
Čanel nehajno pufnu. „I trebalo bi. Sve vetrotragačice znaju da će se mnogo puta uzdići i pasti pre nego što im se telo vrati soli.“ Okrenu se da baci pogled za drugom ženom Morskog naroda i glas joj postade malčice zloban. Kao da je pričala sama sa sobom. „Pala je s veće visine od mnogih i nije trebalo da bude iznenađena što je tako teško tresnula na zemlju, nakon što je gazila po onoliko žuljeva dok je bila...“ Odjednom umuknu, pa se trznu i ošinu pogledom Elejnu, pa Birgitu, Avijendu i Rinu, čak i gardistkinje, kao da ih izaziva da nešto kažu.