Esanda je možda nejaka i možda se sporo kreće, ali nikada ne traći vreme na besposleno čavrljanje ili na isticanje onoga što je očigledno. Nije bilo nikakve povike zbog toga što su Elejna i Avijenda mokre do gole kože, premda nema nikakve sumnje da su je gardistkinje upozorile na to. „Milostiva, obe ćemo vas utopliti i osušiti, pa ćemo odmah naći odeću prikladnu za sastanak s najamnicima. Crvena svila s granatima oko vrata trebalo bi da ih prikladno zadivi. A i krajnje je vreme da jedeš. Ne trudi se da mi objašnjavaš kako si već jela, moja gospo. Naris, idi u kuhinju da doneseš jelo za gospu Elejnu i gospu Avijendu.“ Avijenda frknu i zasmeja se, ali odavno je prestala da se buni zbog toga što je nazivaju gospom. Što je i dobro, budući da joj nikada ne bi pošlo za rukom da Esandu spreči u tome. Kada je reč o slugama, ima onoga što možeš da im zapovediš i onoga što jednostavno moraš da trpiš.
Naris se iz nekog razloga namršti i duboko uzdahnu, ali svejedno pade u dubok naklon, najpre Esandi, pa se onda tek nešto malo dublje nakloni Elejni – ona i njena sestra prema starijoj ženi gaje potpuno isto strahopoštovanje kao prema kćeri naslednici Andora – pre nego što prikupi suknje i izjuri u hodnik.
I Elejna se namršti. Izgleda da su gardistkinje kazale Esandi za najamnike, kao i za to da nije jela. Mrzi to što je ljudi ogovaraju iza leđa. Ali u kojoj je to meri zbog njenih promena raspoloženja? Ne može da se seti da joj je ranije smetalo to što sobarica unapred zna koju haljinu da pripremi, ili zbog toga što neko zna da je ona gladna, pa pošalje po jelo a da je ne pita. Sluge razgovaraju među sobom – zapravo, neprestano ogovaraju; to se podrazumeva – i prenose jedni drugima sve što bi moglo da im pomogne da bolje služe svojoj gospodarici, bar ako su dobri u svom poslu. Esanda je u svom poslu veoma dobra. Svejedno, to joj smeta, a još više joj smeta to što zna da je nerazumna.
Pustila je da Esanda nju i Avijendu odvede u sobu za presvlačenje, dok ih je Sefani pratila. Tada se već osećala veoma jadno, sva mokra i naježena, besna na Birgitu zbog toga što ju je onako ostavila, uplašena jer se izgubila u palati u kojoj je odrasla i nadurena zbog toga što je njene telohraniteljke ogovaraju. Zapravo, osećala se potpuno bedno.
Ali Esanda je ubrzo izvuče iz njenih mokrih stvari i umota u veliki beli ubrus koji je visio na vešalici za grejanje ispred širokog mermernog kamina u dnu prostorije. To ju je smirilo. Ta vatra nije bila mala, tako da je u prostoriji bilo skoro vruće i bila joj je dobrodošla ta toplina – upila ju je čitavim telom, tako da je prestala da se ježi i drhti od hladnoće. Esanda je peškirom osušila Elejni kosu, dok je Sefani isto to radila Avijendi, zbog čega je Avijenda i dalje bila ozlojeđena, mada daleko od toga da joj je to bilo prvi put. Ona i Elejna često su noću jedna drugoj četkale kosu, ali Avijendini preplanuli obrazi crveneli su se od toga što tu jednostavnu uslugu prihvata od jedne sobarice.
Kada Sefani otvori jedan od ormara poredanih uza zid, Avijenda duboko uzdahnu. Labavo se ogrnula jednim ubrusom – možda se stidi toga da joj druga žena suši kosu, ali nimalo joj je smeta što je skoro naga – dok joj je drugi, manji peškir bio obmotan oko kose. „Elejna, misliš li da bi trebalo da nosim mokrozemsku odeću, budući da ćemo se sastati sa onim najamnicima?“, upita krajnje nevoljno. Esanda se nasmeši. Uživala je u tome da oblači Avijendu u svilu.
I Elejna prikri smešak, što ni u kom slučaju nije bilo lako, budući da joj je došlo da prasne u smeh. Njena sestra pretvarala se da ne voli svilu, ali retko kada se dešavalo da propusti priliku da nosi svilene haljine. „Ako možeš da podneseš, Avijenda“, reče ozbiljnim glasom, pažljivo nameštajući peškir oko sebe. Esanda je svakoga dana viđa golu kao od majke rođenu, kao i Sefani, ali to ne treba da se dešava bez ikakvog razloga. „Da bismo postigle najbolji mogući učinak, trebalo bi da ih obe zadivimo. Neće ti to previše smetati, zar ne?“
Ali Avijenda je već prišla ormaru, a peškir je nehajno visio s nje dok je preturala po haljinama. U drugom ormaru visila je aijelska odeća, ali pre nego što su otišli iz Ebou Dara Tajlin joj je poklonila nekoliko kovčega lepo skrojene odeće od svile i vune, dovoljno da se njome napuni četvrtina izrezbarenih ormara.
Nakon tog kratkog talasa smeha, Elejna se više nije osećala kao da mora da se zbog svega raspravlja, pa je bez protivljenja pustila Esandu da je obuče u haljinu od crvene svile, s granatima veličine noktiju ušivenim u porub visokog okovratnika. Ta haljina će ostaviti snažan utisak i bez ikakvog nakita, mada je zapravo prsten Velike zmije na njenoj desnoj ruci sasvim dovoljan dragulj za sve žive. Sedokosa žena bila je nežna, ali Elejna se svejedno lecnu kada ova poče da joj zakopčava redove sićušne dugmadi na leđima, sužavajući prsnik preko njenih osetljivih grudi. Mišljenja o tome koliko će to trajati prilično se razlikuju, ali sva su u saglasju da može da očekuje da još više oteknu.
O, kako bi volela da je Rand dovoljno blizu da s njom sve podeli kroz vezu. To bi ga naučilo pameti zbog toga što joj je onako nemarno napravio dete. Naravno, mogla je da popije čaj od srcolista pre nego što je legla s njim... ona brzo uguši tu misao. Za sve je Rand kriv – i to je to.
Avijenda odabra plavu haljinu, što je često činila, s redovima sićušnih bisera oko steznika. Svilena haljina nije bila onako dubokog izreza kako se nosi u Ebou Daru, ali ipak je bila malo otvorena u nedrima; malo haljina sašivenih u Ebou Daru to nije. Kada Sefani stade da zakopčava haljinu, Avijenda poče da se igra nečim što je izvadila iz torbice za pojasom – malim bodežom grube drške izrađene od jelenskog roga, obmotane zlatnom žicom. To je takođe bio ter’angreal, mada Elejna nije uspela da odgonetne šta radi pre nego što ju je trudnoća primorala da prestane s tim izučavanjem. Nije znala da ga njena sestra nosi sa sobom. Avijenda ga je skoro zaneseno gledala.
„Zašto te to čudo toliko opčinjava?“, upita Elejna. Nije to bilo prvi put da je videla Avijendu toliko zaokupljenu tim nožem.
Avijenda se prenu i trepnu gledajući bodež u svojim rukama. Gvozdeno sečivo – barje ličilo na gvožđe i na dodir bilo skoro kao gvožđe – nikada nije bilo naoštreno, koliko je Elejna mogla da vidi, i bilo je nešto duže od njenog dlana, mada srazmerno široko. Čak je i vrh bio toliko tup da njime nije moglo da se bode. „Mislila sam da ti ga dam, ali ti ga nikada nisi pomenula, pa sam mislila da možda grešim; onda bismo verovale da si bezbedna, makar od nekih opasnosti, a ti zapravo nisi. Stoga sam rešila da ga zadržim. Tako, ako sam u pravu, bar ću moći da te zaštitim, a ako grešim – nema nikakve štete.“
Elejna zbunjeno odmahnu glavom umotanom u peškir. „U pravu u vezi sa čim? O čemu to pričaš?“
„O ovome“, odgovori Avijenda, dižući bodež. „Mislim da Senka ne može da te vidi ako nosiš ovo. Ni Bezoki ili Senoiskvareni, a možda ni Kidač lišća. Sem što mora da grešim, ako ti to nisi uvidela.“
Sefani ostade bez daha, a ruke joj se ukočiše sve dok je Esanda tiho ne prekori. Esanda predugo živi da bi je tek pomen Senke uzdrmao. Ili bilo šta drugo, kad je već kod toga.
Elejna je samo zurila. Pokušavala je da nauči Avijendu da pravi ter’angreale, ali njena sestra za to nije bila nimalo sposobna. Ali možda ima neko drugačije umeće, koje bi se čak možda moglo smatrati Talentom. „Pođi sa mnom“, kaza i uhvati Avijendu za ruku, pa je skoro izvuče iz odaje za presvlačenje. Esanda pođe za njima, zasipajući ih bujicom primedaba, kao i Sefani, koja je usput i dalje pokušavala da Avijendi zakopčava haljinu.