U većoj od dve dnevne sobe Elejninih odaja velike vatre buktale su u oba kamina i bilo je sasvim prijatno, mada ne onoliko toplo kao u odaji za presvlačenje. Tačno na sredini poda popločanog belim pločicama izrezbareni sto beše okružen stolicama niskih naslona; tu su obično ona i Avijenda obedovale. Na jednom kraju stola bilo je naslagano nekoliko knjiga u kožnim povezima, istorije Andora i zbirke priča. Podne svetiljke davale su dosta svetla, tako da su uveče tu često čitale.
Ali daleko je važniji bio jedan dugi sto pribijen uza zidove pokrivene tamnim drvetom, pošto je bio zatrpan ter’angrealima iz zalihe koju su Srodnice krile u Ebou Daru. Na njemu su bili pehari i zdele, statuice i figurine, nakit i svakakve druge stvari. Ti predmeti su mahom izgledali obično, izuzev možda malo čudno izrađeni, ali čak i oni koji su delovali najkrhkije nisu mogli da se polome, a neki su bili i daleko lakši ili teži nego što na prvi pogled izgledaju. Više nije mogla bezbedno da ih izučava – Min ju je uveravala da njenoj deci ne bi bilo ništa, ali pošto više ne vlada čvrsto Moći, mogućnost da sebi naškodi bila bi veća nego ikada – ali svejedno je svakoga dana menjala ono što je na stolu, nasumice uzimajući predmete iz košara u ostavi svojih odaja, samo da bi mogla da ih gleda i razmišlja o onome što je otkrila i saznala pre nego što je ostala u drugom stanju. Mada nije otkrila baš mnogo – pa, zapravo ništa – ali ipak može da razmišlja o njima. Nema potrebe da se brine hoće li neki od tih predmeta biti ukraden ili ne. Rina je isterala na čistac većinu, ako ne i sve nepoštene među slugama, a stalna straža na ulazu onemogućavala je sve ostale.
Usana čvrsto stisnutih od neodobravanja – presvlačenje se obavlja u prostoriji predviđenoj za presvlačenje, pristojno, a ne u sobi u koju bi svakog časa neko mogao da uđe – Esanda nastavi da zakopčava Elejninu dugmad.
Sefani, vrlo verovatno uznemirena zbog nezadovoljstva starije žene više nego ma čega drugog, teško je disala dok je zakopčavala Avijendu.
„Odaberi nešto i reci mi šta misliš da radi“, kaza Elejna. Od gledanja i nagađanja nije bilo koristi, mada to nije ni očekivala. Ali ako Avijenda nekako može da odredi šta neki ter’angreal radi samo tako što će ga uzeti u ruke... Preplavi je talas ljubomore, usijane i ogročene, ali ona je uguši, pa onda i poče da skače na njoj, za svaki slučaj, sve dok potpuno ne nestade. Neće biti ljubomorna na Avijendu!
„Elejna, nisam sigurna da mogu. Samo mislim da ovaj nož stvara nekakav štit. A mora da grešim, inače bi ti to znala. Ti o tim stvarima znaš više od bilo koga.“
Elejna od sramote pocrvene kao bulka. „Ne znam ni izbliza koliko ti izgleda misliš da znam. Pokušaj, Avijenda. Nikada nisam čula da neko može da... da čita ter’angreal – ali ako ti to možeš, makar malo, zar ne vidiš koliko bi to bilo predivno?“
Avijenda klimnu glavom, ali po izrazu njenog lica videlo se da je sumnjičava. Kolebljivo dodirnu jednu vitku crnu palicu na sredini stola, otprilike korak dugačku i tako savitljivu da je mogla da se povije ukrug i da se opet ispravi. Dodirnu je i smesta trznu ruku dalje od nje, brišući prste po suknji, i ne shvatajući šta čini. „Ovo izaziva bol.“
„Ninaeva nam je to rekla“, nestrpljivo odvrati Elejna, a Avijenda je samo pogleda.
„Ninaeva al’Mera nije kazala da možeš menjati jačinu bola koju svaki udarac zadaje.“ Ali nesigurnost je opet nadvlada i glas joj postade kolebljiv. „Bar mislim da se to može. Mislim da jedan udarac može da nanosi bol kao jedan, ili kao stotinu. Ali samo nagađam, Elejna. Samo mislim da je tako.“
„Samo ti nastavi“, ohrabri je Elejna. „Možda ćemo naći nešto što ćeš zasigurno znati šta radi. Šta misliš o ovome?“ Uze jednu metalnu kapu čudnog oblika. Prekrivena neobičnim šarama oštrih uglova koje kao da su najsitnije moguće urezane u njenu površinu, bila je pretanka da bi se koristila kao kalpak, premda je bila dvostruko teža nego što se na prvi pogled činilo. A i metal od kojeg je bila napravljena bio je sklizak – ne jednostavno gladak, već kao da je premazan uljem.
Avijenda nevoljno spusti bodež i prevrnu nekoliko puta kapu u rukama pre nego što je vrati na sto i opet uze bodež. „Mislim da to omogućava upravljanje... nekakvim uređajem. Spravom.“ Odmahnu glavom umotanom u peškir. „Ali ne znam kako, niti kakvom spravom. Vidiš? Opet samo nagađam.“
Ali Elejna nije htela da je pusti na miru. Avijenda je morala da dodiruje ter’angreal za ter’angrealom, ili da ih ponekad uzima u ruke i drži na trenutak, i svaki put je imala odgovor. Odgovarala je kolebljivo i uz upozorenja da su to samo nagađanja, ali uvek je imala odgovor. Za jednu kutijicu, naizgled od belokosti i prekrivenu crvenim i zelenim prugama, mislila je da sadrži muziku, na stotine ako ne i na hiljade pesama. To bi možda moglo biti moguće s ter’angrealom. Naposletku, dobre muzičke kutije mogu da imaju cilindre i za po stotinu pesama, a neke mogu da odsviraju prilično duge muzičke komade na cilindru za cilindrom, bez potrebe da se oni menjaju. Jedna pljosnata bela zdela, skoro korak široka, po njenom mišljenju je služila za posmatranje dalekih stvari, a visoka vaza oslikana zelenim i plavim lozama – plavim lozama – služi da prikuplja vodu iz vazduha. To joj je zvučalo beskorisno, ali Avijenda ju je skoro pomazila, tako da je – razmislivši – Elejna shvatila da bi tako nešto u Pustari bilo od velike koristi. To jest, ako radi kako Avijenda misli. I ako neko prokljuvi kako da je natera da radi. Crno-bela figurica ptice dugih krila raširenih u letu služila je za pričanje s ljudima koji su negde daleko, bar je tako rekla, a isto važi i za jednu plavu figuricu neke žene, dovoljno malu da joj stane u dlan, u suknji i kaputu čudnog kroja. Kao i pet naušnica, šest prstenova i tri narukvice.
Elejna poče da misli kako Avijenda odustaje i svaki put joj daje isti odgovor, nadajući se da će ona prestati da je zapitkuje, ali onda shvati da glas njene sestre postaje sve sigurniji a ne sve kolebljiviji i da se sve manje zbunjuje i priča kako samo nagađa. A njena „nagađanja" bivala su sve sadržajnija. Jedan povijeni štap bez ikakvih ukrasa, muljavocrn i širok koliko njeno zapešće – izgledalo je kao da je od metala, ali jedan njegov kraj prilagođavao se svakoj ruci koja ga uhvati – podsetio ju je na sečenje, bilo metala bilo kamena, ako nisu predebeli. Ali ničeg što je zapaljivo. Naizgled staklena figurica čoveka, stopu visoka, ruke ispružene kao da naređuje da se stane, služila je da rasteruje štetočine i gamad, što bi svakako bilo korisno, uzevši u obzir koliko se pacova i muva nakotilo u Kaemlinu. Jedna kamena rezbarija veličine njene šake, sva u tamnoplavim krivima – na dodir kao da je bila od kamena, mada nekako nije izgledala kao da je isklesana – služila je da bi nešto podsticalo na rast. Ali ne biljke. S tom rezbarijom je pomišljala na rupe, samo što nisu baš zaista rupe. A nije verovala da iko mora da usmerava kako bi je naterao da radi. Samo da otpeva pravu pesmu! Neki ter’angreali ne traže usmeravanje, ali zaista! Pevanje?
Završivši sa Avijendinom haljinom, Sefani je sad opčinjeno slušala, očiju sve razrogačenijih. I Esanda je sa zanimanjem slušala Avijendu, glave naherene u stranu, tiho mrmljajući na svako novo otkriće, ali nije skakutala u mestu kao Sefani. „A šta je sa ovom, moja gospo?“, ote se mladoj ženi kada Avijenda zastade. Pokaza jednu statuicu zdepastog bradatog čoveka kako drži knjigu s veselim smeškom na usnama. Dve stope visoka, izgledala je kao da je od bronze potamnele od vremena i svakako je dovoljno teška da i bude od bronze. „Svaki put kada ga pogledam, milostiva, i meni dođe da se nasmešim.“
„Kao i meni, Sefani Pelden“, odgovori Avijenda, mazeći brozanog čoveka po glavi. „On ne drži samo tu knjigu koju vidiš. On sadrži na hiljade i hiljade knjiga.“ Svetlost saidara odjednom je obgrli i ona tananim tokovima Vatre i Zemlje dodirnu bronzanu figuru.