Кад стиже на другу страну куће, Дик постави својих шест људи у један ред, на двадесетак метара од баштенског зида, а сам заузе положај неколико корака испред њих. Затим сви у исти мах викнуше и јурнуше на непријатеља.
Ови су лежали на приличној раздаљини један од другог, укочени од хладноће, и сада, изненађени, скочише на ноге, збуњени и неодлучни. Пре но што су имали времена да се приберу и процене број и храброст својих нападача, зачуше сличан узвик за напад који је допирао с друге стране баште. Ово их потпуно збуни и они се дадоше у бекство.
На овај начин, две мале групе људи Црне стреле усредсредише се на баштенски зид према мору, и тако се известан број њихових непријатеља нађе између две ватре, док су сви остали бежали главом без обзира и убрзо се растурили у помрчини. Па ипак, борба је тек почињала. Дикови одметници, ма да су имали преимућство изненадног напада, били су бројно знатно слабији од људи које су опколили. Плима се приближила и сузила пешчану обалу; и на том уском мокром тлу, између пенушавих таласа и баштенског зида, отпоче, у мраку, неизвесна и дивља борба на живот и смрт.
Незнанци су били добро наоружани. Одупирали су се ћутећи нападачима, и окршај се претвори у низ двобоја. Дик, који је први ступио у борбу, борио се с тројицом; првога је посекао првим ударцем, али друга двојица га тако жестоко нападоше да је морао да устукне. Један од те двојице беше огромна људескара, прави џин, наоружан мачем за две руке, којим је замахивао као бичем. Против овог непријатеља, са његовим досегом руке, дужином и тежином његова оружја, Дик и његов кратки мач били су сасвим немоћни. И да је и онај други наставио снажно с нападом, младић би бесумње подлегао. Али онај други, човек мањег раста и споријих покрета, тренутно застаде да осмотри око себе у мраку и да ослушне буку борбе.
Џин је, међутим, и даље нападао и користио се својим преимућством, док је Дик узмицао, вребајући згодан тренутак. Огромни мач блесну и спусти се, али Дик одскочи устрану, потрча напред и рани противника мачем с бока. Зачу се болан крик, и пре него што је рањеник доспео да дигне своје опасно оружје, Дик га, са још два ударца, обори на земљу.
Идућег тренутка борио се с противником више равним себи. Међу њима није било велике разлике у узрасту; непријатељ је био опрезан, брз у мачевању и донекле боље наоружан, пошто је имао сабљу и каму, а Дик само кратак мач. Али Дик је више него надокнађивао све то већом брзином својих ногу. У почетку ниједан није успео да постигне било какво преимућство над противником; али се старији човек постепено користио ватреношћу млађег и водио га куд је хтео. Дик одједном примети да су прешли целу ширину обале и да се сада боре стојећи до изнад колена у пенушавој води таласа. Овде је његова већа брзина ногу била онемогућена. Овде је био остављен скоро на милост и немилост свога противника. Ускоро затим нађе се леђима окренут својим људима, те увиде да је овај способни и вешти противник решен да га што више удаљи од њих.
Дик шкрипну зубима и одлучи да одмах реши двобој. Кад се талас повукао и оставио их на сувом тлу, он јурну на противника, одби његов ударац сабље својим мачем и шчепа га за гушу. Човек паде на леђа, а Дик преко њега. Следећи талас, који је брзо дошао за последњим, прекри их.
Док се још налазио под водом, Дик му истрже каму из руке и победоносно се исправи.
— Предајте се! рече он. Поклањам вам живот.
— Предајем се, каза противник, дижући се на колена. Ви се борите као млад човек, незналачки и непромишљено; али, тако ми свих светих, борите се храбро!
Дик се окрете обали. Нерешена борба још увек је беснела у ноћи; кроз потмулу хуку таласа одјекивали су ударци челика о челик, чули су се болни јауци и борбени покличи.
— Одведите ме свом вођи, младићу, рече побеђени витез. Ово касапљење треба да престане.
— Господине, рече Дик, уколико ови храбри људи имају вођу, ја сам тај несрећник.
— Наредите, онда, својим убојицама да престану, а и ја ћу својим пустахијама.
Било је нечег племенитог у гласу и држању његовог доскорашњег противника, и Дик одмах одбаци сва страховања од издаје.
— Људи, положите оружје! повика незнани витез. Ја сам се предао, пошто ми је обећано да ми се неће одузети живот.
Странчев глас био је потпуно заповеднички, и готово истог тренутка престаде звека оружја и хаос битке.
— Лолесе, повика Дик, јесте ли неповређени?
— Да, здрав и читав, одговори Лолес.
— Упалите фењер, рече Дик.
— Зар сер Денијел није овде? упита витез.
— Сер Денијел? понови Дик. Не, вере ми, надам се да није. Ја бих се рђаво провео да је он ту.