— Ви бисте се рђаво провели, племенити господине? упита витез. Ако ви не припадате сер Денијеловој групи, онда, признајем, ништа не разумем. Зашто сте, онда, ударили на моју бусију? Поводом какве распре, мој млади и врло ватрени пријатељу? У каквом циљу? И, да најзад завршим питања, којем сам се честитом господину предао?
Али пре него што је Дик доспео да одговори, близу, из мрака, зачу се један глас. Дик виде говорникову белу и црну кокарду и опази да је с великим поштовањем поздравио свог претпостављеног.
— Лорде, рече он, ако су ови људи сер Денијелови непријатељи, заиста је за жаљење што смо се тукли с њима; али несрећа би била десет пута већа ако би се они или ми дуже задржали овде. Стражари у кући, сем ако су сви мртви или глуви, морали су чути нашу борбу још пре четврт сата, и мора да су одмах сигналисали граду. И ако се не пожуримо с одласком, може нам се десити, и нама и њима, да нас нападне одморан непријатељ.
— Хоксли је у праву, рече лорд. Шта велите, господине? Куд да идемо?
— Па, лорде, што се мене тиче, идите куд хоћете, рече Дик. Ја почињем да верујем да ми имамо заједничког разлога да будемо пријатељи, и ма да сам почео наше познанство на груб начин, не мислим да га грубо и наставим. Растанимо се, лорде, уз пријатељско руковање. У часу и на месту које ви одредите састаћемо се и споразумети.
— Ви олако поклањате своје поверење, младићу, ма да се у овом случају нећете покајати због тога, рече лорд. Састаћемо се у зору код крста св. Бригите. Момци, за мном!
Незнанци ишчезоше с попришта брзином која је изгледала сумњива. И док су одметници задовољно претресали лешеве, Дик још једном обиђе баштенски зид да испита предњу страну куће. Кроз једну малу рупу на крову видела се светлост; и пошто се она вероватно могла видети из града, са задњих прозора сер Денијелове куће, Дик је био уверен да је то сигнал којега се плашио Хоксли и да ће убрзо стићи копљаници витеза од Танстола.
Он прислони ухо уз земљу и учини му се да чује неки топот и нејасну ларму која је допирала од града. Пожури се ка обали. Посао је већ био завршен: и последњи леш био је већ разоружан и опљачкан до голе коже; четири човека су већ гацала у правцу мора да га предаду на милост и немилост морским дубинама.
Неколико минута доцније, када се из најближих улица Шоребаја појавило око четрдесет на брзину опремљених коњаника, који су јурили у галопу, у околини куће поред мора беше пусто.
Дик и његови људи вратили су се у крчму „Код јарца и гајди“, да би уграбили који час спавања пре заказаног јутарњег састанка.
3.
Крст св. Бригите налазио се недалеко од Шоребаја, на ивици Танстолске Шуме. Два друма су се овде састајала: један од Холивуда, преко шуме, а други од Ризингема, на којем смо видели разбијену војску ленкастераца како бежи у нереду. Овде су се оба друма састајала и ишла заједно низ брдо ка Шоребају. Недалеко одатле, на врху малог брежуљка, налазио се стари, дотрајали крст.
Ту је. око седам часова изјутра, стигао Дик. Било је врло хладно, земља беше сива и сребрнаста од мраза, на истоку је, у пурпурним и наранџастим бојама свитао дан.
Дик седе на најнижи степеник крста, уви се добро у своју дугачку кабаницу и погледа пажљиво унаоколо. Није дуго чекао. Путем од Холивуда јахао је на дивном коњу господин у врло богатој и сјајној опреми, у огртачу од најскупоценијег крзна. Двадесет корака иза њега пратила га је група копљаника; али ови се зауставише на пристојној даљини од уговореног места састанка, а господин у крзненом огртачу сам продужи напред.
Визир му је био подигнут. Црте лица су му биле заповедничке и достојанствене и одговарале његовом скупоценом оделу и оружју. Дик, мало збуњен, устаде са степеника и пође у сусрет своме заробљенику.
— Захваљујем вам, лорде, на тачности, рече он, поклонивши се врло дубоко. Желите ли, лорде, да сјашете с коња?
— Јесте ли сами овде, младићу? упита лорд.
— Нисам толико наиван, одговори Дик. Рећи ћу вам отворено, лорде: шума са свих страна око овог крста пуна је мојих честитих наоружаних другова.
— Паметно сте урадили, рече лорд. То ми се већ много више допада. Јер, синоћ сте се безумно борили. Више као какав дивљи, полудели сарацен него као хришћански ратник. Али мени не приличи да вас критикујем, пошто сте ви мене оборили.
— Заиста сте били пода мном, али то је зато што сте онако незгодно пали, одговори Дик. Да ми нису помогли таласи, ја бих био под вама. Ви нисте ни хтели да ме убијете, само сте ме боцнули камом неколико пута да би сте ме натерали на предају. Још носим на себи трагове тог боцкања. Кратко речено, лорде, мислим да сам ја био у већој опасности, иако се тај мали окршај на обали, до којег је дошло грешком, коначно свршио у моју корист.