— Ви ту ствар представљате тако повољно зато што сте мудри, рече лорд.
— Не, лорде, нисам ја мудар у том смислу да циљам на неку корист за себе, рече Дик. Али кад сада, на светлости овог новог дана, видим какав се снажан витез предао, захваљујући не само мојем оружју већ и срећи, помрчини и морским таласима, и како се борба, са овако неискусним и простим војником као што сам ја, могла лако и друкчије свршити, зар је онда чудо, лорде, ако ме моја победа збуњује.
— Говорите добро, рече лорд. Ваше име?
— Моје име је Шелтон, одговори Дик.
— Ја сам лорд Фоксхем.
— Онда сте ви, лорде, тутор најљупкије девојке у Енглеској, и што се тиче вашег откупа и откупа оних који су свама заробљени на обали, нема никаквог двоумљења о условима с моје стране. Молим вас, лорде, будите тако добри и милостиви па ми дајте руку моје изабранице Џоане Сидли; а у замену за то имаћете слободу и ви и ваши људи. Ако примате те услове, бићу вам захвалан и веран до гроба.
— Али, зар ви нисте штићеник сер Денијела? Јер, ако сам тачно обавештен, ви мора да сте син Харија Шелтона, рече лорд.
— Ако изволите да сјашете, лорде, радо ћу вам опширно испричати ко сам, у каквом сам положају и зашто сам тако смео у својим захтевима. Молим вас, лорде, седите на оне степенике, саслушајте ме до краја и судите благонаклоно о мени.
Док је ово говорио, Дик пружи руку лорду Фоксхему и поможе му да сјаше. Одведе га до крста на брежуљку и понуди му да седне тамо где је мало пре он седео. И, стојећи с поштовањем пред својим отменим заробљеником, исприча му о своме животу све до синоћних догађаја.
Лорд га саслуша и, кад Дик заврши, рече му:
— Господине Шелтоне, ви сте најсрећнији и најнесрећнији младић; уколико сте имали среће, ви сте је потпуно заслужили; уколико сте имали несреће, нимало је нисте заслужили. Будите расположени, јер сте се спријатељили с човеком који је моћан и утицајан. Што се вас тиче, ма да особи вашег рода не приличи да се дружи с одметницима, морам признати да сте храбри и часни; врло опасни у борби, веома љубазни у миру. Младић изврсног карактера и храброг држања. Што се тиче ваших имања, ви их не можете добити све док се прилике поново не измене. Докле год је Ленкастер јачи, дотле ће их уживати сер Денијел. А што се тиче моје штићенице, то је већ сасвим друга ствар; ја сам је још раније обећао једном господину, своме рођаку, неком Хемлију. Обећање је старо ...
— Ах, лорде, упаде му у реч Дик, а сада је сер Денијел обећао њену руку лорду Шоребају. И његово обећање, ма да је и скорашње, највероватније је да ће се и остварити.
— То је сасвим тачно, одговори лорд. Но узимајући у обзир да сам ја ваш заробљеник, чији живот зависи од споразума с вама, и да је, на несрећу, девојка у другим рукама — дајем свој пристанак. Помозите ми са својим добрим људима ...
— Лорде, узвикну Дик, па то су исти они одметници за које ми ви кажете да не би требало да се дружим с њима.
— Свеједно ми је ко су; они могу да се боре, одговори лорд Фоксхем. Помозите ми, дакле, и ако нас двојица успемо да ослободимо девојку, витешке ми части, она ће се удати за вас!
Дик клече пред својим заробљеником; али он брзо скочи, диже младића и загрли га као сина.
— Пошто желите да се ожените Џоаном, рече он, морамо израније постати пријатељи.
4.
Сат доцније Дик се налазио „Код јарца и гајди“. Док је доручковао, примао је извештаје од својих гласника и стражара. Дакворт је још увек био одсутан из Шоребаја; ово се чешће догађало, пошто је он играо многе улоге, био заинтересован у многим стварима и водио многе различите послове. Он је био оснивач дружине Црна стрела, јер је, као човек кога су упропастили, жудео за осветом и новцем; сем тога, међу онима који су га најбоље познавали, владало је мишљење да је он емисар и ухода великог „Ствараоца краљева“ у Енглеској, Ричарда, грофа од Ворвика.
У његовом одсуству на Ричарда Шелтона је пала дужност да води послове у Шоребају. И он је сада седео за доручком замишљен и пун брига. Између њега и лорда Фоксхема беше одлучено да те исте вечери смело нападну кућу поред обале и да силом ослободе Џоану. Препрека је, међутим, било много; његови извиђачи стизали су један за другим и доносили му све неповољније вести.
Сер Денијел је био узнемирен због окршаја од прошле ноћи. Појачао је гарнизон у башти; али се није задовољио тиме, него је још по свим оближњим улицама распоредио коњанике, како би био одмах обавештен о било каквом покрету. А у дворишту његове палате стајали су оседлани коњи, и коњаници су, наоружани до зуба, чекали само на знак па да узјашу.